Da bi ste u potpunosti razumeli smisao ove priče, na početku ću vam
opisati iskustvo moj bliske rođake sa kliničkom smrću.
Tokom relativno
bezazlene operacije žuči, iz nepoznatih razloga, njen organizam je otkazao i
svi aparati pokazivali su da je klinički mrtva. Ona kaže da je jasno videla
sebe sa neke visine, kao naprimer da je na plafonu, kako leži na operacionom
stolu. Nije osećala bol, niti strah, ništa. Videla je kao i mnogi neku
beličastu svetlost na jednoj strani i medicinsku sestru koja i posle zvaničnog
proglašenja smrti ne odustaje od reanimacije i govori joj: „ Nećeš mi umreti
danas. ’Ajde budi se. Moraš da ideš kući. Jesi zaboravila da te tamo čekaju
tvoje devojčice? Jel znaš da im trebaš? Kako se zovu?
Sa jedne strane bela svetlost u koju je tako lako skliznuti i
utopiti se. Bez muke, bez bola bez napora, bez straha. Sa druge strane glas
koji te zove da se vratiš nazad jer te čekaju ćerčice i naravno sve što nosi
život, a podrazumeva i napor, i bol, i strah i borbu do kraja.
„I stvarno me je to vratilo. To što me je pitala kako se zovu. „ –
kaže mi rođaka.
Sad zamislite ono, kao na filmu, kad se prelazi na potpuno drugu
situaciju.
Odvezla sam decu u školu. Ulazim u kuću u kojoj je ostao uključen
TV. Ne brinite, nisam doživela kliničku smrt pa me TV vratio nazad, nego se
desila jedna potpuno uobičajena životna scena, kojoj sam ja prvi put
neuobičajeno pristupila.
Sa jutarnjeg dnevnika predsednik Srbije u trenutku dok ulazim
govori: „ 15 posto, 20 posto.....“ i nastavlja nešto da priča. Nisam ni slušala
dalje jer mi je to u tom trenutku prvi put bilo nezanimljivo i donekle smešno
tako istrgnuto iz konteksta.
Da bi se i ova neobičnost situacije u mom životu razumela napraviću
još jednu kratku digresiju. Politika me zanima još od Osme sednice CK SKJ koja se odigrala 1987. To vam je ono kad je
Sloba svog kuma Ivana Stambolića zeznuo na sednici, malo mu namestio igranku, a
posle već znate kako se to završilo kad je Stambolić hteo da mu uzvrati uslugu.
Što znači da ja od svoje petnaeste godine politiku pratim i prilično aktivno
učestvujem u njoj. Doživljavam je vrlo ozbiljno i jako se sekiram kada vidim
njene propuste i nepravde prema običnim ljudima. Ustvari, ne pravi politika
propuste, nego ljudi koji se njom neuspešno bave. Iako ću ovde sada verovatno
izgubiti bar pola čitalaca jer se gade politike i svega što je za nju vezano,
samo da vam kažem da pre nego što odustanete od daljeg čitanja pročitate barem
još nekoliko narednih redova, jer se kladim da većina ustvari i ne zna šta je
zaista u punom značenju smisao politike.
Politika je po Wikipediji, a i u praksi aktivnost kroz koju
ljudi stvaraju, čuvaju, sprovode ili menjaju pravila po kojima žive. Wikipedija
takođe kaže, ono što i mi sami donekle znamo, da su se kroz istoriju
iskristalisala četiri glavna značenja, pojma "politika":
• politika
kao "umetnost vladanja";
• politika
kao vođenje javnih poslova;
• politika
kao sredstvo rešavanja sukoba;
• politika
kao ostvarivanje vlasti, odnosno raspolaganje društvenim resursima.
E tako, ako su oni koji i dalje ipak nemaju živaca da čuju
bilo šta o politici napustili dalje čitanje za vas malobrojne koji ste ostali
da objasnim kakve imaju veze klinička smrt, Vučić sa dnevnika i moje bavljenje
politikom.
Kada sam, dakle, čula neurotičnog manipulatora Vučića kako
opet nešto izmišlja i bulazni o nekim procentima, u nameri da pošalje još jednu
redovnu dozu hipnotičkog sranja, onima na koje to uspešno deluje, prvi put se
nisam iznervirala. Počela sam da se smejem.
Oni su ljudi moji, kad ih onako iz ugla posmatranja moje
rođake, sa plafona, gledate ustvari nenormalno smešni. Uspela sam da napravim
iz nekih svojih trenutnih razloga tu distancu i da osmotrim iz tog nekog drugog
ugla.
I ako kao pravi potomci naših hradbrih, pametnih i
dostojanstvenih predaka uspemo da se distanciramo od velike nepravde, nesreće i
propasti koju nam nanose, i nasmejemo se na sopstveni račun, zato što
dozvoljavamo da nas takvi neuki, zli pajaci koji trenutno uzurpiraju vlast,
maltertiraju, shvatićete zašto sam se nasmejala.
Pa bog te video tu se ustvari ne zna ko je smešniji. Da li
oni sa svojim lažima, manipulacijma, megalomanskim krađama, uništavanjem
sistema vrednosti, osiromašivanjem stanovništva i mnogim drugim zlodelima, ili
mi koji sve to trpimo, ćutke pomireni sa sudbinom, ili nespretno pokušavajući
nešto da promenimo nekim nemuštim
poluaktivizmom.
Smejali su se ljudi i u strašnijim situacijama, što da se ne
nasmeju sada, i sebi i njima - ružnim pajacima.
To što smo mi kao društvo ustvari praktično klinički mrtvi:
Sa uništenom kulturom nauštrb rijalitija, sa uništenom ekonomijom gde država
plaća strane investitore da dođu da nas koriste kao roblje, umesto da ista
sredstva da našim privrednicima, sa uništenim sistemima vrednosti gde se vođe
navijača i gologuze stralete promovišu milionima puta više od književnika ili
naučnika, gde se reke umesto da teku guraju u cevi, kako bi predsednikovi kumovi
zaradili milijarde, gde se poljoprivredna zemlja prodaje Arapima i tajkunima, a
otima od poljoprivrednika, bez ideje kako nastaviti život u ovom srpskom
černobilu, sa jedinom željom da se pobegne negde gde je budućnost vaše dece bar
delimično sigurnija…
Znači, to što smo mi
kao društvo i pojedinci, ja, ti, ona, on klinički mrtvi i
bespomoćno gledamo kako se nešto tamo
dešava sa nama, kako nam nešto rade i ne možemo baš da se odlučima da li je
lakše odustati, predati se i prepustiti bezdanu bele tj crne svetlosti, ili se
vratiti u ring…
E, to što smo klinički mrtvi, predali se, ne znači da neka
medicinska sestra neće doći da nas pita:
A kako se zovu vaša deca?
