ZAŠTO TREBA DA UZMEMO PELCER IZ RAKITE, DA NAM NE OSTANE SAMO DEO IMENA BEZ „RA“

Zašto me toliko dotiče borba meštana sela Rakita sa investitorom koji je hteo da im stavi reku u cevi i ostavi ih bez vode? Kakve veze ovo selo sa svega dvestotinak stanovnika u blizini Pirota i Babušnice ima sa mojim životom u Vojvodini?

Na prvi pogled skoro nikakve, ali ustvari nije tako.

To što neki tajkuni i predsednikovi kumovi* (pogledati deo Dodatak) guraju reke u cevi pod zaštitom države i naplaćuju milione evra od stnovnika Srbije prodajući im tu istu struju po povlaštenoj ceni i to da kupci to i ne znaju, podsetilo me je na otimačinu državne zemlje iz našeg komšiluka, koja se takođe deli kumovima i drugarima.

To izgleda ovako:

1) donesu poguban zakon o izgradnji MHE
2) sumnjivi investitori izgrade MHE i država im dodeli status povlašćenog proizvođača električne energije

3) MHE unište reku, ubiju sav živi svet u njoj, oko nje i ostave meštane sela bez egzistencije (staje poljoprivreda, staje stočarstvo, staje seoski turizam, sve...)

4) MHE proizvode struju u veoma malim nebitnim količinama i to zovu "zelena energija" 

5) struju od njih kupuje EPS po mnogo većoj ceni nego što je inače cena struje na tržištu... I to 12 godina

6) tu cenu plaćamo mi. Nama je naplaćuju kroz posebnu stavku na računu za struju.

(tekst je skinut sa FB izvinjavam se autoru kome nisam zapamtila ime, a sada ne mogu da ga pronađem u gomili novih objava)

Ako niste znali jedna od onih sitno pisanih stavki na računu za struju pod brojem 6 upravo se odnosi na to da vi dobrovoljno finansirate razvoj mini hidroelektrana u Srbji. Kako finansiramo mini hidro elektrane, a nismo ni pitani da li hoćemo, objasnila je Marija Mihajlović na društvenim mrežama: U Srbiji ima oko 3, 5 miliona prikljucaka. Svako plaća tu stavku u odnosu na potrošnju. Što je potrosnja veća, veci je i iznos. Neko plati 10 a, neko i 50-60 din. Ako uzmemo neki minimalni prosek, recimo 20 din. puta 3,5 miliona prikljucaka to je oko 70 miliona dinara, što je oko 600 000 evra svakog meseca i to naših para ide njima za stavljanje reka u cevi. Ako to pomnožimo sa 12 meseci dobija se oko 7 MILIONA EVRA NASIH PARA GODISNJE!!!

Ugovor koji Elektro distribucija ima sa investitorima MHE, na osnovu kojeg oni od nas uzimaju novac, putem stavke br. 6 je ništavan jer,  nemaju pravo da u ime trećeg lica sklapaju ugovore, niti smo mi kao pojedinci dužni da finansiramo privatne projekte. Marija Mihajlović se pita  da ukoliko je  nemoguće da se ova stavka sa njenog računa izbaci, mada ne vidi zašto bi bilo, da li onda može da zna kolika je njena dividenda i kada će biti isplaćena, s obzitom da je na ovaj način ulagač u projekat, bez da ju je iko pitao. Upadljiv izostanak bilo kakvog komentara na slučaj Rakita bilo koga iz državnog vrha takođe je simptomatičan.

Da se vratimo na paralelu sa Vojvodinom i njenim uzurpiranim državnim njivama. Sličnost je u tome što je prirodni resurs koji su koristili meštani tj. poljoprivrednici vojvođanskih sela, kako bi uspeli da svoja domaćinstva sa ivice egzistencije pretvore u koliko toliko profitabilne porodična gazdinstva sada odlukom države pripao tajkunima, biznismenima, opet nečijim kumovima i partijskim drugarima. I to sve po Zakonu o poljoprivrednom zemljištu  na osnovu koga pravo prvenstva zakupa državnih njiva imaju pravna lica koja se obraćaju Ministarstvu poljoprivrede po raspisanom konkursu i od ukupne površine državnog poljoprivrednog zemljišta grada ili opštine, njima pripada 30 odsto.  Što preostane, ide za licitaciju.

Kako sve to plastično izgleda najbolje se moglo videti na slučaju Gakovo. Kao novi vlasnici zemljišta i firmi u Gakovu pojavili su se Ivan Bojović, partner poslanice SNS-a u Skupštini Srbije Marije Obradović, koja je ujedno i potpredsednica SNS, zatim Dragana Potpara,poslanica SNS-a u Skupštini Vojvodine, Stefan Videkanjić, bratanac predsednika opštine Kula Perice Videkanjića (SNS), kao i preduzeća u vlasništvu advokata Tomislava Višnjića koji se proslavio kao branilac optuženih za ratne zločine pred Tribunalom u Hagu, što su podaci VOICE na osnovu provere parcela i ranijeg popisa imovine Graničara ad u stečaju.

Gakovo je samo jedan od brojnih primera jer se oko njega vodila žestoka borba zbog velike količine državne zemlje poljoprivrednoog kombinata. Ali tu su i drugi primeri poput kompanije Tenis koja je na 30 godina dobila hiljade hektara zemlje u Vojvodini pod javnosti nepoznatim uslovima. Kao jedini ponuđač na tenderu za prodaju PKB-a pojavila se kompanija "Al Dahra doo Irig" i ponudila  105,05 miliona evra, samo milion više od početne cene i time zvanično postala njen kupac. Imovinu PKB-a činilo je oko 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, 70 km kanalske mreže za navodnjavanje, 17.000 grla stoke i druga imovina i mehanizacija. Procenjena vrednost zemljišta, građevinskih objekata i opreme je 208,5 miliona evra, udela od 29 odsto kapitala Ekolaba u vlasništvu Akcionarskog fonda 214.700 evra, a 45,77 odsto Instituta PKB Agroekonomik 431.300 evra. Ko zna da računa, a i ko ne zna vidi na prvi pogled iz aviona da nešto ne štima. Po finansijskom izveštaju knjigovodstvena vrednost ukupne imovine PKB bila je oko 600 mil EUR.

I da sada ne ređam sva sela i njive koje su drugobitnom akumulacijom kapitala od seljaka stigle do budućih robovlasnika. Neki pokušaji bahate uzurpacije državne zemlje su delimično osujećeni borbom u lokalnoj i pokrajinskoj skupštini i preko medija, kao naprimer slučaj sa kompanijom koja je tražila 1005ha zemlje u opštini Novi Bečej. Ova kompanija, koju su povezivali sa advokatom Siniše Malog,  na kraju je dobila samo 379ha, nakon velike medijske prašine i žustrog protesta lokalnih poljoprivrednika u podršku opozicionih poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Možemo se prisetiti  i ne tako davnih događaja kada su seljaci izašli da pokušaju da odbrane poslednje slobodne poljoprivredne površine u svom  somborskom ataru od uzurpacije privatnih batinaša vezanih za najuži vrh stranke na vlasti, pa su zbog toga svi pohapšeni  i odmah osuđeni? 

Ovakvom uzurpacijom oranica, lokalna poljoprivredna domaćinstva, koja su ih ranije obrađivala, višestruko su oštećena.  Mnoga od njih neće biti u mogućnosti da servisiraju svoje kredite, koje su uzeli računajući na prihode sa tih oranica, a koje su im oduzete tako da im prete teška vremena ili propadanje.

Nažalost ova tematika uzurpacije njiva nije tako atraktivna kao spašavanje reka sa teritorija prirodnih rezervata. U slučaju Rakite uzbunila se javnost. Društvene mreže su se zapalile. Ekolozi i osvešćeni aktivisti su se pridružili borbi meštana da ne izgube svoje izvore vode. To je već druga reka koja  je možda spašena. Mnoge, na žalost, čini se neće biti te sreće. Oranice još uvek bole samo vojvođanske poljoprivrednike, a princip rada uzurpatora uz pomoć države je isti. Možda neko i reaguje pre nego što bude kasno. Ili ćemo opet za 50 godina sve da nacionalizujemo, pa opet sve ispočetka. Do tada će se iz Vojvodine iseliti još mnoštvo ljudi, koji su mogli pronaći motiv za opstanak u obradi te zemlje, a ona im sada vise nije na raspolaganju i sve manje će biti. Rakićani su pokazali da postoje načini da se nešto što je nepravedno, nelogično, bezobrazno i lopovski spreči. Eeee, kad da li bi Vojvođani mogli da odu po pelcer.

Dodatak:

Šta je na tu temu MHE pisao Danas na osnovu podataka CINSa

Među vlasnicima malih hidroelektrana su brojne javne ličnosti i to ne samo iz poslovnih krugova, već i iz politike i sporta. Možda i najzanimljivije među tim imenima je ono Nikole Petrovića, kuma predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a inače bivšeg direktora Elektromreže Srbije i kadra Srpske napredne stranke.

 Prema medijskim izveštajima, od 2013. do 2016. na osnovu propisanih fid-in tarifa kompanijama koje su povezane sa Petrovićem isplaćeno je više od 7,2 miliona evra.

Prema podacima CINS-a, vlasnicima malih hidroelektrana je u periodu od 2013. do 2016. godine isplaćeno više od pet milijardi dinara, odnosno više od 41,6 miliona evra. Od toga, nešto manje od 14 miliona evra je otišlo u Drinsko-limske elektrane, koje su u vlasništvu EPS-a, dok je sve ostalo završilo na računima privatnih firmi.