Dragi Deda Mraze, nisam bila dobra pa ti vidi šta ćeš

Dragi Deda Mraze,

kao i svih ranijih godina ni ove godine nisam bila dobra. Nisam na vreme plaćala račune, kasnila sam na skoro sva mesta gde sam išla, puštala sam decu da igraju igrice na komjuteru i telefonu više nego što bi trebalo, a nisam ni provodila dovoljno vremena sa njima. Nisam se odrekla cigareta, Nisam uglavnom imala previše strpljenja ni za želje i zahteve svojih roditelja. Često nisam imala vremena da pričam ni sa sestrom u Holandiji.

Nekoliko puta sam slušala novokomponovanu muziku prilično lošeg kvaliteta. Često slušam pop muziku sumnjivog kvaliteta, takozvane "ljige". Pročitala sam samo 1 knjigu tokom cele godine. Nekoliko puta sam se neopravdano "istresla" na novinare u redakciji. Poklone za dečije paketiće nisam kupila u Deksiku nego kod Kineza.

Nemam ništa da kažem u svoju odbranu i neću da ti obećam da ću sledeće godine biti bolja, jer sigurno neću. Ako može malo da "ispegla" stvar:

- Napravila sam oko 6 kilograma ruske salate (sve sam skuvala i iseckala,)
- Visila sam na merdevinama i drvetu oko sat vremena dok sam postavila sve svetleće rekvizite na kuću i  u sobu

- Okitila sam dve jelke i napravila jednu tortu















- Vodila sam drugarice juče na dve odlične prednovogodišnje žurke.

Ne mešam šareni i beli veš. Ne gubim mužu po jednu čarapu posle svakog pranja. Idem na roditeljske sastanke, Vozim decu na sve treninge, i kad mi se spava i kad sam mrtva umorna. Često slušam klasiku, najčešće kvalitetan rokenrol. Ne čitam Kurir ni Informer, Ne gledam Pink i ni jedan rijaliti.

 Uzdržavam se od epskih i lirskih opisa onog što bih imala da kažem na račun Vlade i premijera.

Eto, to ti je ukratko ono što sam imala da ti kažem, mada ionako sve ti to znaš i više od onog što sam napisala. Ti ako hoćeš sredi  mi ono što sam tražila, ako nećeš, šta da ti kažem, snaći ću se ja i sama.

Sabiranje, oduzimanje, smrti i revolucije

Kad si u četrdesetim i desi se da ostaneš bez nekadašnje dobre drugarice iz razreda možeš: da se sabereš, oduzmeš ili rešiš da napraviš revoluciju u preostalom delu svog života, suočen sa njegovom evidentnom i nepredvidivom prolaznošću.

Po mojoj slobodnoj proceni većina njih se u takvoj prilici pomalo oduzme, ali od alkohola, i nastavi da živi kao i do tada bez nekih naročitih analiza i presabiaranja. Jedan manji deo se sabere i prestane da se opterećuje nevažnim detaljima shvatajući da ima mnogo važnijih stvari od toga što nema poslednji model cipela, i što su  prljave čarape umesto u korpi za veš pored troseda.

Najređi su oni koje gupitak generacijskih drugara motiviše na revolucionarne promene u životu.

A na kraju kad bolje razmislim, šta je uopšte revolucionarna životna promena?

Promena mesta prebivališta, promena posla ili načina na koji provodiš slobodno vreme, ili se odnosiš prema drugima.

I da umalo da zaboravim. Postoje i oni koji se prvo oduzmu, pa se saberu i onda se odluče na revolucionarne životne promene.

Ne znam u koju od pomenutih grupa bih svrstala sebe, jer nije proteklo dovoljno vremena za neku ozbiljniju analizu. Znam samo da sam posle šest godina konačno prihvatila činjenicu da život u Novom Bečeju može biti jednako zanimljiv, prijatan i izazovan kao i u Beogradu. Da sam se pomirila sa činjenicom da moraš da tolerišeš konstantne analize, komentare i sugestije, koji se odnose na tvoj privatni i poslovni život, od ljudi koje skoro i ne poznaješ. Da sam prestala da obraćam pažnju da li je društveno prihvatljivo da se provodi vreme sa decom u parku, igraonici ili na gradskoj plaži iako nema skoro nikog. Da ozbiljniji šoping ne može da se obavi ovde, ali da Beograd ili Novi Sad nisu preko sveta i da je čak i vožnja do njih, ako hoćeš, lepo iskustvo.

Ustvari se nekako bolje osećam u sopstvenoj koži, što je prijatan povratak na staro jer sam se ceo život u njoj dobro osećala, sa izuzetkom nekoliko poslednjih godina. 

Da li sam samo u životnoj gužvi dobila nazad svoje roze naočare, koje je neko slučajno zamenio crnim, ili  su crne igrom slučaja ispale i ostale na groblju pokazaće mi vreme. Do tada udobno u svojoj L veličini kože, ako se skupi ili raširi smisliću novu strategiju.

Žena na moru: komično - satirični osvrt na balkansko porodično letovanje

I tako u staroj demode letnjoj haljini i još starijim japankama prolaziš kroz armiju po poslednjoj modi doteranih tinejdžerki, neukusno, ali skupoceno obučenih Ruskinja ili nonšalantno ali prikladno obučenih domordkinja. I u svemu tome pokušavaš da se ne osećaš kao idiot.

 Međunarodni sinonim vrhunskog uživanja i hedonizma je tropska plaža i letnja atmosfera na moru. I stvarno moram priznati da je i na mom desktopu često bila neka fotografija rajskog tropskog ostrva koja me je asocirala na sve lepote, mirise, ukuse, intenzivne doživljaje leta i letovanja.

A onda me je, kao grom iz vedra neba, pre nekoliko godina, šokirala izjava moje dobre drugarice koja mi je rkla da već godinama godišnji odmor provodi kod kuće. Prvo sam mislila da se šali, ali kad sam čula argumente počela sam da posmatram letovanje i iz nekog drugog ugla.

1.       Prvo sva priprema : pranje, peglanje, odabir i pakovanje veša i ostalih stvari je naravno u balkanskoj a i svetskoj podeli uloga obaveza žene. I tako dok pereš mašine i mašine veša i pokušaš da izbor stvari svedeš na minimum, ali ipak dovoljno da nikom ništa ne zfali jer ćeš ti bi ti kriva jer si pakovala, deca se igraju, a muž drema uz TV.

2.       Naravno da treba pripremiti i prateće elemente kao što su lekovi, rekviziti za more i morsku obuću za decu.  Morate naravno pripremiti i hranu koju ćete poneti za svaki slučaj ako u Crnoj Gori slučajno bude nestašica hrane, recimo neka ekspresna međunarodna blokada. Pa se pakuju: šunka, slanina, kobasica i naravno pekmez (gde ćeš bez pekmeza na more). Naravno obavezno namestiti sendviče ako ne bude radio ni jedan kiosk ili benzinska do mora da ne ostanemo gladni.

I tako dok oni svi već spavaju ti pakuješ poslednje tek osušene čarape i teglu pekmeza i raduješ se što ćeš već sutra ležati i uživati na plaži. Ali čekaj......Kad stigneš u aparman prvo sledi raspakivanje svega što si pakovala 24h. Pre toga mora se sve prebrisati jer je prašnjavo, gde ćeš čiste stvari na prašnjave police. Sva sreća spaklovala si 3 rezervne truleks krpe. I dok oni leže i gledaju tv, ti još sat- dva raspakuješ i potom se bacaš se na spremanje večere. Dok pereš suđe od večere, jer naravno ko je video crnogorski apartman bez mrava, ne sme ostati ni mrvica i sve mora biti čisto da nedođu i drugi mravlji drugari, svi ostali već spavaju umorni od puta.

3.       Polazak na plažu opet zahteva vrhunsku koncentraciju da se ne zaboravi nešto bez čega će dan na plaži „biti upropašćen“. Pakuješ kreme za sunčanje, peškire, lopatice, grabljice......Ne daj bože ako si zaboravila nešto što bilo kom od ostalih članova baš treba tog dana na plaži.

4.       Na plaži se očekuje da se mama svima složi odeću, rasporstre peškire i zajednički frotir. Pronađe i odvede decu u toalet kada im hitno zatreba. Podeli sendviče kad ogladne, kupi voće koje im se najviše dopada i opere ga da bi se moglo jesti na plaži.

5.       Uz sve to u gužvi oko pripreme za odlazak na letovanje, raščišćavanja poslovnih obaveza i kupovine deci i mužu neophodnih letnjih stvari obično linijom manjeg otpora zaključiš da tebi ništa i ne treba. I tako u staroj demode letnjoj haljini i još starijim japankama prolaziš kroz armiju po poslednjoj modi doteranih tinejdžerki, neukusno, ali skupoceno obučenih Ruskinja ili nonšalantno ali prikladno obučenih domordkinja. I u svemu tome pokušavaš da se ne osećaš kao idiot.

6.       Kad na plaži skineš tvoju uglavnom skromnu i neprikladnu odeću još je gore. Stomak, koji si obećala sama sebi da ćeš skinuti, ili bar smanjiti  još pre nekoliko meseci, belasa se i misliš privlači pažnju svih oko tebe. Onda pogledom trežiš slične ili još gore primerke tvojih vršnjakinja da se utešiš. Džek pot je kad vidiš neku duplo mlađu u duplo lošijem stanju. Tu se malo utešiš i zaspiš premorena od svega. Naravno prvog dana izgoriš.

7.       Dok šetaš na povratku sa javnog dela plaže, gde je dozvoljeno imati svoj suncobran i frotir umesto ležaljki i ostalog mobiljara za plažu koji naplaćuju kao da su od zlata, vidiš kako neki tamo drugi svet leži na udobnim ležaljkama, pije neke egzotične koktele i uživa u veselom društvu i muzici, i deluje ti sve to kao da su hiljadama kilometara daleko od tebe, a ne samo dva koraka u starim japankama.

8.       I posle plaže opet kuvanje, pranje posuđa, skupljanje razbacanih stvari po apartmanu i širenje peškira i tako u krug uglavnom 10 dana.

I da se vratimo na drugaricu sa početka priče. Kako ona kaže: " Kad već kuvam, perem, spremam bolje da to radim u svojoj kući i nikom ne platim 500 evra da to radim u njegovom apartmanu. A vrlo lako mogu da preživim što ću preskočiti ono malo kupanja u slanoj i hladnoj vodi....." Dodala je i još par rečenica o tome da joj kupovina skupog crnogorskog voća za 5-članu porodicu uopšte nije mala stavka u budžetu, a kod kuće u dvorištu kakvog hoćeš voća i to besplatno. I sad ko da joj zameri?

  

Kad se opet napakuješ za put nazad, stigneš  raspakuješ se, opereš sve stvari jedina satisfakcija ti je malo morske boje i što možeš svima da ispričaš kako si se divno provela i naodmarala.

Ali nije sve tako crno, more je pomalo plavo.

p.s.
Sadržaj teksta ne zasniva se isključivo na ličnom iskustvu (pogotuvu onaj deo sa stomakom) hahahahahha.

Kako će Srbi nastradati zbog seksa

 Čeka se da Srbi konačno iz psovki, filmova, bezobraznih viceva i masnih dobacivanja sex prebace u bračne krevete i konačno u nekoj  važnoj bici pobede. Da parafraziram kampanju za smanjenje raka pluća : “ Pušenje ili zdravlje. Odlučite sami” u ovoj varijanti je “ Seks ili nestajanje. Odlučite sami”

Nema zemlje u kojoj se više psuje, priča, nagoveštava insinuacijama, pišu knjige, scene za filmove, prave tematske emisije i ko zna šta još, na temu seksa nego u Srbiji.  U to sam skoro sam 100% sigurna, ali ću probati da pronađem naučne podatke koji bi mogli da dokažu moju tezu.

Od te silne priče, psovanja i filmova na temu seksa Srbi su zaboravili na dve osnovne stvari:

1.     da je seks bez ljubavne osnove i romanse isprazna gimnastika sa kratkotrajnim zadovoljstvom , a dugotrajnim osećanjem nedovršenosti i frustracije.

2.     da je jedna od osnovnih  bioloških, civilizacijskih i egzistencijalnih uloga seksa da se produži vrsta

Prvu stavku oko toga da je seks bez ljubavi, zaljubjenosti, romnase itd čista gimnastika, bez naročito pozitivnih efekata na psihu, neću previše eksploatisati. Mogu da kažem za sada toliko da takvo shvatanje možda nije isključiva privilegija Srbije, nego je opšti trend zapadne civilizacije gde se sve više koristi umesto odlaska u teretanu za sagorevanje kalorija, ili umesto bensedina i ostalih lekova za smirenje, da bi se smanjio uticaj stresa i napetosti. Ne sumnjam da možda ovakva njegova primena i ima neke efekte, ali ako i izuzmemo sve moralne ograde, definitivno mi deluje naopako i izvitopereno, sa tendencijom da degradira  temu romanse i erotike, kao i same aktere ovakvih shvatanja.

To da je jedna od uloga seksa i da se produži vrsta je ustvari ono što su mnogi u Srbiji zaboravili.

 U tekstu magazine Vreme - Projekcije stanovništva Srbije 2011–2041 se kaže šta predstoji:  U ČAK DESET OPŠTINA BI SE BROJ STANOVNIKA SMANJIO ZA VIŠE OD 50 ODSTO. SMANJENJE BROJA STANOVINKA OD 260.000 DO 1.060.000, A RADNO SPOSOBNOG STANOVNIŠTVA ZA 3,0 DO 8,2 ODSTO. IZVOR JE : Zavod za statistiku. Detaljniji podaci o kretanju stanovništva Srbije u periodu 2011–2041, objavljeni u studiji „Projekcija stanovništva Republike Srbije, 2011–2041", mogu se naći i u elektronskoj formi na internet stranicama: www.stat.gov.rs.

Meni nije trebao tekst iz Vremena, ni podaci Zavoda za statistiku, da bih se zapitala u kakvoj će ljudskoj pustinji živeti unuka ili praunuka moje Jane i Dunje. Mogu samo da prošetam ulicom i da se pozdravim sa  prvim komšijama Melindom i Sašom Belić, koji već ovog meseca, sa svojom decom od 9 i 13 godina, zauvek odlaze u Jutu u SAD. Tri kuće dalje je ruševina u kojoj je nekad živela moja komšinica Ruža, a sada je potpuno srušena jer nema naslednike. O tome koliko je požutelih  tabli “ Kuća na prodaju” u prozorima novobečejskih kuća, ne treba ni pričati. Broj odeljenja prvih razreda u školama se svake godine iščekuje sa zebnjom, a broj onih koji su sa mađarskim pasošem otišli na “privremeni rad” u inostranstvo raste geometrijskom progresijom.

I šta ćemo sad!

Da krivimo državu, društvo, civilizaciju, krizu i u tom optuživanju i kukanju sačekamo da izumremo, ili da pustimo sve one imigrante, iz još siromašnijih zemalja, da ostanu kod nas, umesto da odu dalje na zapad, pa da se malo dopunimo, ili da Srbi konačno iz psovki, filmova, bezobraznih viceva i masnih dobacivanja sex prebace u bračne krevete i konačno u nekoj  važnoj bici pobede. Da parafraziram kampanju za smanjenje raka pluća : “ Pušenje ili zdravlje. Odlučite sami” u ovoj varijanti je “ Seks ili nestajanje. Odlučite sami”

p.s. O tome da će Srbi nastradati i zbog seksa međunarodnih i domaćih političara možda ću pisati nekom drugom prilikom, ali kako god da okreneš, ovako ili onako seks će im doći glave, ako ne odigraju pametno. Teši me što se sve više provlači teza da su latinske ljubavnike polako istisnuli balkanski ljubavnici. Pa, Balkanci srećno...

Ne dam da mi sruše kuću – ili zašto hohštaplere u politici mogu da zamene normalni, pošteni i odgovorni ljudi

Ako je dominantan stav u jednom društvu ili civilizaciji da se politikom ne bave pametni, pošteni i odgovorni ljudi kako takvo društvo očekuje da mu u politici ne budu hohštapleri.

Moja baba, ustvari ja sam je zvala majka, Stefanija Lalić, prilično blaga, vredna i pravična žena, sa samo nekoliko razreda osnovne škole, umela je ponekad da kaže, komentarišući ono što vidi u Drugom dnevniku da se politikom bave samo hohštapleri. Nisam tada sa 6 -7 godina, znala šta je to ali sam po tonu njenog glasa i mimici zaključila da baš i nije nešto pohvalno.

Kad sam odrasla saznala sam da je njen muž, moj deda Maksa, posle uspešnog preživljavanja čevorogodišnjeg zarobljeništva u nemačkom logoru pokleknuo baš pred politikom. Vredni poljoprivrednik i domaćin, veliki ljubitelj knjige i štampe (zvuči malo čudno, ali je stvarno tako) nakon rata prihvatio je da predstavlja svoje sugrađane i bude odbornik u lokalnoj skupštini. To verovatno ne bi mnogo smetalo majka Stevki, ionako je tokom njegovog boravka u zarobljeništvu naučila da obavlja sve u domaćinstvu sama, da se posle političkih sastanaka razgovori nisu nastavljali u kafani. Tu su joj se političari i politika dodatno smrkli, jer se deda redovnom vežbom i još redovnijim sastancima ubrzo upisao u klub alkoholičara.

Moj otac Petar, mašinski inženjer, zgađen dedinom ljubavlju prema alkoholu isti nije koristio skoro nikad u životu. Na politiku se nije zgadio pa je od omladinskih dana bio prilično aktivan. On je doduše smatrao da treba svima da ukaže na propuste i greške, tako da je bio večiti opozicionar u redovima Titovih vojnika. Naravno da na taj način nikada nije daleko dospeo u političkoj karijeri, ali to ga nije preterano deprimiralo jer je radio od jutra do sutra i ostvario se na poslovnom i porodičnom planu. Naravno, politika je ipak provejavala našom svakodnevicom počevši od redovnog svđanja sa televizorom, preko praćenja svih prenosa sednica i komentara novinskih članaka. I od njega sam  često slušala da se politikom bave samo hohštapleri, ali bi on uz to dodao da je njegova mama Stefanija bila u pravu kada je to isto tvrdila.

Prva politička akcija u kojoj sam ja učestvovala, ako se ne računa bacanje cveća na one koji nose štafete, što nije bilo baš u potpunosti dobrovoljno, bila je Jogurt revolucija. Nadahnuti Slobinim pozivima da spasemo zemlju od autonomaša, a još više željom da pobegnemo sa časova rešili smo da se ukrcamo u autobus za Novi Sad i "spašavamo zemlju". Skoro celo odeljenje III razreda srednje hemijsko analitičke škole iz Bečeja krenulo je u revoluciju. Bili smo prilično uzbuđeni što učestvujemo u istorijskim događajima, ni ne sluteći da će se od tad pa nadalje istorijski događaji događati „svako malo“ i da će nam se na kraju smučiti od njihove učestalosti.  Na revoluciju smo zakasnili, već su izašli ulični čistači da očiste krtog od revolucije, ali smo se super družili i jeli novosadske pice na parče.Tokom tih dana opet se moglo čuti da: „ Sad baš i neznamo ko je tu u pravu, al' svejedno, politikom se ionako bave samo hohštapleri“

U toj navali istorijskih događaja i raznih revolucija dokačila me je i Plišana  dok sam studirala u Novom Sadu.  Imala sam baš veliku želju da učestvujem u njoj, ali su studenti Novosadskog univerziteta nekako sve to više kamerno organizovali, tako da je iz mog ugla delovalo suviše uspavano i neenergično. Nisam pronašla svoju ulogu u njihovom izvođenju revolucije pa sam odustala i podržavala je na taj način što sam ideje, koje sam mislila da zastupa, širila gde god sam mogla i kome god sam mogla, što, kad sad razmislim, i nije tako malo.

Priča o angažovanju u studentskom protestu 1996/7 je živopisno poglavlje za sebe i o tome neću sad.

Neću ni o uključivanju u lokalnu političku scenu u Novom Bečeju, iako ispade da je to sad više pokrajinska i nacionalna scena, od kad se odigrava slučaj Vrebalov, a mesto u tabloidima našlo se i za još po neke.

Bez obzira na sve ceo ovaj prethodno navedeni istorijat moje porodice je ustvari uvod da odgovorim mojoj majki Stevki i onima koji se slažu sa njenim stavom da se pošteni i sposobni ljudi ne bave politikom.

AKO JE DOMINANTAN STAV U JEDNOM DRUŠTVU ILI CIVILIZACIJI DA SE POLITIKOM NE BAVE PAMETNI, POŠTENI I ODGOVORNI LJUDI KAKO TAKVO DRUŠTVO OČEKUJE DA IM U POLITICI NE BUDU HOHŠTAPLERI.

Objašnjavajući Srđanu Merkoviću, koji je takođe skoro istog stava kao moja majka Stevka, zašto je neophodno da se normalni, pametni ljudi bave politikom, bez obzira na prisustvo i ovih drugih hohštaplerski nastrojenih, rekla sam mu da bi prepuštanje cele političke scene isključivo hohštaplerima, koji će odlučivati o tvojoj sudbini i sudbini tvojih bližnjih, bilo jednako kao da neko krene da ti ruši kuću, a ti stojiš sa strane i posmatraš, jer nećeš da se petljaš sa ljudima koji nisu na tvom nivou.

E, pa ja ne dam da mi ruše kuću i uvek ću pokušavati da pametne, poštene i vredne ljude ubedim da im je mesto u politici, iako me politička scena svakodnevno demantuje, iako su mnogi u koje sam polagala velike nade napravili velki političke brljotine (ovde više mislim na nacionalnu scenu, da se ne poraduju lokalni oponenti), iako se ulaskom u politiku odmah susretnete sa kvalifikacijama hohštaplera. Ko se potrudi može da nađe i među našim političarima one koji razmišljaju na ovaj način. Malo ih je, ali ih ima. 

E, neće mi srušiti kuću, a hohštapleri će biti nadjačani makar u sledećem veku. Od negde mora da se počne. Ja počinjem odavde.

http://vukajlija.com/hohstapler

Hohštapler je prevarant; najviše se oslanja na radnje mutne, zakulisne, ispod žita… Iako na moralnoj skali ne stoji ništa bolje - hohštapler nije bitanga. Bitanga je manje zavijena u oblande – surovija i sirovija. Hohštapler je, međutim, savršeni spoj ribe i mačke, taj pliva gde god da ga bacite i uvek se dočeka na noge. Osnovna osobina mu je da skriva svoje prave namere.

Veoma sličnu, ali ipak ne i potpuno istu, definiciju nudi i nemački jezik koji hohštaplerom naziva osobe koje se izdaju za ono što nisu – ili se pretvaraju da su obrazovaniji, da su višeg društvenog ranga ili boljeg i priznatijeg zanimanja – a sve samo da bi stekli (protivpravnu imovinsku – a kakvu drugu) korist u novoj sredini gde ljudi ne znaju ko su i šta su.

Durka i nebeski orkestar

Danas smo sahranili Durku. Padala je kiša kao da je i Bogu bilo žao što nas ostavlja bez čoveka koji nas je sve bar nekad u životu dirnuo u srce nekom svojom pesmom. Prvi put sam magični zvuk njegove tambure čula u deda Maksinoj kući za svetog Jovana, kad sam imala 5 ili 6 godina, ne sećam se dobro. Moj omiljeni deda Maksa živeo je u ulici Mite Maljugića, gde sam i odrasla. Znalo se da svakog svetca i Badnjeg dana dolazi tamburaška banda da nam uveliča porodično okupljanje. Tako sam upoznala prvo Peru i Stevu, a posle toga i Durku.

Svirao je Durka sa svojim orkestrom koliko je smatrao da je pristojno, a zatim bi se zahvalio domaćinu i otišao dalje.

Zvuci njegove tambure duboko su mi se urezali u sećanje kao i atmosfera koju je sa sobom nosio. Znao je  Durka da goste dirljivim pesmama rasplače, pogotovu deda Maksu, koji je još pre nego što bi banda stigla nazdravljajući sa gostima, dirnut malo svečarskom atmosferom, malo rakijom, već bio sklon tome da pusti koju suzu, ali kad Durka zategne žice i krene sa „Lava manđe“, topi srca i noge same igraju pod stolom, a ruke se dižu u vis.

I tako su nam se životi preplitali nekad slučajno, nekad namerno.

 Igrajući u novobečejskom folkloru imala sam priliku da sa njim proputujem celu bivšu Yugoslaviju. Svirao nam je Durka i u autobusu iz šaraga, a mi smo pevali i igrali. Nikad nisam razmišljala o tome kako li smo izgledali ljudima koji su nas gledali kroz prozore, kad bi se zaustavili na trenutak na semaforima, ili da propustimo vozila koja imaju prednost.

Na najvećim smotrama folklora nijedan drugi od pratećih orkestara nije bio pozivan na, kako ih danas zovemo, after partije za rukovodstva festivala i prisutne političare, nego samo Durka. I da znate nije to mala stvar kad od 50 orkestara iz celog sveta na zagrebačkoj svetskoj smotri folklora odaberu baš Durkin, a tu su i Italijani i Maležani i švajcarci i Nemci i Makedonci i mnogi drugi. Ja sam bila ponosna, a nadam se da je Durka izašao sa aftera bar za jednu mesečnu platu bogatiji.

Dok sam studirala i radila u Beogradu vrlo često sam svoje društvo pozivala da čuju našeg Durku i osete pravu, kafansku, boemsku atmosferu. Mnogi su  dolazili i najčešće u Zvezdi opijeni zvucima Durkine tambure, govorili da tako nešto nikad nisu osetili i posle toga obavezno tražili da ih zovem ponovo. Nisu se osvrtali na činjenicu da su u zanosu ostavili koji dinar više kiteći muzičare, jer to što su doživljavali koštalo je mnogo više od onog što su oni ostavljali. To su ti trenuci u životu koji ga začine i čine lepšim, trenuci koji te inspirišu da budeš bolji, da vidiš i neku drugu dimenziju života sem one uobičajene. To nema cenu.

Čula sam mnoge tamburaške orkestre. Neki su bili bolji od Durkinog, ali nema tog orkestra koji je mogao da nadsvira Durku kad on odluči da će da bude najbolji. U Zelenom zvonu kod Gute, pre 3-4 godine, na zajedničkoj promociji knjige Gorice Nešović i TO Novi Bečej, nakon zvaničnog dela, čula sam najbolje izvođenje tamburaških pesama u životu. Nikad pre, niti posle toga. Durka je to veče rešio da nam pokaže šta zna i koliko može. I pokazao je.

Ispratili su danas Durku mnogi viđeniji ljudi Novog Bečeja i Bečeja. Kad je orkestar zasvirao njegovu pesmu mnogima se steglo grlo. Poštovali su ga. Ja sam plakala i nije me sramota da priznam, i sad mi suze oči pa se nadam da neće ući Jana da joj objašnjavam zašto šmrkćem i „gutam knedle“ dok kucam na kompjuteru. Uz Durku sam odrasla, podseća me na život kod deda Makse i majke, na mnoge lepe trenutake u životu. Utešio me je jedan njegov kolega muzičar rečenicom: „ E, znaš kakvu muzičku ekipu ima on gore, biće mu tamo dobro“.

E, pa Durka hvala ti za sve i nadam se tamo gore dobro brinu o tebi. Nadam se da ćeš imati dosta vremena da uvežbaš taj tvoj nebeski orkestar pa ako može spremite  „ Lava manđe“. 

 https://www.youtube.com/watch?v=ugabTXmYDsA