Davno, nisam napisala ništa za svoju
dušu na šta me je podsetila Ljilja u petak pitanjem šta je sa mojim blogom.
Drugi znak da je vreme za novi tekst desio se kod Gumenog.
U zavisnosti koja generacija čita tekst
mesto će prepoznati kao „Kod Sonje i Slavka“ ili „ Kod Gumenog“. Reč je o
ugostiteljskom objektu u blizini novobečejske pijace koji je poznat
Novobečejcima i njihovig gostima barem jedno pedesetak a možda i više godina.
Taj ugostiteljski objekat, srpski rečeno
kafana, imao je verovatno i neko oficijelno ime tipa „Univerzal“ ili tako nešto
ali ga niko nikad drugačije nija zvao nego kod Sonje i Slavka.
Sonja i Slavko Alavanja živeli su dve kuće
dalje od moje babe Stevke. Sećam se da je Sonja bila vrlo lepa i zgodna žena,
ali onako kroz maglu. Čika Slavko i dalje živi na istom mestu i ima lepu baštu
u dvorištu, ali je moj paradajz iz majka Stevkine bašte ipak bio ukusniji od
njegovog. Priče o životu njihove kafane slušala sam od najranijeg detinjstva,
nekad od strica koji je prepričavao koji tamburaši su pravili dar- mar dok su
se on i njegovi drugari veselili, nekad od žena, koje su ne obraćajući pažnju
na mene od 6-7 godina, sa negodovanjem pričale o boravku svojih muževa u
dotičnom objektu, sedeći kao što to red nalaže u predvečerje na klupama ispred
kuće.
Kafana kod Sonje i Slavka je važila za mesto
na kojem nije baš poželjno videti pristojne devojke, kako su mi roditelji
objasnili, tako da sam tokom svog mladalačkog doba poštovala njihovu želju da
tamo ne idem, iako su do mene često dolazile priče o boemskim bančenjima, u
kojima ja nisam videla ništa loše, naprotiv.
Dok sam završila studiranje po Novim Sadu i Beogradu
Sonja i Slavko su se, verovatno kao i svi pogođeni tranzicionom krizom,
odlučili da kafanu zatvore, ili je tome doprineo odlazak Sonje u neku nebesku
kafanu da u društvu sa Tomom, Silavanom i Durkom deli pivo špricere i prelepe
osmehe.
Kao veliki poštovalac virtuoza na tamburama,
naročito onih poreklom „ispod Begeja“ kasnije sam imala prilike da slušam
Durku, Peru i Stevu, Bucu i njihove naslednike na mnogim mestima u Novom Bečeju
od „Zvezde“ do tiskih čardi, ali nikada ih nisam slušala kod Sonje i Slavka.
Možda je ta kafana u međuvremenu i radila i
menjala vlasnike ali priče o tome nisu dolazile do mene do skoro.
Pre izvesnog vremena sam čula da je kafanu
Kod Sonje i Slavka ponovo otvorio Gumeni. Pokušavali su ljudi uporno da mi
objasne ko je to, ali moje petnaestogodišnje odsustvo iz Novog Bečeja je uzelo
danak pa mnoge ljude nisam stigla da upoznam. Kad su mi pričali kako je „ludnica“
kod Gumenog mislila sam: „Pa dobro, početnička sreća, neće od toga ništa biti,
odustaće gosti da dolaze, to im je sada samo malo na početku interesantno jer
je novootvoreno“ . I nisam otišla da se lično uverim.
Al drži se Gumeni.
I tako pre neko veče u dobrom društvu
razmatrajući gde da stavimo tačku na i na kraju lepe večeri odlučimo, na
preporuku mog druga Buce, da rok veče završimo uz srpski džez u kafani kod
Gumenog.
I tada sam prvi put ušla u tu kafanu. Baš je
bilo onako filmski. Samo je falio Bekim Fehmiju da lomi čaše od tuge za
neuzvraćenom ljubavi, kao u Skupljačima perja. Mislila sam da je prostor veći,
baš sam se iznenadila što na tako malo mesta stanu svi muzičari i toliki gosti.
Al staju svi i svima dobro. Nema praznog stola za naše društvo al mali Durka
maše da sednemo za njihov i diže već malo umornog hramonikaša da napravi mesta
za sve.
Dragi ljudi, kako oni tamo sviraju. Pa to
samo treba gledati, slušati i uživati. Oni koji su pokušali da nas odgovore od
dolaska kod gumenog tvrdili su da tamo ne sviraju tamburaši nego „neki na
klavijaturama“.
Pa nisu to neki na klavijaturama. To su
ljudi kojima je na licima ispisano koliko uživaju u svom sviranju, oni prsti
lete, mali Durka, ovog puta bez violine, samo glasom „odvaljuje“ . Mladi harmonikaš
ne skida osmeh. Čiji li je? Durkin ili Bucin, tako da svira, mora da je iz
jedne od te dve loze.
Lete hiljadarke. Zadimljeno. Društvo šareno.
Ima i golobradih klinaca koji pokušavaju jade prvih nesrećnih ljubavi da operu
sa srca nekim novim, meni potpuno nepoznatim pesmama. Tu su i prvoborci, lica
izboranih, a prstiju žutih od žara cigareta koji više slušaju i tek po nekad
naruče „onu njihovu“.
Gledam one virtuoze, ne smeta mi što većinu
pesama nikad nisam čula. Gledam ih kako uživaju dok sviraju i pevaju. Gledam i
mislim: „Genetika je to što neko voli da piše, neko da računa, neko da projektuje
kuće neko da ih gradi. Kako je lepo raditi ono u čemu uživaš“. Da treba uživati u onom što radiš. Ja uživam dok pišem, skoro isto onako kako oni uživaju dok sviraju.
A onda Buca uzme da otpeva „Lava Manđe“: „
Onaj tamo što svira je moj sin“, kaže on „ a znam da je ovo tvoja pesma“.
Srpski džez.
