Pristojnost uzvraća udarac

Pristojno. Pristojnost. Pristojno društvo. Pristojno ponašanje. Pristojna komunikacija. Pristojan izgled. Pristojan TV program. Pristojne novine.

Potpuno sam ubeđena da kada bi malo, po malo od toga vraćali u društveni kontekst bilo bi nam lakše. Lakše bi podneli i to što je većina nas u ne preterano veseloj finansijskoj situaciji.

Jel sećate kako su u nekim pristojnim knjigama opisivali : „ ....odeća mu je bila stara ali čista, ispeglana i pedantno zakrpljena“.

E, tako bi mogli da opišemo naše društvo kada bi u njega uspeli da vratimo pristojnost.

Ostalo je ovde pametnih i pristojnih ljudi koji su se povlačili, uzmicali pred hordama razularenih nepristojnih, bahatih, neobrazovanih, gladnih svega, prostih.

Uzmicali su pristojni pred onima koji su uvodili privatne fakultete i pred onima koji su ih studirali svesni da su kupili svoja zvanja i da se sa tako malo rada i učenja na pristojan način ne dolazi do diploma.

Uzmicali su i pred onima koji su svojim „bizmisima“ i gomilom nelegalno stečenih para stvarali novu kulturu gledanja na drugu stranu dok te neko džepari.

Povlačili smo se pred onima koji su umesto Opstanka, Poslednje oaze i Muzičkog tobogana na televizijske programe dovodili Farme, Parove, agresivne voditeljke, voditeljke koje se ne mešaju u svoj posao.

Povlačili smo se pred onima koji su novinarke voleli kad kleče, dopuštali smo im da vređaju predstavnike medijskih kuća koje o njima ne pišu hvalospeve.

Povlačili smo se pred onima koji su umesto odgovoarajućeg obrazovanja prioritet davali političkoj pripadnosti prilikom zapošljavanja.

Povlačeći se tako pred nepristojnostima koje su nas napadle sa svih strana stigli smo do zida.

Nemamo više gde da se povlačimo.

I onda tako leđima oslonjeni o zid neki pristojni ljudi odlučili su da im je dosta nepristojnosti.

Iako u velikoj manjini, krenuli su u borbu za vraćanje moralnih vrednosti koje su odlika pristojnih ljudi.

Prva pobeda je izvojevana u prostoru obrazovanja i lažnih diploma. Plagijat doktorata ministra finansija Siniše Malog više nikada neće moći da se progura kao normalna stvar. Kupovina diploma možda još nije zaustavljena, ali je definitivno pokazano da će kad tad biti razotkrivena i da se ne isplati.

Neka to bude prvi korak ka osvajanju pristojnosti i u svim ostalim oblastima.

Dužni smo da našoj deci ostavimo društvo pristojnosti, a ako nepristojnost ipak pobedi, nadjača nas koji smo hteli da je iskorenimo, bar ćemo moći da im kažemo: „Deco mi smo probali, borili smo se. Nismo uspeli. Vi nastavite“, jer pristojnost mora jednog dana pobediti. Do nas je da li će to biti sada ili ćemo na nju duže čekati.

Mislite o tome i u svakoj situaciji kada se pitate da li da se povučete pred nepristojnošću i linijom manjeg otpora prepustite nekom drugom da se bori sa avetima nepristojnosti, skupite snagu i usprotivite se nepristojnosti gde god to bilo.

Ako mislite da jedna vaša mala borba ne može promeniti ništa u moru nepristojnosti setite se mnogih koji su malim potezima pokrenuli lavine. Setite se Aleksandra Obradovića koji je sam krenuo u ogoljavanje nepristojnog bogaćenja tate Stefanovića. Setite se Marije Lukić koja je svesna mašinerije koja će je razapeti razotkrila bolesno ponašanje Milutina Jeličića Jutke. Setite se mnogih drugih i odnesite svoju malu pobedu u borbi protiv nepristojnih.

Vreme je da pokažemo da pristojnost uzvraća udarac

Što bi nas interesovali beogradski taksisti i neravna kaldrma na trgu, kad vas ne ineteresujemo mi?

Jeste se mnogo iznervirali što su taksisti blokirali Beograd? Evo ja crkoh od muke isto kao za onu neravnu kaldrmu što je postavljena na Trgu Republike.

Jeste sarkazam i jeste bezosećajno prema stnovnicima Beograda, među kojima su i moji dragi rođaci, kumovi i prijatelji.

A čim je prouzrokovana onda ova moja nesolidarnost i čemu rasprava na tu temu ako me ne zanimaju ni Trg, ni taksisti koji blokiraju?

Pored toga što me iritira opredeljenost medija da svoj prostor neravnopravno podele između stanovnika prestonice i nas ostalih, naravno, ne u našu korist, pa nas preplavljuju vestima sa beogradskih ulica, dok informacije o problemima i životu ostatka stanovništva dobijamo na kašičicu, radi se ustvari i o izborima.

Razmatrala sam rezultate svog preispitivanja - Da li sam ja pristrasna i dozvoljavam da me moja opredeljenost za partiju koja insistira na decentralizaciji i bavi se vojvođanskim pitanjima zalepi ili je zapostavljanje tema i života van Beograda, od strane ostalih opozicionih političara zaista tako dominantno.

Jedan od egzaktnih pokazatelja može biti to kakav je odnos broja vesti iz Beograda u odnosu na „unutrašnjost“ na njihovim zvaničnim sajtovima.

Tako recimo Demokratska stranka na 9 strana posvećenih vestima od 90 vesti ima: jednu vest iz Kragujevca, jednu iz Vršca , jednu iz Paraćina i 7 iz Niša. Ovde nisam računala objave da će predsednik DS posetiti 5 mesta u van Beograda, a zatim da ih je posetio i šta im je tamo rekao, jer to ni u kom slučaju ne govori o životu i problemima ljudi koji žive u tim mestima niti o načinu na koji bi mogli biti rešeni.

Od tih 90 vesti samo se jedna odnosila na Vojvodinu i to na temu korupcije u Novom Sadu.

Za razliku od neinteresovanja za probleme života stnovništva van Beograda, prestoničke teme su na sajtu DS zastupljene. Pa tako možemo pratiti šta se dešava sa stnovnicima hotela Bristol, kako je prošao susret predsednika DS sa Vračarcima i tome slično.

Stranka slobode i pravde uspela je da ima još lošiji pristup i zastupljenost tema iz ostatka zemlje. Oni na 9 strana među 54 vesti imaju po jednu vest iz Bora i Kruševca i ni jednu iz Vojvodine, ako koristimo isti princip da se ne računa što je Đilas bio u Sremskoj Mitrovici i rekao im kako će kad padne Vučić za 6 meseci biti bolje. A ako hoćete da to računamo, onda eto imaju na 54 strane ipak jednu vest iz Vojvodine. Jupiiiiiiii

O tome da će, kaobajage,  nekad razmišljati i o nekim drugim građanima ove zemlje, a ne samo o Beograđanima SSP daje nagoveštaj otvaranjem posebnog odeljka „SSP na lokalu“.

Da se razumemo, mada je onima koji prate moja javna istupanjima odavno jasno, potpuno sam protiv sadašnje nakaradne vlasti Srpske napredne stranka. Ne bih nabrajala razloge poput onih da su nesposobne neznalice, korumpirani, bahati , lenji i da upropaštavaju zemlju na veliki broj načina.

To napominjem da razjasnimo da me razmatranje ove teme ne interesuje iz razloga pohvale 

uvlakačko – degenerisanog podilaženja „sirotinji raji u unutrašnjosti“ i pohvale Vučićevog nedvnog putujućeg cirkusa po Srbiji, ne.

Ovo je moj način da kažem onim političarima koji mogu imati potencijal da u ovu zemlju dovedu civilizacijski prihvaćene norme pristojnog života: Aman ljudi, osvestite se!

Znamo da je u Beogradu trećina biračkog tela. I znamo da vas mrzi da se „klackate“ do Kanjiže, Leskovca i Taraša, ali dajte malo zainteresovanosti i obzirnosti u pristupanju temama koje muče nas koji ne živimo u krugu dvojke.

Pokažite bar blagu zainteresovanost za decentralizaciju i ravnomeran razvoj svih oblasti u zemlji. Nemojte da posmatrate građane Vojvodine i ostatka Srbije van Beograda, kao građane drugog reda. Ne treba nam vučićevsko podilaženje i lažna snishodljivost, ali pokažite malo poštovanja i razumevanja.

Sela i gradovi se prazne. Njihovi stanovnici odlaze u prestonicu ili još češće van zemlje. Razmislite o tome ko će glasati za vas i koga ćete predstavljati kad svi zdravomisleći odu. Ili ćete možda biti zadovoljni političkim bivstvovanjem u Beogradskom pašaluku?

Jeste nekad bili klinički mrtvi?

Da bi ste u potpunosti razumeli smisao ove priče, na početku ću vam opisati iskustvo moj bliske rođake sa kliničkom smrću.

Tokom relativno bezazlene operacije žuči, iz nepoznatih razloga, njen organizam je otkazao i svi aparati pokazivali su da je klinički mrtva. Ona kaže da je jasno videla sebe sa neke visine, kao naprimer da je na plafonu, kako leži na operacionom stolu. Nije osećala bol, niti strah, ništa. Videla je kao i mnogi neku beličastu svetlost na jednoj strani i medicinsku sestru koja i posle zvaničnog proglašenja smrti ne odustaje od reanimacije i govori joj: „ Nećeš mi umreti danas. ’Ajde budi se. Moraš da ideš kući. Jesi zaboravila da te tamo čekaju tvoje devojčice? Jel znaš da im trebaš? Kako se zovu?

Sa jedne strane bela svetlost u koju je tako lako skliznuti i utopiti se. Bez muke, bez bola bez napora, bez straha. Sa druge strane glas koji te zove da se vratiš nazad jer te čekaju ćerčice i naravno sve što nosi život, a podrazumeva i napor, i bol, i strah i borbu do kraja.

„I stvarno me je to vratilo. To što me je pitala kako se zovu. „ – kaže mi rođaka.

Sad zamislite ono, kao na filmu, kad se prelazi na potpuno drugu situaciju.

Odvezla sam decu u školu. Ulazim u kuću u kojoj je ostao uključen TV. Ne brinite, nisam doživela kliničku smrt pa me TV vratio nazad, nego se desila jedna potpuno uobičajena životna scena, kojoj sam ja prvi put neuobičajeno pristupila.

Sa jutarnjeg dnevnika predsednik Srbije u trenutku dok ulazim govori: „ 15 posto, 20 posto.....“ i nastavlja nešto da priča. Nisam ni slušala dalje jer mi je to u tom trenutku prvi put bilo nezanimljivo i donekle smešno tako istrgnuto iz konteksta.

Da bi se i ova neobičnost situacije u mom životu razumela napraviću još jednu kratku digresiju. Politika me zanima još od  Osme sednice CK SKJ  koja se odigrala 1987. To vam je ono kad je Sloba svog kuma Ivana Stambolića zeznuo na sednici, malo mu namestio igranku, a posle već znate kako se to završilo kad je Stambolić hteo da mu uzvrati uslugu. Što znači da ja od svoje petnaeste godine politiku pratim i prilično aktivno učestvujem u njoj. Doživljavam je vrlo ozbiljno i jako se sekiram kada vidim njene propuste i nepravde prema običnim ljudima. Ustvari, ne pravi politika propuste, nego ljudi koji se njom neuspešno bave. Iako ću ovde sada verovatno izgubiti bar pola čitalaca jer se gade politike i svega što je za nju vezano, samo da vam kažem da pre nego što odustanete od daljeg čitanja pročitate barem još nekoliko narednih redova, jer se kladim da većina ustvari i ne zna šta je zaista u punom značenju smisao politike.

Politika je po Wikipediji, a i u praksi aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, čuvaju, sprovode ili menjaju pravila po kojima žive. Wikipedija takođe kaže, ono što i mi sami donekle znamo, da su se kroz istoriju iskristalisala četiri glavna značenja, pojma "politika":

•             politika kao "umetnost vladanja";

•             politika kao vođenje javnih poslova;

•             politika kao sredstvo rešavanja sukoba;

•             politika kao ostvarivanje vlasti, odnosno raspolaganje društvenim resursima.

E tako, ako su oni koji i dalje ipak nemaju živaca da čuju bilo šta o politici napustili dalje čitanje za vas malobrojne koji ste ostali da objasnim kakve imaju veze klinička smrt, Vučić sa dnevnika i moje bavljenje politikom.

Kada sam, dakle, čula neurotičnog manipulatora Vučića kako opet nešto izmišlja i bulazni o nekim procentima, u nameri da pošalje još jednu redovnu dozu hipnotičkog sranja, onima na koje to uspešno deluje, prvi put se nisam iznervirala. Počela sam da se smejem.

Oni su ljudi moji, kad ih onako iz ugla posmatranja moje rođake, sa plafona, gledate ustvari nenormalno smešni. Uspela sam da napravim iz nekih svojih trenutnih razloga tu distancu i da osmotrim iz tog nekog drugog ugla.

I ako kao pravi potomci naših hradbrih, pametnih i dostojanstvenih predaka uspemo da se distanciramo od velike nepravde, nesreće i propasti koju nam nanose, i nasmejemo se na sopstveni račun, zato što dozvoljavamo da nas takvi neuki, zli pajaci koji trenutno uzurpiraju vlast, maltertiraju, shvatićete zašto sam se nasmejala.

Pa bog te video tu se ustvari ne zna ko je smešniji. Da li oni sa svojim lažima, manipulacijma, megalomanskim krađama, uništavanjem sistema vrednosti, osiromašivanjem stanovništva i mnogim drugim zlodelima, ili mi koji sve to trpimo, ćutke pomireni sa sudbinom, ili nespretno pokušavajući nešto da promenimo nekim nemuštim  poluaktivizmom.

Smejali su se ljudi i u strašnijim situacijama, što da se ne nasmeju sada, i sebi i njima - ružnim pajacima.

To što smo mi kao društvo ustvari praktično klinički mrtvi: Sa uništenom kulturom nauštrb rijalitija, sa uništenom ekonomijom gde država plaća strane investitore da dođu da nas koriste kao roblje, umesto da ista sredstva da našim privrednicima, sa uništenim sistemima vrednosti gde se vođe navijača i gologuze stralete promovišu milionima puta više od književnika ili naučnika, gde se reke umesto da teku guraju u cevi, kako bi predsednikovi kumovi zaradili milijarde, gde se poljoprivredna zemlja prodaje Arapima i tajkunima, a otima od poljoprivrednika, bez ideje kako nastaviti život u ovom srpskom černobilu, sa jedinom željom da se pobegne negde gde je budućnost vaše dece bar delimično sigurnija…

Znači, to što smo mi  kao društvo i pojedinci, ja, ti, ona, on klinički mrtvi i bespomoćno  gledamo kako se nešto tamo dešava sa nama, kako nam nešto rade i ne možemo baš da se odlučima da li je lakše odustati, predati se i prepustiti bezdanu bele tj crne svetlosti, ili se vratiti u ring…

E, to što smo klinički mrtvi, predali se, ne znači da neka medicinska sestra neće doći da nas pita:

A kako se zovu vaša deca?

Vučić i žene, Maša i Medved, Ivica i Marica, Romeo i Julija - Tragedija ili bajka?

Ne znam da li je Srbija ikada imala na čelu vođu koji je sa većim prezirom tretirao žene, a da budemo pošteni, i ostatak podanika.

Njegov, u najmanju ruku, nespretan odnos sa ženama iz svog okruženja nije toliko iskočio u prvi plan, jer smo zatrpani ostalim neprimerenim rečenicama koje svakadnevno izgovori prvi čovek Srbije, pa se u moru svega toga teško izdvaja neka tema.

Slučaj sa odlukom da ga čuvaju isključivo ženske pripadnice „Kobri“ ovu temu je ponovo stavio u prvi plan.

Međutim, ako pogledamo malo u nazad jasno je da u toj oblasti njegovog života nešto ne  štima.

Prva žena mu je bila Ksenija Jovanović. Sa njom je bio u braku od 1997-2011. 2013.  godine se oženio Tamarom Đukanović.  Ajde, o Kseniji se nešto i čulo i znalo, jer je bila urednica TV Pinka. Tamara je nasuprot tome držana pod velom tajne i pre i posle ulaska u brak sa Aleksandrom Vučićem. Jednostavno je praktično nigde nema. Ako mislite da je to njihova privatna stvar, ne bih se baš kladila da je tako. Verovatno se ni Makronovoj, ni Trampovoj, ni ženi bilo kog predsednika u svetu svaki put ne slika ili ne odgovara na pitanja novinara, niti im se vrše dužnosti prve dame države, ali to im u periodu dok su udate za predsednike spada u obavezu i deo je pristojnog ponašanja. Zašto se prva dama Srbije ne pojavluje možda ćemo nekada i saznati.

To je taj privatni deo priče koji je u principu njegova stvar, ali to neobično skrivanje prve dame Srbije, koja je radila u Ministarstvu spoljnih poslova, što znači da joj politički život i javnost nisu nepoznati, ne izgleda baš najprirodnije.

Zabrana medijima da pre braka pišu o njegovoj budućoj supruzi i njihovo servilno poštovanje te zabrane su još jedan argument u nizu mnogih koji govore u prilog tome da nam je predsednik na polju odnosa sa ženama na terenu koji mu nikako ne leži.

Onaj drugi deo priče koji se odnosi na ženski deo populacije Srbije sa kojim nije bio u braku je još tragičniji.

Da krenemo unazad, od poslednjeg incidenta, kada je odlučio da grešku svog obezbeđenja i nekomunikaciju između vojske i policije sakrije time što će nasilje, prema uredno najvaljenim posetiocima predsedništva, zamaskirati najavom da će ga čuvati isključivo ženske pripadnice oružanih snaga „Kobre“.

O višestrukoj banalnosti ove odluke nema potrebe ni pisati, svakom normalnom čoveku je jasna. Samo predsedniku Srbije nije jasno da je ovakvom odlukom insinuirao da ne priznaje ravnopravnost polova, da smatra da su žene slabiji pol i da to podrazumeva sve ostale loše konotacije koje takva izjava sa sobom nosi. Ako smatra da su žene slabiji pol, znači da ih je svesno ugrozio, što opet implicira bezobzirnost u postizanju svojih ciljeva, u ovom slučaju skretanje pažnje sa glavne teme, a to je nepotrebno nasilje prema demonstrantima prouzrokovano nekomunikacijom između vojske i policije.

Druga konotacija izrečene odluke o tome da će ga čuvati isključivo žene je da smatra da su pripadnici opozicije slabiji i od žena, da su njemu dovoljne i žene da ga brane, što je bahato nepoštovanje političkih protivnika.

Jedna od najupadljivijih grešaka koje je napravio i njome uvredio mnoge pripadnice ženskog pola je i situacija u kojoj je tokom obilaska otvorene fabrike u kojoj su mahom bile zaposlene žene  vlasniku rekao čuveno: “Pa ti si sve žene uzeo da rade… Pa zato si ti srećan. Misliš da ćeš… Eee...”. Ova rečenica izgovorena u Kraljevu, koju je Vučić izgovorio prilikom obilaska pogona, u zvaničnom obraćanju medijima,i turskim investitorima ne samo da je uvredljiva i vulgarna nego istovremeno pokazuje i neprimeren način razmišljanja i komunikacije predsednika. Uopšte nema dileme da je on insinuirao da je veliki broj zaposlenih žena na raspolaganju turskom investitoru ne samo za rad u fabrici, nego i kao mogući seksualni objekat. Čak ako je i bio samo nespretan u izražavanju, pa hteo neuspešno da ispadne duhovit, a ustvari tako ne misli, poruka koju je poslao svima koji su gledali ovaj izveštaj je neprimerena. Jedan predsednik mora toga biti svestan i ne sme sebi dopuštati luksuz takvih grešaka.

Prošle godine ponudio je Srpkinje Bugarima dok je obilazio radove na petlji Dimitrovgrad – Zapad: „Koliko smo bratski i prijateljski narodi…mnogo ljudi iz Trejsa bugarskog, vidim, hoće da žene Srpkinje i ja sam im dao jedan uslov, da se malo nasmejete, rekao sam im: ‘Možete da dobijete mlade naše odavde, ali prvo da završite svoj sektor ovde na autoputu, a kad završite to, uspešno, kad mi to odobrimo, onda lepo naše mlade dobijaju dozvolu da idu“

Gostujući u emisiji „Upitnik“  izjavio je sledeće: Pa šta je sa ovim stručnjacima što protestuju, što bi da bacaju po kontejnerima, da tuku ljude, to je sve normalno? Tuci koga ti hoćeš u svojoj kući, nemoj da biješ ovde. Pored sve kampanje i borbe za sprečavanje nasilja u porodici - ovakva izjava predsednika države, prosto neshvatljivo.

Primere Gašića koji je rekao da voli novinarke koje lako kleknu, ili Đorđevića koji je čestitao 8. Mart rečima: „Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota. Pametnih se boje… Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem“, da ovog puta ni ne ističemo. Jasno je da je klima oko predsednika takva da i njegoi saradnici još bahatije vređaju žene, a sam način njihovog razmišljanja na temu ravnopravnosti polova vidi se iz aviona.

Svi ovi primeri govore da bi predsednik Srbije morao da prođe ozbiljnu obuku iz lepog i primerenog ponašanja prema ženama. Ne bi mu škodilo ni da porazgovara sa stručnjacima koji bi se pozabavili uzrokom njegovog prezrivog odnosa punog nepoštovanja prema ženskom polu, kako bi možda u nekom trenutku i taj problem sa sobom rešio. Što se mene kao pripadnice ženskog pola tiče ne pristajem da zovem predsednikom čoveka koji se tako ponaša.

Nismo mi baš tako jako David, niti su oni baš tako jako Golijat – kako smo dobili prvu bitku protiv SNS-ovaca ( osvrt iz mog ličnog ugla)

Pretpostavljam da je svima koji me znaju potpuno očekivano da ću napraviti osvrt na upravo završene izbore za članove Saveta Mesne zajednice Novi Bečej. Iako ste većinu mojih ličnih i partijskih stavova mogli da pratite tokom izborne kampanje ili u direktnim razgovorima, koje sam vodila sa vama, nekako bi mi bilo nedovršeno da sada, kada se sve završilo ne kažem šta je taj neki krajnji osećaj posle svega:

PONOSNA SAM NA SVE NAS – SVAKA NAM ČAST

I vas što ste izašli na ove, naizgled ne tako važne, niti u bilo čemu naročito presudne, izbore i glasali i nas koji nismo štedeli svoje vreme i energiju u pokušaju da pokažemo da uvek ima alternativnih rešenja i da se ne treba miriti sa lošim. Nema veze za koga ste glasali. Izašli ste ljudi i glasali. Niste dozvolili da vas uspavaju ispiranjem mozga kako su nepobedivi, kako su oni jedini zaštitnici srpskih interesa, kako ionako nema niko ko bi ih mogao zameniti, a da vi budete zadovoljni. Tako je, niste dopustili da vam isperu mozak.

Oni su sve svoje, i ne toliko svoje izvukli teškom mukom na glasanje. Znate sve, da se ne ponavljam i pretnjama da će ostati bez socijalne pomoći ako ne glasaju za njih, i pretnjama da će biti otpušteni sa poslova u javnim preduzećima, oni ili neko iz njihove porodice ako ne glasa za njih i poklonima - paketima i plaćanjem. Izvukli su sve kako su znali i umeli, uz često negodovanje sopstvenih članova koji su morali po milioniti put da uđu u istu kuću da nateruju ljude na izbore.

„Izvukli“ su sve svoje i opet su imali oko 600 glasača manje nego 2016.

I jesu dobili svih trinaest mesta u Savetu mesne zajednice i jesu pobedili na izborima, ali su se iz svojih prostorija razišli u tišini, razočarani i zabrinuti šta će da im kaže centrala stranke za izgubljenih 600 glasova, a znaju da to više nikad ne mogu da vrate.

Ili vi mislite da mogu? Ne znam šta je još ostalo. Na koji način još nekog mogu da primoraju da glasa za njih. Sve su upotrebili. I štap i šargarepu i magični TV ekran. Nema dalje. Od tih 600, za SNS izgubljenih, nažalost, bar 300 se odselilo i verovatno se više nikad neće vratiti.

Onda sam zaključila: Nismo mi baš tako jako David, niti su oni baš tako jako Golijat

Iz naših prostorija Vojvođanskog fronta, tokom čitanja rezultata sa izbornih mesta svako malo mogao se čuti aplauz i uzvici odobravanja. Jeste, gledano strogo matematički mi smo izgubili. Način na koji smo mi razgovarali sa ljudima i uopšte kako smo vodili kampanju, je način na koji ću uvek biti ponosna. I tako su nas ljudi i doživeli. Bez laganja, bez velikih nerealnih obećanja, bez potkupljivanja, bez neprijatnog pritiska. Samo ono što stvarno hoćemo - a to je pristojna zemlja, pristojna Vojvodina, pristojna opština i naše mesto Novi Bečej u njoj. Otpor nepristojnosti, nesposobnosti, bahatosti, nekulturi, lopovluku. Zalaganje da svako mesto ima veće nadležnosti i sredstava da odlučuje o svojoj sudbini.

Meni je lično važno, jer sam po prirodi Kalimero i mrzim nepravdu i nesposobnost, diktatore i autokrate da su ljudi ipak shvatili da se uvek mora tražiti najbolje za sebe i svoju porodicu, da je to naša dužnost. Da se ne možemo pomiriti sa tiranijom loših đaka, nad nama ostalima, zato što smo se razočarali u neke, koje smo u nekom trenutku smatrali mesijama i spasiocima. To mi je važno, da nas  njihov otrov apatije koji seju iz svih mogućih pravaca nije potpuno uspavao i zaledio. Zato još jednom:

PONOSNA SAM NA SVE NAS – SVAKA NAM ČAST

Na put oko sveta kreće se prvim korakom. Ovo je naš prvi korak i nećemo odustati. Zato smo mi pobedili, a ne oni. Nama je naših 20% vas, koji ste nam poklonili poverenje u ovakovoj političkoj atmosferi i u ovakvim neljudskim životnim uslovima veliko kao kuća. I zato hvala vam još jednom u moje i ime svih nas koji ne odustajemo, znamo da vas ima još i da ćete se pojavljivati kao pečurke posle mirisne kiše. Mi smo tu čekamo vas.

  

Kako sprečiti da supružnik postane dželat, nije privatno već društveno pitanje

Od početka godine u Vojvodini je ubijeno je 6 žena, njih 5 usmrtili su supružnici. Pa ja vas pitam da li mislite da je vreme da se država i njene institucije uzbilje i organizuju tako u borbi protiv femicida, da za ženu njena kuća ne bude najpasnije mesto po život. Na osnovu istraživanja prakse sudova u Srbiji o postupanju u slučajevima femicida, najviše krivičnih dela ubistva izvršeno je u zajedničkoj kući žrtve i učinioca (36,6%) i u kući žrtve (31%), što potvrđuje da je najopasnije mesto za ženu upravo njen dom.

Institucije koje čine Grupu za koordinaciju i saradnju za sprečavanje porodičnog nasilja - policija, tužilaštvo i centar za socijalni rad, prema novom zakonu, obavezne su da prate slučajeve i donose individualne planove sa konkretnim merama i rokovima.

Policija se od donošenja novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, pokazala kao najefikasnija institucija u lancu.  Posao države je da utvrdi gde je onda zastoj i zašto se problem femicida tko sporo i neefikasno otklanja.

U Srbiji ne postoji zvanična evidencija slučajeva femicida. Prema podacima iz novinskih članaka, u periodu od 2010. do 2018. godine ubijena je najmanje 281 žena. Zar to nije dovoljno da se institucije države energičnije i organizovanije posvete ovom problemu?

Ako se veliki broj žrtava, za koje se u presudama navodi da su pre ubistva bile u nasilnoj partnerskoj vezi sa učioniocem, obratila  za pomoć i podršku relevantnoj instituciji onda je evidentno da država ne radi svoj posao na efikasan način, jer ne uspeva da zaštiti svoje građanke.

Vreme je da se  država ozbiljnije i sistemski posveti ovom problemu, a da pojedinci ili institucije koje nisu uradile svoj posao na način propisan zakonom snose posledice.

O posrednoj odgovornosti države koja već decenijama u nazad nestabilnim, horor okruženjem svoje stanovnike dovodi do ruba egzistencije i ludila, pa time i do porasta ovakvog ekstermnog ponašanja pojedinaca ovog puta da ne polemišemo.

Ono što je sigurno je da smo na svaki način oštećeni, osakaćeni, dovedeni do toga da  psihoza i depresija postaju uobičajeno stanje.

Samo onda mi nije jasno kako to da raste samo broj ubistava žena u porodičnom nasilju. Znači problem okruženja postoji, ali se ne manifestuje jednako na sve.

Problem zatucanog Balkanskog mentaliteta koji nameće kao model da je žena muškarčeva svojina i da može da radi sa njom šta mu padne na pamet, u slučaju da smatra da je “svojina” pokazala otpor prema nasilju ili bespogovornoj poslušnosti je ono što ako želimo da rešimo problem femicida moramo prvo da izmenimo.  

A to kreće iz kuće. Dragi moji razmislite kako vaspitavate svoju decu da se ne bi našle ni u ulozi žrtve ni u ulozi dželata. Razmislite dva puta pre nego što iznesete neku balkansko šovinističku opasku u smislu : Ko se tuče taj se voli i slične grozote.

Znači zajedno država i mi da radimo na svim frontovima na tome da se ovakve stvari menjaju iz korena. Svaki dan, malo po malo, puno po puno i možda jednog dana dođemo do toga da napušteni ili nečim ozlojeđeni muškarac ne dohvati sekiru da presudi ženi, nego da ili svojim ponašanjem ne prouzrokuje da ga ona napusti ili ako do toga dođe, shvati da postoji život i posle razlaza sa ženom i da počne da ga gradi, ali ne tako što će je prvo ubiti.

DA LI SU PUPIN ILI SUPERHIK KRIVI ZA POVEĆANJE POREZA NOVOBEČEJCIMA I DO 300%

Većina Novobečejaca je bila neprijatno iznenađena kada su im u proteklih nekoliko dana stigla poreska rešenja uvećana nekima za 50%, nekima za 100%,  a bilo je i onih kojima su poreska rešenja na imovinu bila povećana 300%.

Liga socijaldemokrata Vojvodine je na molbu mnogobrojnih nezadovoljnih građana pokušala da dođe do odgovora zašto su se desile tako velike promene i udari na njihov budžet.

Iz lokalne samouprave uveravali su nas kako odluku Skupštine iz 2013.godine, kojom je tokom mandata bivšeg predsednika opštine Saše Šućurović iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, da se ne računa isti porez za kuću nabijaču od 80 godina i novu kuću od čvrstog materijala ne mogu više da sprovedu, zbog novog softverskog rešenja koje im je nametnuto iz Beograda. Kako su pokušali da nas uvere, odluka o ravnopravnijem oporezivanju doživela je poraz zbog toga što je država propisala da lokalne samouprave više nemaju pravo da same obezbeđuju softver za izračunavanje poreza nego su sve dužne da koriste programa Instituta „Mihajlo Pupin“ iz Beograda.  Ovaj softver, za razliku od prethodnog, koji je bio prilagođen novobečejskoj lokalnoj samoupravi i njenim odlukama o prezu, kako i dalje tvrde, ne prepoznaje mogućnost unošenja kategorizacije poreskih stopa na osnovu starosti stambenog objekta na koji se plaća dažbina.

I taman kada smo pomislili da se još jednom se u punom svetlu pokazala nakaradnost i velika štetnost potpune centralizacije svega u našoj državi, ispostavilo se da obrazloženje koje smo dobili iz lokalne samouprave i koje svako ko nazove da se žali može čuti, nije baš najtačnije.

Koliko softver može ili ne može promeniti stvar jasno je kada se uporede podaci stopa poreza za kuće u najudaljenijim zonama u Novom Bečeju, Bečeju i Zrenjaninu.

Da li je kriv Pupin ili Super Hik što je porez za kuću u najlošijoj IV zoni sa 9.750,00 dinara podignut na 21.393,00 dinara, a pri tome u Bečeju iznosi 9.660,00 dinara, a u Zrenjaninu 11.096,00 u petoj zoni, koja joj je ekvivalent, a 19.633,00 u četvroj?

Da li je Pupin ili Super Hik kriv što je cena poslovnog prostora iz 2018 od 57.484,00 dinara u prvoj zoni prepolovljena na 30.301,00 dinara?

Tom logikom Super Hika „Otmimo siromašnima da bi dali bogatima“ jedino se može objasniti da su stnovnici kuća na periferiji Novog Bečeja, gde uglavnom žive meštani slabijeg imovinskog stanja doživeli da im se porez poveća 2x, dok je poslovnim prostorima u centru grada koje zakupljuju velike banke ili korporacije porez smanjen 2x .

To što su u okolnim gradovima porezi na kuće u najudaljenijim zonama duplo niže pokazuje da ili je finansijska služba lokalne samouprave imala nameru da ošteti najsiromašnije građane nauštrb boljestojećih, ili je u pitanju neobaveštenost i nesposobnost.

Liga socijaldemokrata Vojvodine tvrdi da u ovom slučaju podaci govore da izgovaranje novim softverom nije dovoljno relevantno opravdanje što se vidi iz slučajeva Bečeja i Zrenjanina.

Nesporno je da lokalnim samoupravama nedostaje sredstava za normalno funkcionisanje zbog izrazite centralicacije, koja sav novac usmerava u Beogead, a onda im na kašičicu vraća. 

Ravnomernija raspodela sigurno bi bila pravednija i funkcionalnija, ali to nije razlog da se na ovakav način udari na budžet građana najnižeg imovinskog stanja.

Odbornici Lige socijaldemokrata Vojvodine očekuju da pred Skupštinu opštine Novi Bečej bude iznet predlog poreskih stopa koji će biti primereniji i više usklađen sa realnim stanjem u opštini.

Nevena Subotić

Odbornica LSV u Skupštini opštine Novi Bečej

Samo parada Srbina spašava

A baš je lepa i korisna ova vojna parada u Nišu, samo je malo jedan dan zakasnila i šta bre ima veze što je to prilično skupo šepurenje pred komšijama, u cilju nikad prekidane  kampanje SNS za naredne izbore. Predlažem da država razmisli o još nekim vidovima parade.

Recimo mogla bi se organizovati parada svršenih srednjoškolaca ili apsolvenata određenih škola i fakulteta koji obrazuju kadrove za zanimanja visoko kotirana u stranim zemljama, a koje su najčešća destinacija mladih ljudi iz Srbije. Da se lepo vide naši naučno prosfetni potencijali i dostignuća i koliko smo kao država uložili u obrazovanje mladih. Tako bi olakšali i skautima iz stranih zemalja da besplatno dođu da obrazovanih kadrova. Što da ljudi džaba ostaju u Srbiji kad je ovde osnovni sport prodaja jeftine radne snage stranim investitorima, a za to im ne trebaju obrazovani kadrovi. E, sad što tu država i narod gube milione i milione nema veze, lepo će izgldati onako mladi i obrazovani kako paradiraju.

Kao prateća manifestacija istoimene manifestacije bio bi organizovan i marš strojevim korakom svih koji su u poslednjih 5 godina napustili našu zemlju u potrazi za adekvatnim zaposlenjem. Ako se postavlja pitanje zašto samo 5 godina, odgovor je iz logističkih razloga. Ko bi imao strpljenja da ekonomsko-političke emigrante satima gleda kako prolaze.  

 Sa razumnom vremenskom pauzom od mesec – dva, da se ljudi nezasite, trebalo bi organizovati paradu u kojoj bi sudije i advokati u zidarskim kolicima gurali svoje nerešene predmete iz fioka. Nije važno zašto su u fiokama, da li zbog neusklađene zakonske regulative ili raznih kočenja sudskih procesa od strane onih kojima ne odgovara da suđenja budu završena. Tako bi zainteresovane stranke videle da još uvek postoji nada da njihovi predmeti kad - tad budu rešeni, a još važnije da nisu sami, takoreći da je porodica čekalaca da se njihovi predmeti reše na sudu impozantna. Tokom ove parade ne bi se pričalo o jadima našeg sudstva, zaboravljanju podele vlasti na sudsku, izvršnu i zakonodavnu, ne bi se pričalo ni o vrlo često uspešnim političkim pritiscima na nezavisnost sudstva jer parada nije mesto za to. Na paradi samo veselo i pozitivno.

Po sličnom principu zatim bi se mogle poređati Parada osiromašenih obespravljenih poljoprivrednika, pa Parada urušenih nejakih institucija države, tu bi materijal koji se koristi za maketu institucije bio u skladu sa njenom jačinom zbog slikovitosti, pa bi na taj način skočila i prodaja lakih sunđera, kineskih ljigavaca tj slajmova, a pogotovu perja.

Za kraj, pred Novu Godinu, može se organizovati Parada objektivnih nezavisnih medija. Termin je zgodan zbog toga što će ova parada, kao što je svima poznato, biti vrlo kratka, ali ne manje značajna, pa da se ljudi džaba ne smrzavaju, kao što bi bio slučaj kad bi se, recimo ,u tom terminu organizovala Parada desničarskih, profašističkih, ultranasilnih i kavazipatriJotskih organizacija, e takva bi morala bar u dva dana i to u nekom lepom prolećnom terminu.

Znači od danas da se razmisli i o novoj krilatici: Samo parada Srbina spašava i vidimo se na narednoj Paradi.

Sonja i Slavko ili Gumeni

Davno,  nisam napisala ništa za svoju dušu na šta me je podsetila Ljilja u petak pitanjem šta je sa mojim blogom. Drugi znak da je vreme za novi tekst desio se kod Gumenog.

U zavisnosti koja generacija čita tekst mesto će prepoznati kao „Kod Sonje i Slavka“ ili „ Kod Gumenog“. Reč je o ugostiteljskom objektu u blizini novobečejske pijace koji je poznat Novobečejcima i njihovig gostima barem jedno pedesetak a možda i više godina.

Taj ugostiteljski objekat, srpski rečeno kafana, imao je verovatno i neko oficijelno ime tipa „Univerzal“ ili tako nešto ali ga niko nikad drugačije nija zvao nego kod Sonje i Slavka.

Sonja i Slavko Alavanja živeli su dve kuće dalje od moje babe Stevke. Sećam se da je Sonja bila vrlo lepa i zgodna žena, ali onako kroz maglu. Čika Slavko i dalje živi na istom mestu i ima lepu baštu u dvorištu, ali je moj paradajz iz majka Stevkine bašte ipak bio ukusniji od njegovog. Priče o životu njihove kafane slušala sam od najranijeg detinjstva, nekad od strica koji je prepričavao koji tamburaši su pravili dar- mar dok su se on i njegovi drugari veselili, nekad od žena, koje su ne obraćajući pažnju na mene od 6-7 godina, sa negodovanjem pričale o boravku svojih muževa u dotičnom objektu, sedeći kao što to red nalaže u predvečerje na klupama ispred kuće.

Kafana kod Sonje i Slavka je važila za mesto na kojem nije baš poželjno videti  pristojne devojke, kako su mi roditelji objasnili, tako da sam tokom svog mladalačkog doba poštovala njihovu želju da tamo ne idem, iako su do mene često dolazile priče o boemskim bančenjima, u kojima ja nisam videla ništa loše, naprotiv.

Dok sam završila studiranje po Novim Sadu i Beogradu Sonja i Slavko su se, verovatno kao i svi pogođeni tranzicionom krizom, odlučili da kafanu zatvore, ili je tome doprineo odlazak Sonje u neku nebesku kafanu da u društvu sa Tomom, Silavanom i Durkom deli pivo špricere i prelepe osmehe.

Kao veliki poštovalac virtuoza na tamburama, naročito onih poreklom „ispod Begeja“ kasnije sam imala prilike da slušam Durku, Peru i Stevu, Bucu i njihove naslednike na mnogim mestima u Novom Bečeju od „Zvezde“ do tiskih čardi, ali nikada ih nisam slušala kod Sonje i Slavka.

Možda je ta kafana u međuvremenu i radila i menjala vlasnike ali priče o tome nisu dolazile do mene do skoro.

Pre izvesnog vremena sam čula da je kafanu Kod Sonje i Slavka ponovo otvorio Gumeni. Pokušavali su ljudi uporno da mi objasne ko je to, ali moje petnaestogodišnje odsustvo iz Novog Bečeja je uzelo danak pa mnoge ljude nisam stigla da upoznam. Kad su mi pričali kako je „ludnica“ kod Gumenog mislila sam: „Pa dobro, početnička sreća, neće od toga ništa biti, odustaće gosti da dolaze, to im je sada samo malo na početku interesantno jer je novootvoreno“ . I nisam otišla da se lično uverim.

Al drži se Gumeni.

I tako pre neko veče u dobrom društvu razmatrajući gde da stavimo tačku na i na kraju lepe večeri odlučimo, na preporuku mog druga Buce, da rok veče završimo uz srpski džez u kafani kod Gumenog.

I tada sam prvi put ušla u tu kafanu. Baš je bilo onako filmski. Samo je falio Bekim Fehmiju da lomi čaše od tuge za neuzvraćenom ljubavi, kao u Skupljačima perja. Mislila sam da je prostor veći, baš sam se iznenadila što na tako malo mesta stanu svi muzičari i toliki gosti. Al staju svi i svima dobro. Nema praznog stola za naše društvo al mali Durka maše da sednemo za njihov i diže već malo umornog hramonikaša da napravi mesta za sve.

Dragi ljudi, kako oni tamo sviraju. Pa to samo treba gledati, slušati i uživati. Oni koji su pokušali da nas odgovore od dolaska kod gumenog tvrdili su da tamo ne sviraju tamburaši nego „neki na klavijaturama“.

Pa nisu to neki na klavijaturama. To su ljudi kojima je na licima ispisano koliko uživaju u svom sviranju, oni prsti lete, mali Durka, ovog puta bez violine, samo glasom „odvaljuje“ . Mladi harmonikaš ne skida osmeh. Čiji li je? Durkin ili Bucin, tako da svira, mora da je iz jedne od te dve loze.

Lete hiljadarke. Zadimljeno. Društvo šareno. Ima i golobradih klinaca koji pokušavaju jade prvih nesrećnih ljubavi da operu sa srca nekim novim, meni potpuno nepoznatim pesmama. Tu su i prvoborci, lica izboranih, a prstiju žutih od žara cigareta koji više slušaju i tek po nekad naruče „onu njihovu“.

Gledam one virtuoze, ne smeta mi što većinu pesama nikad nisam čula. Gledam ih kako uživaju dok sviraju i pevaju. Gledam i mislim: „Genetika je to što neko voli da piše, neko da računa, neko da projektuje kuće neko da ih gradi. Kako je lepo raditi ono u čemu uživaš“. Da treba uživati u onom što radiš. Ja uživam dok pišem, skoro isto onako kako oni uživaju dok sviraju.

A onda Buca uzme da otpeva „Lava Manđe“: „ Onaj tamo što svira je moj sin“, kaže on „ a znam da je ovo tvoja pesma“. 

Srpski džez.