KAD KRENU OD OTIMANJA FB STRANICA I FESTIVALA OTIMAĆE SVE

 Evo bilo je to ovako: Zove me Marko da vidim spot, koji je pun entuzijazma pravio za Konekt žurku. Nedeljama pre toga u trku mi je pričao šta sve rade i planiraju, dok je sa Dejom sređivao svu administraciju oko  prijave udruženja za promovisanje elektronske muzike. Spot naravno odličan. Pravi. Farbaju platno za DJ pult kod nas u dvorištu radija. Prave  binu - sistem : štap i kanap. Marko mi kuka da će ga se odreći porodica koliko je svojih para uložio, ali uz osmeh.

I tako se ređaju Konekt žurke. Prva, druga, treća... Srećni su. Ljudi dolaze. Promocija dobro ide. Gledam ga svaki dan kako pravi nove spotove. Piše mejlove. Telefonira. Ponekad negodujem, kad zapostavi svoje redovne obaveze na radiju i TV, ali na kraju stigne da uradi i jedno i drugo. Zaglavimo često i po dva radna vremena. Ja radeći svoje, oni svoje.

A onda su dobili  i besplatan prostor za zimske varijante.  I dalje im je pogonsko gorivo-entuzijazam, energija i kreativnost. Najveći i uglavnom jedini profit - zadovoljstvo da su uspeli da realizuju ono što im je bila želja - dobre žurke za koje se čulo i van granica naše bliže okoline. E, to je ono što sam ja  skoro svaki dan u to vreme u dužem periodu gledala.

Onda možete, na osnovu te slike, shvatiti moj  ozbiljan revolt kad mi je saopštio da im je FB stranicu Konekta i mejl preuzeo momak koji je bio njegov deo i jedan od administratora, blokirao ih i promenio ime.

O dotičnom ne znam mnogo, osim toga da ga nisam često viđala kad se ozbiljno radilo i da je svoje ozvučenje nepokolebljivo naplaćivao i kada žurka za koju ga je iznajmio nije održavana, a pogotovu kad jeste. I još nekoliko sličnih bisera, koji ga ne prikazuju baš u najboljem svetlu i govore dosta o tome na čemu se zasnivao njegov entuzijazam.

Svoje mišljenje i sve što sam videla i čula zadržala bih za sebe, da mi se nije smučilo kad sam videla kako je javno bez razloga popljuvao bivše saradnike, a moje drugove, partiju kojoj pripadam i ljude sa kojima sam radila i dalje radim. O njegovom moralnom integritetu govori i to što je počeo saradnju sa sadašnjom vladajućom strukturom u opštini, pod rukovodstvom SNS-a i naglo zaboravio da je javno pre samo koju nedelju, opljuvao članove istog tog SNS iz organizacionog odbora drugog festivala.

 Razmišljala sam dugo šta je razlog takvoj  gramzivosti, licemerju, nekulturi, bezobzirnosti i bezobrazluku. 

Ako je hteo da se odvoji i pravi svoje udruženje mogao je to i bez krađe FB profila i pljuvanja bivših kolega I SVIH OSTALIH KOJE JE USPUT UPLJUVAO. Jeste, ali onda treba ponovo krenuti od nula članova na FB profilu. 

Drugo: Napad je najbolja odbrana - otmeš ljudima nešto i još ih isprozivaš, da se ne dosete da si im nešto ukrao. 

I treće: brze promene mišljenja o partijama i podrška trenutno dominirajućoj, vladajućoj  su vrlo lako objašnjive njegovim najvećim motivacionim faktorom u celoj priči (koji smo već pominjali, da se ne ponavljamo) koji mu je verovatno obećan, i za kojim kuka od prvog vagona, ne shvatajući da toga u ovakvim pričama uglavnom nema.

I što sam ja sve ovo pisala? Zato što mogu jer imam svoj blog i mogu da pišem šta hoću.

-  ZATO ŠTO ME NERVIRA BESKRUPULOZNOST OTIMAČA SVEGA. 

- ZATO ŠTO KAD KRENU OD OTIMANJA FB STRANICA I FESTIVALA STIĆIĆE BRZO I DO OTIMANJA PLATA I PENZIJA (au, čekaj, to su već počeli da uzimaju)

- ZATO ŠTO NE MOŽE SVAKA BUDALA DA SE IŽIVLJAVA NAD DRUGIMA I DA OČEKUJE DA NA TO NEĆE BITI REAKCIJE. TOGA MI JE DOSTA

- ZATO ŠTO NEGDE MORA DA SE POVUČE CRTA PREKO KOJE DALJE NE DAMO

UPUTSTVO: Čitati uz AC DC mega mix                                      https ://www.youtube.com/playlist?list=PL1z-GMlijJafEHDMomXf6XOZGI5t1F5MW

Kad sam se rodila da ispravljam krive Drine - o strahovima, ovnovima i govnima

Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti? - Meša Selimović

Potpuno mi je razumljivo da ima ljudi koji se plaše raznih racionalnih i iracionalnih stvari. Kad sam bila mala često sam gledala partizanske filmove i moram priznati da sam se bojala Nemaca i često sanjala kako me jure. Bojala sam se i zmija, pa noću kada sam ih sanjala često sam se od straha budila i tražila da me mama i tata prime da spavam između njih do jutra. Tu sam se osećala sigurno. Ovi dečiji strahovi su sa godinama nestali. Od zmija i danas malo zazirem, ali ne mogu reći da ih se naročito bojim. Novi strahovi se u međuvremenu nisu javljali, pa iako to možda nije naročito razborito nema baš mnogo stvari, ili pojava koje mi ulivaju strah. Šta ću? Tako sam rođena ili odgojena.

 Kasnije tokom svog života prolazeći kroz različite situacije opet se ispostavljalo da mi strah ne ulivaju ni autoriteti, koji bi po difoltu trebalo malo i da zastraše, kao naprimer učiteljica, natavnici, profesori, poslodavci, bombardovanja, ratovi i slične pošasti koje su nas snalazile.

Ustvari sam se osećala potpuno komotno u svim vanrednim situacijama. 

Tokom studiranja na Fakultetu političkih nauka svi su se prilično bojali profesora Ivana Radosavljevića, koji je predavao najteži predmet na fakultetu - Metodologiju  političkih nauka. On je bio istaknuti član SPS-a, i član čuvene Republičke izborne komisije, koja je tokom izbora 1996. napravila kuršlus sa rezultatima kada su u skoro svim gradovima u Srbiji predstavnici opozicije došli na vlast, a SPS prvi put posle deset  godine izgubio. Naravno da je Republička komisija te rezultate pokušala da ospori, ali nije uspela jer su pored ostalog nastupili čuveni protesti 96/97. Tada sam, bez obzira na posledice koje sam mogla očekivati, kako su mi kolege govorile, odgovarajući me od učešća, sa velikim zadovoljstvom učestvovala u studentskim protestima usmerenim pored ostalog na smenjivanje režima Slobodana Miloševića. S obzirom na to da je fakultet na kome sam studirala važio za izrazito režimski, SPS-ovski, sa već pomenutim profesorom Radosavljevićem koji je u to vreme bio prodekan za nastavu i predavač najtežeg predmeta na fakultetu, kolege su mi govorile da nije baš pametno to što pišem tekstove i uređujem novinu studenata koji protestuju. Rekli su mi da verovatno nikad neću položiti famoznu metodologiju ni završiti fakultet i pitali me šta mi sve to treba. Kad su videli da ne odustajem i koliko je energije i dobrih ideja u celoj priči većina se pridružila. Naravno, ne zbog mene, ni novina koje sam pravila, jednostavno nas je sve ponela ta revolucionarna, buntovnička atmosfera i potreba da ispravimo nepravdu i vratimo ukradene glasove.

Nismo tada srušili ni Slobu ni SPS, ali je u gradovima ipak opozicija ostala na vlasti, a i u Beogradu smo izvojevali priznavanje rezultata.

Nakon samo 2-3 godine počeo  je novi OTPOR. Svi koje imalo zanima politika i istorija znaju kako je sve to išlo. Nije se znalo da li će ovog puta ishod pobune biti konačan. Elem, nekoliko meseci pre konačnog rušenja tadašnjeg režima 5. oktobra 2000. na dodeli nagrada za najbolji novinski članak i televizijski scenario, na fakultetu na kome je i dalje pomenuti profesor i njegov predmet, pred velikim brojem novinara, koji su došli da snime događaj zahvaljujući se na dodeljenoj nagradi rekla sam sledeće: " Ne bih želela da medijske kuće koje prate današnju ceremoniju dodele nagrade dovedem u nezgodan položaj, da plate najveće kazne od kada je stupio na snagu drakonski, radikalski zakon o informisanju, zato neću ništa reći samo ću sve pozdraviti" pozdravila sam ih zaštitnim znakom otpora - podignutom pesnicom. Blicevi su sevali, a bogami nekoliko novina je čak sve i objavilo što sam sačuvala u svojoj arhivi. 

I šta?

Bez obzira na sve položila sam Metodologiju, koja je, uzgred budi rečeno, zaista izuzetno težak predmet. Učila sam je mesecima, ne sećam se da li sam je položila iz drugog ili trećeg puta, ali jesam. Završila sam fakultet, a ostala sam dosledna svojim težnjama i političkim afinitetima. Pokušaj ulivanja strahova da se to neće desiti nije urodio plodom ni tada, ni u svim ostalim situacijama.

Tokom bombardovanja bila sam takođe u Beogradu i radila kao novinar, iako su mi svi govorili da se vratim u Novi Bečej, da je tamo sigurnije. Nije mi, naravno, tako nešto padalo na pamet, jer je nenormalno da bežiš u "mišiju rupu" ako si odabrao profesiju koja od tebe zahteva da uvek budeš u prvim redovima kada se nešto događa. Nisam se pokajala. Videla sam mnogo onog što ne može da se vidi ni doživi gledanjem na TV ili čitanjem o tome. Upoznala fantastične, ljude od kojih su neki zaista bili jako uplašeni, što razumem, ali i one slične sebi koji su sve to doživeli kao stvar koja jednom mora proći.

Neki su to okarakterisali kao neobjektivno sagledavanje situacije, a moj jedini odgovor je bio da se ponašam samo u skladu sa onim što osećam.

A onda sam se posle različitih događaja u političkom i ličnom životu vratila u Novi Bečej i uključila u lokalni politički život. E, pa svi oni koji misle da su u Pokrajini i Republici veći okršaji i animoziteti grdno se varaju, jer sam upoznala sve nivoe političkog delovanja izveštavajući od 1996. o njima.  Rat "na lokalu" je višestruko krvaviji, bezobzirniji i pogubniji od pokrajinskog i republičkog. Tu su u pitanju egzistencije, porodice, zaposlenja, ugled, odbacivanje od zajednice, što je u mnogo manjoj meri zastupljeno na višim nivoima, ili bar ne tako očigledno i brutalno.  

Teško se mnogi učesnici lokalnog političkog života oslobode strahova koje nosi prethodno pomenute posledice. Oni koji to uspeju stvarno su jaki u svakom smislu. Reći svoje mišljenje i zastupati svoje stavove, koji nisu u skladu sa većinski proklamovanim od onih koji su trenutno na vlasti, jeste velika stvar i jeste hrabrost.

Ali kako reče Mešo Selimović: Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti?

Sva sreća pa znam da nisam plašljiva.