Možda smo stvarno
genetski romantičan narod. Možda imamo mazohističku crtu i uživamo u tome da se
osćamo kao paćenici. Ili jednostavno mnogo bolje zvuči biti nesrećan zbog neke,
bilo kakve, prave ili kvazi, veze koja ne uspeva, nego priznati sebi da si
nesrećan zato što ti se ne sviđa sve oko tebe.
Da se ne
osvrćem previše na izbornu kampanju, koja me je potpuno iscrpla i ispraznila i
emotivno i energetski. Posle perioda u kome sam samo automatski obavljala
dnevne obaveze, bez motiva i ideje da napišem bilo šta, danas se vraćam među
“žive”. Ako potreba da stavim na ” papir” deo zapažanja znači da sam delimično
napunila baterija onda me to raduje, iako još uvek ne stičem taj utisak.
Ustvari se
više osećam kao u nekom polubudnom stanju. S vremena na vreme sam potpuno
odsutna, a povremeno ipak reagujem na spoljašnje događaje.
S obzirom na
to kako stoje stvari kod nas u Srbiji možda ne bi bilo loše da tako i ostane
jer moje hiperaktivno ponašanje, uvek spremno na reakciju, nije primereno
sadašnjem trenutku, a izgleda ni geografskom prostoru.
Ali to
ustvari nije prava tema o kojoj sam htela da pišem, još uvek je rano za analize
političkih kretanja i izbora. Htela sam da pišem o nečem sasvim desetom.
Sticajem
okolnosti juče sam sama u autu provela nekoliko sati na putu. Kao svaki
normalan vozač prekraćivala sam vreme slušajući različite radio stanice. Već
posle prvog sata sam se setila opaski koje sam i ranije imala na temu muzike
koja se sluša kod nas. Posle drugog sata sam potpuno učvrstila svoje mišljenje
o tome da mi još i super prolazimo s obzirom na to šta slušamo. A posle trećeg
sata sam se zapitala ko će preteći od slušalaca, jer na osnovu tekstova i melodija koje dominiraju našim
najpopularnijim radio stanicama zaključujem da smo još malo pa spremni za
kolektivno samoubistvo, ili bar za ritualno razbijanje čaša golim rukama ili
čelom, kao u flimu “Otac na službenom putu”, pa šta nam bude - ako iskrvraimo-iskrvarili smo.
S obzirom na
to da ove prilično ozbiljne radio stanice rade učestala istraživanja, izbor
muzike nije proizvoljan nego proizvod onog što slušaoci žele da slušaju.
Zato
se pitam:
DA LI SMO MI SRBI STVARNO TAKO
EMOTIVNI, ILI SMO SAMO MAZOHISTIČKI NASTROJENI
“Dok u znoju bilo koju noćas negde maziš ,ja bih opet
bila tepih po kojem ti gaziš”
ili recimo: “Znala sam o tebi, znala sve, pala ti na grudi ledene, tamo samo kamen
kuca, tu gde ljubiš, koža puca, Znala sve i na sve pristala, samo jednom sam
zablistala nije ljubav sve što vidiš,zato pazi kome zavidiš”
ili Čuvena Tonijeva :Blago onom ko te ima, ko te
ljubi, dok ja lutam nocima,blago onom ko te ljubi neka bude,
bolji covjek nego ja
I rok klasika- Mala nuzda jedan, a
velika dva, Pogledom ga sasekoh k'o macem, - Izvinite, molim - Pitao sam ja, -
Kol'ko kosta kad unutra placem?
I sad da ne nabrajam sve
srceparajuće stihove kroz istoriju pop i folk muzike, ima toga koliko god hoćeš
po 24h na svim radio stanicama.
Prosto neverovatno: Ceca pristaje
na sve da joj se tip vrati makar mu bila i 100-ta, Breni bilo dosadno pa
odlučila da skine frajera nekoj ribi, kad se zacopala đavo joj bio kriv što je
otišao kod treće, Toni ostavio ribu, pa sad kuka što je našla drugog i tako
unedogled. Kukaju, plaču, mole obećavaju da će biti dobri samo da im se momci i devojke vrate, pa makar ih i gazili
kao tepih.
Slušam i ne verujem. Stvarno smo
vrhunski mazohisti. Ne bi te pesme nastale niti imale toliku popularnost da to
nije preovaladavajući pogled na život, ljubav, veze i ostalo. I slušam i dalje
i pitam se odakle potreba za tolikim prepuštanjima tugama, agonijama, patnjama.
Možda smo stvarno geneski
romantičan narod. Možda imamo mazohističku crtu i uživamo u tome da se osćamo
kao paćenici. Ili jednostavno mnogo bolje zvuči biti nesrećan zbog neke, bilo
kakve prave ili kvazi, veze koja ne uspeva nego priznati sebi da si nesrećan
zato što ti se ne sviđa sve oko tebe. Recimo to mu dođe kao neka efikasna
anestezija da zaboraviš da još nemaš stalan posao, ili nisi rešio stambeno
pitanje ili vratio kredit, ili…..
Kako god okreneš, tolika kuknjava
ljudi nije normalna ni zdrava. Ja mislim da bi trebalo predložiti rukovodiocima
naše države da zabrane ovako tužne pesme. Šta ćemo ako svi masovno padnu u
depresiju. Ko će da radi? Ko će da stvara nacionalna bogtstva za trgovinu sa
svetom i okolinom.
Odosmo svi u p…. m……. zbog balada i sevdaha, nego da lepo okrenemo
na veselije teme i melodije, a kome je do tugovanja nek to radi sam kod kuće, a
ne na nacionalnim frekvencijama. SAMO VESELO.
P.S
Bili Holidej, Dženis Džoplin i
ostale strane pevaljke roka i bluza mogu da prođu jer ionako prosečni Srbin ne
razume o čemu one kukaju tako da predlažem urednicima muzičkih programa da ih
zadrže bez obzira na tugaljive melodije.
https://youtu.be/eDIaDS9HhMw
Odoh sad da slušam nešto veselo - "Šta me sad pitaš šta mi je "
https://youtu.be/QW1fgHmjWOA
