Danas sam razmišljala o tome kako se na dva načina može postaviti odnos prema poslu kojim se baviš.
1. Živiš da bi radio
2. Radiš da bi živeo
Na prvi pogled teško je razumeti razliku između ova dva stila života. Niko ko se nije našao u poziciji da razmatra između ova dva izbora verovatno i ne zna šta oni znače, zato što jednostavno nije ni razmišljao o svom životu na taj način.
Da bi se lakše razumelo o čemu govorim pojasniću na primeru.
Primer 1: Živiš da bi radio - ovde se radi o osobi koja je ubeđena da toliko voli svoj posao i toliko mu se posvećuje da jednostavno živi da bi radila. Takve slučajeve možemo često naći u oblasti: različitih vresta umetnosti, novinarstva, privatnog biznisa... Skoro ih nikada nećemo naći među predstavnicima javnih službenika, radnika u trgovini, ugostiteljstvu ili ostalih oblasti rada gde su oni samo zaposleni od strane privatnog vlasnika ili države.
Ova vrsta ljudi, opredeljenih da većim delom posveti život svojoj profesiji, uživa u poslovnim uspesima koji im stižu kao neminovnost posle velike količine uloženog vremena i energije. Nije im teško da na poslu provode po više od 10 sati rada i da posle kratke pauze nastave istim da se bave i kod kuće. Potrebe svoje porodice uvek stavljaju na drugo mesto, a svoje na treće. Društveni život uglavnom im je povezan sa poslom pa ga tako smatraju korisnim nastavkom poslovnih aktivnosti nikada neznajući gde jedno prestaje a drugo počinje.Ponosni su na svoji neispavanost i umor u trenucima kada zbog posla ne spavaju danima. Samo po nekada shvate u nekom trenutku svog života da postoji i neka druga dimenzija postojanja ali uglavnom ostanu kod svog pristupa.
Primer 2: Radiš da bi živeo - ovde se radi o osbi koja posao shvata kao dužnost koja se obavi u jednom delu dana kao bi se na kraju meseca stekao prihod koji će njoj i njenoj porodici obezbediti prijatan život. Radi najčešće u okvirima osmočasovnog radnog vremena. Nezadovoljna je kada mora da ostane prekovremeno ili da radi vikendom. To jasno pokazuje i zahteva novčanu nadoknadu za vreme oduzeto njenoj porodici. Ova osoba je posvećena svojoj porodici kućnim obavezama i konstantnom unapređenju svog doma i života u njemu. Kada jednom izađe sa radnog mesta ne pada joj na pamet da mu se vraća u svom porodičnom domu. Taj segment dana je za nju blindiranim vratima ostao zatvoreni i samo u najvanrednijim okolnostima ona pristaje da uradi nešto od kuće ili da se vrati na posao i da završi još neke obaveze. Njen društveni život je u najvećoj mogućoj meri razdvojen od poslovnog i nastoji da to tako i ostane. Vrlo često se i ne odlučuje za veliku društvenu aktivnost. Samo po nekada shvate u nekom trenutku svog života da postoji i neka druga dimenzija shvatanja profesije od one koju su prihvatili, ali brzo takvu misao sa gađenjem odbace.
Sa jednim od ova dva odnosa prema životu i profesiji se rodite ili vaspitate, uglavnom ne biramo mi nego nam se sam nametne. Ja sam pronašla svoj primer. Nisam sigurna koliko je ispravan. Kojoj grupi Vi pripadate?
1. Živiš da bi radio
2. Radiš da bi živeo
Na prvi pogled teško je razumeti razliku između ova dva stila života. Niko ko se nije našao u poziciji da razmatra između ova dva izbora verovatno i ne zna šta oni znače, zato što jednostavno nije ni razmišljao o svom životu na taj način.
Da bi se lakše razumelo o čemu govorim pojasniću na primeru.
Primer 1: Živiš da bi radio - ovde se radi o osobi koja je ubeđena da toliko voli svoj posao i toliko mu se posvećuje da jednostavno živi da bi radila. Takve slučajeve možemo često naći u oblasti: različitih vresta umetnosti, novinarstva, privatnog biznisa... Skoro ih nikada nećemo naći među predstavnicima javnih službenika, radnika u trgovini, ugostiteljstvu ili ostalih oblasti rada gde su oni samo zaposleni od strane privatnog vlasnika ili države.
Ova vrsta ljudi, opredeljenih da većim delom posveti život svojoj profesiji, uživa u poslovnim uspesima koji im stižu kao neminovnost posle velike količine uloženog vremena i energije. Nije im teško da na poslu provode po više od 10 sati rada i da posle kratke pauze nastave istim da se bave i kod kuće. Potrebe svoje porodice uvek stavljaju na drugo mesto, a svoje na treće. Društveni život uglavnom im je povezan sa poslom pa ga tako smatraju korisnim nastavkom poslovnih aktivnosti nikada neznajući gde jedno prestaje a drugo počinje.Ponosni su na svoji neispavanost i umor u trenucima kada zbog posla ne spavaju danima. Samo po nekada shvate u nekom trenutku svog života da postoji i neka druga dimenzija postojanja ali uglavnom ostanu kod svog pristupa.
Primer 2: Radiš da bi živeo - ovde se radi o osbi koja posao shvata kao dužnost koja se obavi u jednom delu dana kao bi se na kraju meseca stekao prihod koji će njoj i njenoj porodici obezbediti prijatan život. Radi najčešće u okvirima osmočasovnog radnog vremena. Nezadovoljna je kada mora da ostane prekovremeno ili da radi vikendom. To jasno pokazuje i zahteva novčanu nadoknadu za vreme oduzeto njenoj porodici. Ova osoba je posvećena svojoj porodici kućnim obavezama i konstantnom unapređenju svog doma i života u njemu. Kada jednom izađe sa radnog mesta ne pada joj na pamet da mu se vraća u svom porodičnom domu. Taj segment dana je za nju blindiranim vratima ostao zatvoreni i samo u najvanrednijim okolnostima ona pristaje da uradi nešto od kuće ili da se vrati na posao i da završi još neke obaveze. Njen društveni život je u najvećoj mogućoj meri razdvojen od poslovnog i nastoji da to tako i ostane. Vrlo često se i ne odlučuje za veliku društvenu aktivnost. Samo po nekada shvate u nekom trenutku svog života da postoji i neka druga dimenzija shvatanja profesije od one koju su prihvatili, ali brzo takvu misao sa gađenjem odbace.
Sa jednim od ova dva odnosa prema životu i profesiji se rodite ili vaspitate, uglavnom ne biramo mi nego nam se sam nametne. Ja sam pronašla svoj primer. Nisam sigurna koliko je ispravan. Kojoj grupi Vi pripadate?
