Koju god temu da načnem pitam se: „ Da li je uopšte potrebno pisati o njoj
u ovo vreme. „ Vreme kad je osnovni i najteži problem našeg društva siromaštvo.
Vreme kad žene ubijaju ispred centara za
socijalni rad bar jednom nedeljno. Vreme kad nam i mladi i oni srednjih godina
beže glavom bez obzira iz zemlje, sa skoro sigurnim ishodom ostanka na mestu
gde su našli bolja zaposlenja. Vreme kad
nikad bezobzirnije nije potcenjivano stvarno obrazovanje, a olako se prelazi
preko lažnih škola i diploma. Vreme kad se radnici u Srbiji dovode u status
robova, bez prava na pristojan život i vešaju se po fabrikama
Septembra će biti godinu dana kako nisam ništa pisala. Ne baš ništa. Pisala sam statuse na Twitteru i Fejsbuku, politička saopštenja i nekoliko tekstova za novine. Većina svega napisanog imala je dobru reakciju publike, neki twettovi i objave na FB čak izvanrednu. I zašto se onda osećam kao da nisam ništa pisala?
Ne znam.
Možda ta kratka forma izražavanja ne ispunjava moju potrebu za kvalitetom
komunikacije sa svetom. Sve je u stvari stvar unutrašnjeg osećanja, a ja se
iznutra ne osećam kao da su stvari koje sam pisala dovoljno dobre.
A možda je
bavljenje dnevnom politikom toliko naudilo mom osećaju i potrebi za pisanjem,
jer koju god temu da načnem pitam se: „ Da li je uopšte potrebno pisati o njoj
u ovo vreme. „ Vreme kad je osnovni i najteži problem našeg društva siromaštvo.
Vreme kad žene ubijaju ispred centara za
socijalni rad bar jednom nedeljno. Vreme kad nam i mladi i oni srednjih godina
beže glavom bez obzira iz zemlje, sa skoro sigurnim ishodom ostanka na mestu
gde su našli bolja zaposlenja. Vreme kad
nikad bezobzirnije nije potcenjivano stvarno obrazovanje, a olako se prelazi
preko lažnih škola i diploma. Vreme kad se radnici u Srbiji dovode u status
robova, bez prava na pristojan život i vešaju se po fabrikama
Kako bilo
šta normalno napisati svestan da pišeš u takvoj zemlji, ljudima koji tako u
njoj žive.
Jer oni koji
tako ne žive i ne dotiču ih ove nevesele teme, ili su deo dobro plaćenog establišmenta i njihovih familija, pa svakako
i ne čitaju ništa, jer se to ne uklapa u njihov način življenja, ili su deo
familija koje su stekle svoj društveni i finansijski status prvobitnom
akumulacijom kapitala, čitaj neobičnim privatizacijama i mutnim poslovima od 90-ih pa nadalje.
Pored
estradnih zvezda i još nekih slučajno obogaćenih srećnika, koji su bili u pravo
vreme na pravom mestu i znali da iskoriste svoju pamet i sposobnost, ostatak Srbije
je uglavnom u istom sranju. Razlika između plate doktora nauka, običnog
fizičkog radanika, ili visko školovanog stručnjaka ionako nije ni velika, ni
bitna. Svakako im plate nisu dovoljne za pristojan život.
I šta onda
pisati ljudima kojima je jedina briga da prežive, prehrane svoju porodicu i ne
ostanu bez posla?
Da im pišem
o tome što i sami vide: „Kako je ovde sve naopako. Kako se krade, kako
nesposobni i nepismeni vode zemlju i sve institucije u njoj“ ili „Kako se i u
malim mestima otvaraju isturena odeljenja privatnih fakulteta, koja uglavnom
popunjavaju nepismeni kadrovi vladajuće partije, a opštine im plaćaju
školovanje iz svojih budžeta, ili ih palćaju sami, sitne pare i za kratko vreme
dobijaju diplome i kako će zbog toga dokrajčiti i ovako urušen sistem kojim će
upravljati neznalice“
O tome neću
da pišem. Svako normalan to i sam vidi. Ove druge i ne zanima.
A možda u
svom tom ludilu, beznađu i prostakluku treba pisti o nekim lepim, jednostavnim
stvarima.
Možda je to
način da se ludilo, beznađe i prostakluk teraju milimetar po milimetar, dok ne
budu iskorenjeni i pristojnost se vrati u naš život.
Možda.
