Ispravljanje nepravde u dugoročnom zakupu državnog
poljoprivrednog zemljišta najavio je ministar Branislav Nedimović, ali je pravi problem,
nakaradnu politiku burazerske dodele, probao da zamaskira sukobom ratara i stočara
kao i potrebama restitucije.
Ministar poljoprivrede Nedimović je ovih dana odlučio da
Vojvođanima otkrije epohalni podatak da poljoprivredno
zemljište predstavlja jedno od najznačajnijih resursa kojim Srbija raspolaže,
naročito kada je reč o državnom poljoprivrednom zemljištu. Vojvođani samo što
nisu popadali u nesvest od tolikog prosvetljavanja.
Gostujući u Bečeju,
rodnom mestu kolege pokrajinskog sekretara za poljoprivredu Vuka Radojevića, koji ga je
tu i doveo, Nedimović je još rekao da je ostvaren napredak u pogledu
upravljanja državnim poljoprivrednim zemljištem, ali da će zakon o njemu morati
da bude menjan, jer se ovako guraju u sukob ratari i stočari, a pojavljuje se
problem i sa restitucijom.
Kad onako izdaleka pogledate ove izjave, ne vidi se ništa
naročito sporno. Ali jako izdaleka.
Ono što je krucijalno
u celoj priči pa ipak namerno izostavljeno, a bečejski poljoprivrednici nisu
pitali, ili mediji nisu njihova pitanja preneli, je sledeće: „ Zašto se problemom
restitucije ili kvazi sukobom oko dostupnosti površina zemlje ratarima i
stočarima, prikriva osnovni problem, a to je neracionalno i burazersko deljenje
državne zemlje na 30 godina inostranim i domaćim tajkunima, kao i zaslužnimi
partijskim poslušnicima“.
Osim Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja redovno postavlja
to pitanje, nikog i ne zanima zašto se
sprema nova dodela od oko 5000ha zemlje nemačkoj kompaniji „Tenis“. Nikog, pa ni ministra, ne zanima da li je
tačno da je ta kompanija, nakon što je letos i jesenas dobila preko pet hiljada
hektara zemlje u Kikindi i Zrenjaninu u dugoročni zakup na 30 godina, odložila
investiciju za iduću godinu i sa kojim obrazloženjem.
A
poljoprivrednici sa područja Kikinde i Zrenjanina, koji su uskraćeni za ovu
zemlju, pitaju se kako je moguće da se nekome odobri zakup zemlje na tri
decenije, a da on onda odlaže planiranu investiciju, bez koje tu zemlju ne bi
ni dobio.
Republička
i pokrajinska vlast mogu pokazati svoje dobre namere i ozbiljnost na slučaju
„Tenisa“, ako ne dozvole pravo dugoročnog zakupa zemlje još pet hiljada hektara
u Plandištu, Vršcu i Sečnju, dok ne budu poznati svi uslovi pod kojima ta
kompanija namerava da podiže farme u Vojvodini i dok ne ispuni prethodno
dogovorene obaveze.
Poljoprivrednici
su do sada bili u mogućnosti da iznajmljuju državnu zemlju, ali samo na godinu
dana. Svakom ko se iole razume u poljoprivredu jasno je koliko je to loše
rešenje, pogotovu ako se uzme u obzir da prethodno navedeni strani investitori,
tajkuni, partijski drugari tu istu zemlju po drugom zakonu dobijaju na 30godina,
i još pri tome imaju prava prvi da odvoje sebi parcele, a domaćim paorima šta
ostane.
Da li
je ministarstvo zaista rešilo da unese neke pravednije uslove za sve
zainteresovane za državnu zemlju, ili će ovo biti samo dodatno raščišćavanje
prostora za one „drugare“ koji u prvom navratu nisu uspeli da se domognu
hiljada hektara zemlje, kao oni već pominjani u Gakovu, Zrenjaninu, Kikindi,
Novom Bečeju.....pokazaće situacija na terenu ili na traktorskim barikadama.
(hvala kolegi Robertu Viziju kome sam ukrala nekoliko rečenica o Tenisu, častim sladoled da se odužim)
