I što mi je uopšte kriva ta kineska robna kuća? Pa, kriva je

Samo da vam kažem. Nemam ja nešto posebno protiv otvaranja te kineske robne kuće. Nije ni prva ni poslednja koja se negde otvorila. Ustvari više me je pogodila neka druga vrsta simbolike koju mogu razumeti samo oni koji su bar jednom u životu ušli u onu pravu, sjajnu robnu kuću, koja je bila nakrcana najkvalitetnijim proizvodima iz cele tadašnje Jugoslavije. E, baš na mestu te prave pravcate robne kuće nikla je kineska.

Ta simbolika da je nekada u mom mestu mogao da se kupi najbolji frižider Gorenje ili televizor Ei Niš, najkvalitetnija trikotaža  Kluz, Mura, Rašica, Varteks, divni štofovi, pamučni veš iz Ivanjice, lonci Metalca, najbolja kozmetika, ploče, kasete.....i to samo jednim ulaskom u staru robnu kuću, a da je sada tu izložen najjeftiniji kineski bofl, to je ono što me je pogodilo. Predstavilo je u jednom potezu svu tugu i propast naših života od onih dana do danas.

Kada se samo setim tih trgovaca koji su do u sitnice poznavali svoju robu i znali da vam je preporuče i odaberu. Za mene je posebnu važnost imalo i to što je jedna od njih bila i moja baba tetka Ivanka Garčev. Često sam navraćala u taj, za mene u to vreme bajkoviti prostor novih, sjajnih stvari. Tu sam se malo motala oko Ike, kako sam zvala baba tetku, a onda kretala u obilazak lepo uređenih gondola i polica kao da obilazim neku veličanstvenu izložbu.

„ Onda su došle devedesete. Tužne i nesrećne....“ što bi rekao Balašević pogađajući,kao i uvek, suštinu svega i „Sve je otišlo u Honduras....“, kako bi to Đole objasnio. Tako je i naša robna kuća otišla. Ispraznila se. Dugo nije mogla da nađe novog stanara. Ogromni stakleni izlozi su služili kao panoi za predizborne kampanje ili najave novih koncerata nepoznatih pevaljki. Uselila se Ideje, pa odselila.

I na kraju kao kruna tog trnovitog puta te sasvim obične ali meni i verujem mnogim drugima vrlo drage robne kuće useljava se kineska robna kuća.

Ne znam.

Da su od nje napravilo bilo šta drugo. Poslovne kancelarije. Stanove. Igraonicu. Restoran. Ne bi mi tako teško palo, ali na mestu gde je nekad bio pravi ukras našeg mesta sa divnim, kvalitetnim, mirišljavim stvarima sada se nalazi najočigledniji prikaz naše propasti.

I to je danas bio glavni događaj u selu. Čerka me još juče pitala jel može na otvaranje. Kad se nisam šlogirala. E, majku mu. Ja išla na otvaranja izložbi u nacionalnim galerijama, svetske premijere filmova, muzičkih hepeninga klasične muzike na Kolarcu a njoj glavni doživljaj otvaranje kineske robne kuće. Šta ću, pustila sam je. Nije ona kriva što je tako.

A na repertoaru: sintetičke loše krojene ultra kurvanjski kratke haljine, kartonske cipele i patike, koje se raspadaju na prvoj kiši, najnekvalitetnija šminka, plastični džemperi, veštačko cveće i jelke, bižuterija...E, tugo.

Znam

da ljudi uglavnom nemaju para za skuplje stvari. Jedva nakupe i za to. Kada im govorim da za iste pare u Novom Sadu ili Beogradu mogu kupiti mnogo kvalitetniju robu, odgovaraju da nemaju ni para ni vremena za put i da im se ne isplati da putuju zbog jednih cipela u Novi Sad ili Beograd. Šteta je samo što ne žele da prihvate to da će se ove kartonske raspasti posle prve kiše. Da će se izguliti, izobličiti, da će im se odlepiti pola đona, da će one za koje daju samo nešto malo više kod dobrog proizvođača sigurno isplatiti svoju cenu dužim nošenjem i udobnijom podlogom za nogu. Ali ih razumem.

Ta jadna bespomoćnost i zatoreni krug nemaštine i nekvaliteta, to je ono što boli mnogo više od same činjenice šta se nalazi u nekom prostoru.

I zato evo otvoreno kažem svima -Baš mi je žao što se na mestu naše stare robne kuće otvorila kineska robna kuća.

A i ubi me taj karakteristično neprijatan miris njihove robe. Baš me zanima šta će biti sledeće posle njih. Ko zna možda dočekamo bolja vremena bez kineskih robnih kuća.

ZAŠTO TREBA DA UZMEMO PELCER IZ RAKITE, DA NAM NE OSTANE SAMO DEO IMENA BEZ „RA“

Zašto me toliko dotiče borba meštana sela Rakita sa investitorom koji je hteo da im stavi reku u cevi i ostavi ih bez vode? Kakve veze ovo selo sa svega dvestotinak stanovnika u blizini Pirota i Babušnice ima sa mojim životom u Vojvodini?

Na prvi pogled skoro nikakve, ali ustvari nije tako.

To što neki tajkuni i predsednikovi kumovi* (pogledati deo Dodatak) guraju reke u cevi pod zaštitom države i naplaćuju milione evra od stnovnika Srbije prodajući im tu istu struju po povlaštenoj ceni i to da kupci to i ne znaju, podsetilo me je na otimačinu državne zemlje iz našeg komšiluka, koja se takođe deli kumovima i drugarima.

To izgleda ovako:

1) donesu poguban zakon o izgradnji MHE
2) sumnjivi investitori izgrade MHE i država im dodeli status povlašćenog proizvođača električne energije

3) MHE unište reku, ubiju sav živi svet u njoj, oko nje i ostave meštane sela bez egzistencije (staje poljoprivreda, staje stočarstvo, staje seoski turizam, sve...)

4) MHE proizvode struju u veoma malim nebitnim količinama i to zovu "zelena energija" 

5) struju od njih kupuje EPS po mnogo većoj ceni nego što je inače cena struje na tržištu... I to 12 godina

6) tu cenu plaćamo mi. Nama je naplaćuju kroz posebnu stavku na računu za struju.

(tekst je skinut sa FB izvinjavam se autoru kome nisam zapamtila ime, a sada ne mogu da ga pronađem u gomili novih objava)

Ako niste znali jedna od onih sitno pisanih stavki na računu za struju pod brojem 6 upravo se odnosi na to da vi dobrovoljno finansirate razvoj mini hidroelektrana u Srbji. Kako finansiramo mini hidro elektrane, a nismo ni pitani da li hoćemo, objasnila je Marija Mihajlović na društvenim mrežama: U Srbiji ima oko 3, 5 miliona prikljucaka. Svako plaća tu stavku u odnosu na potrošnju. Što je potrosnja veća, veci je i iznos. Neko plati 10 a, neko i 50-60 din. Ako uzmemo neki minimalni prosek, recimo 20 din. puta 3,5 miliona prikljucaka to je oko 70 miliona dinara, što je oko 600 000 evra svakog meseca i to naših para ide njima za stavljanje reka u cevi. Ako to pomnožimo sa 12 meseci dobija se oko 7 MILIONA EVRA NASIH PARA GODISNJE!!!

Ugovor koji Elektro distribucija ima sa investitorima MHE, na osnovu kojeg oni od nas uzimaju novac, putem stavke br. 6 je ništavan jer,  nemaju pravo da u ime trećeg lica sklapaju ugovore, niti smo mi kao pojedinci dužni da finansiramo privatne projekte. Marija Mihajlović se pita  da ukoliko je  nemoguće da se ova stavka sa njenog računa izbaci, mada ne vidi zašto bi bilo, da li onda može da zna kolika je njena dividenda i kada će biti isplaćena, s obzitom da je na ovaj način ulagač u projekat, bez da ju je iko pitao. Upadljiv izostanak bilo kakvog komentara na slučaj Rakita bilo koga iz državnog vrha takođe je simptomatičan.

Da se vratimo na paralelu sa Vojvodinom i njenim uzurpiranim državnim njivama. Sličnost je u tome što je prirodni resurs koji su koristili meštani tj. poljoprivrednici vojvođanskih sela, kako bi uspeli da svoja domaćinstva sa ivice egzistencije pretvore u koliko toliko profitabilne porodična gazdinstva sada odlukom države pripao tajkunima, biznismenima, opet nečijim kumovima i partijskim drugarima. I to sve po Zakonu o poljoprivrednom zemljištu  na osnovu koga pravo prvenstva zakupa državnih njiva imaju pravna lica koja se obraćaju Ministarstvu poljoprivrede po raspisanom konkursu i od ukupne površine državnog poljoprivrednog zemljišta grada ili opštine, njima pripada 30 odsto.  Što preostane, ide za licitaciju.

Kako sve to plastično izgleda najbolje se moglo videti na slučaju Gakovo. Kao novi vlasnici zemljišta i firmi u Gakovu pojavili su se Ivan Bojović, partner poslanice SNS-a u Skupštini Srbije Marije Obradović, koja je ujedno i potpredsednica SNS, zatim Dragana Potpara,poslanica SNS-a u Skupštini Vojvodine, Stefan Videkanjić, bratanac predsednika opštine Kula Perice Videkanjića (SNS), kao i preduzeća u vlasništvu advokata Tomislava Višnjića koji se proslavio kao branilac optuženih za ratne zločine pred Tribunalom u Hagu, što su podaci VOICE na osnovu provere parcela i ranijeg popisa imovine Graničara ad u stečaju.

Gakovo je samo jedan od brojnih primera jer se oko njega vodila žestoka borba zbog velike količine državne zemlje poljoprivrednoog kombinata. Ali tu su i drugi primeri poput kompanije Tenis koja je na 30 godina dobila hiljade hektara zemlje u Vojvodini pod javnosti nepoznatim uslovima. Kao jedini ponuđač na tenderu za prodaju PKB-a pojavila se kompanija "Al Dahra doo Irig" i ponudila  105,05 miliona evra, samo milion više od početne cene i time zvanično postala njen kupac. Imovinu PKB-a činilo je oko 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, 70 km kanalske mreže za navodnjavanje, 17.000 grla stoke i druga imovina i mehanizacija. Procenjena vrednost zemljišta, građevinskih objekata i opreme je 208,5 miliona evra, udela od 29 odsto kapitala Ekolaba u vlasništvu Akcionarskog fonda 214.700 evra, a 45,77 odsto Instituta PKB Agroekonomik 431.300 evra. Ko zna da računa, a i ko ne zna vidi na prvi pogled iz aviona da nešto ne štima. Po finansijskom izveštaju knjigovodstvena vrednost ukupne imovine PKB bila je oko 600 mil EUR.

I da sada ne ređam sva sela i njive koje su drugobitnom akumulacijom kapitala od seljaka stigle do budućih robovlasnika. Neki pokušaji bahate uzurpacije državne zemlje su delimično osujećeni borbom u lokalnoj i pokrajinskoj skupštini i preko medija, kao naprimer slučaj sa kompanijom koja je tražila 1005ha zemlje u opštini Novi Bečej. Ova kompanija, koju su povezivali sa advokatom Siniše Malog,  na kraju je dobila samo 379ha, nakon velike medijske prašine i žustrog protesta lokalnih poljoprivrednika u podršku opozicionih poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Možemo se prisetiti  i ne tako davnih događaja kada su seljaci izašli da pokušaju da odbrane poslednje slobodne poljoprivredne površine u svom  somborskom ataru od uzurpacije privatnih batinaša vezanih za najuži vrh stranke na vlasti, pa su zbog toga svi pohapšeni  i odmah osuđeni? 

Ovakvom uzurpacijom oranica, lokalna poljoprivredna domaćinstva, koja su ih ranije obrađivala, višestruko su oštećena.  Mnoga od njih neće biti u mogućnosti da servisiraju svoje kredite, koje su uzeli računajući na prihode sa tih oranica, a koje su im oduzete tako da im prete teška vremena ili propadanje.

Nažalost ova tematika uzurpacije njiva nije tako atraktivna kao spašavanje reka sa teritorija prirodnih rezervata. U slučaju Rakite uzbunila se javnost. Društvene mreže su se zapalile. Ekolozi i osvešćeni aktivisti su se pridružili borbi meštana da ne izgube svoje izvore vode. To je već druga reka koja  je možda spašena. Mnoge, na žalost, čini se neće biti te sreće. Oranice još uvek bole samo vojvođanske poljoprivrednike, a princip rada uzurpatora uz pomoć države je isti. Možda neko i reaguje pre nego što bude kasno. Ili ćemo opet za 50 godina sve da nacionalizujemo, pa opet sve ispočetka. Do tada će se iz Vojvodine iseliti još mnoštvo ljudi, koji su mogli pronaći motiv za opstanak u obradi te zemlje, a ona im sada vise nije na raspolaganju i sve manje će biti. Rakićani su pokazali da postoje načini da se nešto što je nepravedno, nelogično, bezobrazno i lopovski spreči. Eeee, kad da li bi Vojvođani mogli da odu po pelcer.

Dodatak:

Šta je na tu temu MHE pisao Danas na osnovu podataka CINSa

Među vlasnicima malih hidroelektrana su brojne javne ličnosti i to ne samo iz poslovnih krugova, već i iz politike i sporta. Možda i najzanimljivije među tim imenima je ono Nikole Petrovića, kuma predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a inače bivšeg direktora Elektromreže Srbije i kadra Srpske napredne stranke.

 Prema medijskim izveštajima, od 2013. do 2016. na osnovu propisanih fid-in tarifa kompanijama koje su povezane sa Petrovićem isplaćeno je više od 7,2 miliona evra.

Prema podacima CINS-a, vlasnicima malih hidroelektrana je u periodu od 2013. do 2016. godine isplaćeno više od pet milijardi dinara, odnosno više od 41,6 miliona evra. Od toga, nešto manje od 14 miliona evra je otišlo u Drinsko-limske elektrane, koje su u vlasništvu EPS-a, dok je sve ostalo završilo na računima privatnih firmi.

Za policiju svi jednaki samo je turbo VIP malo jednakiji, a novinari i advokati eeee....to je drugo

Aha, jeste videli kako nam je brza i efikasna policija. Ceca pucnula prstom i oni za 4 dana pronašli mangupe koji su hteli da joj dođu nezvani u goste.

Bravo, bravo, svaka čast junaci, operativci.

E, sad se kao nešto advokati i novinari bune što i njihove slučajeve napada ne rešavaju istom ili bar sličnom brzinom.

Oko 50 napada na advokate u poslednjih 15 godina rešeno je sa efikasnošću od 30%. A oko 50 napada na novinare samo u toku 2017. rešeno je sa efikasnošću od 0%. Cecin slučaj rešen u roku od 4 dana sa efikasnošću od 100%.

I ko je sad novinarima i advokatima kriv što nisu došli na red i što nisu VIP. Prvo i prvo valjda se zna neki red u ovoj državi. Prvo ide VIP, pogotovu turbo VIP VIPova Ceca, pa onda svi ostali.

Drugo i drugo, kako da reše sve ove zamršene slučajeve advokata i novinara kad im se umrse konci istrage od silnih nestanaka dokumenata, oprečnih naređenja, sabotaže svedoka saradnika....I šta se uopšte ti novinari i advokati toliko svađaju sa ljudima pa ih ovi napadaju svako malo.

Vidiš kod Cece je sve lako. Pogledaš koga je sve zavrnula za lovu u transferima za fudbalere dok je bila na čelu Obilića, ko je od mafijaških kalnova imao neki nerazrešen račun sa njenom familijom, a pri tome je još u životu, uporediš malo fotke i eto rešenja.

A kod ovih ostalih, šta ćeš? Polako pa natenane. Što sporije rešavaš to ti brže stiže unapređenje, još ako usput izgubiš i neki dokument stiže gratis letovanje o trošku firme. Pa kome je još u interesu da se reše slučajevi ubistva Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović, davljenje, guranje šutiranje novinara na inauguraciji predsednika, slučajevi pretnji  Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića, obijanja stana novinarke KRIKa.

Ovom prilikom slučajeve ubijenih političara Zorana Đinđića i Olivera Ivanovića ne bih uplitala jer je tu svima sve jasno kao dan.

Nego mi samo nije jasno otkud uopšte novinarima i advokatima, a pogotovu svim ostalim građanima ideja da smo svi isti pred zakonom. Ili su možda u pravu da smo svi jednaki samo su neki malo jednakiji.

I na kraju treće i treće, da se razumemo, ako neki novinar ili advokat kaže da su policija i tužilaštvo spori i nefikasni, ko to uopšte sluša, a kamoli veruje. A ako se Ceca požali na nekvalitetan rad policije, neće ih oprati ni Sava ni Dunav. I samim tim poredak stvari je sasvim logičan, zna se ko vozi traktor, a ko otvara kapiju. I nemoj da se neko bunio.

Medijski linč javnih ličnosti koje se protive glupostima vlasti ponovo u modi

Prekoračenjem nužne odbrane nećete ućutkati građansko neprihvatanje

Slučaj Sergej Trifunović i humanitarna fondacija Podrži život, slučaj ministar Vukosavljević i rijaliti programi, slučaj Nikola Kojo i zabrana filma i poslednji u nizu, slučaj Janko Baljak javno Pink etiketiranje za izdajnika.

Ono što je sigurno da, kada se ovako naređaju jedan iza drugog, vidi se da svi ti „slučajevi“ nisu slučajni. I nisu to jedini primeri da se ljudima koji se usprotive gluposti, primitivizmu i jednoumlju uzvraća“prekoračenjem nužne odbrane“.

Svaka politička partija na vlasti ima pravo da zastupa svoju ideologiju i vrednosti koje propagira dok je to u skladu sa zakonom, ali u ovim slučajevima postoji opravdana sumnja da taj sklad nije ispoštovan. Takođe i način na koji to radi određena politička partija ili koalicija  govori mnogo toga o njoj.

Svi ovi ljudi usudili su se da na neki način ukažu na velike propuste u funkcionisanju državnog sistema. Nije prvi put da je to neko radio. U ovim slučajevima, međutim, država tj. njena vladajuća struktura na čelu sa Srpskom naprednom strankom i njenim kolaboracionistima procenila je da zbog ugleda i uticaja koje reči ovih ljudi imaju u javnosti, upotrebi svo raspoloživo oružje kako bi diskreditovala one koji se usuđuju da iskažu neslaganje sa njenim brljotinama.

Umesto da podrži svog  ministra Vladana Vukosavljevića  koji se usudio da primeti, što mu je i posao, da rijaliti emisije ne bi smele da se prikazuju u otvorenom, svima dostupnom programu, već na kanalima koji se posebno plaćaju, dopustili su da ga danima blate oni koji su odgovorni za nepoštovanje zakona u toj oblasti.

Vlasti u pristojnim uređenim zemljama vode računa o mentalnom zdravlju svojih građana i zaštiti njihovih prava, brinu o zdravom duhovnom i intelektualnom razvoju mladih. Trenutna vlast otvoreno podržava sve vidove prostakluka i primitivizma, što je u skladu sa vekovnom tezom da što imaš manje informacija, a više se zabavljaš, otpor gluposti , tiranaiji i diktaturi je sve slabiji. Hleba i igara – princip koji primenjuje vlast usavršen do brutalnosti.

U slučaju Baljak I Trifunović brutalnost sa kojom su plaćeni glasnogovornici vlasti preko tabloidnih medija pokušavali što brže i što efikasnije da uruše ugled i ličnost onih koji su se usudili da kontriraju vlasti, dostigla je neslućene granice.

Insistiranje na tome da svi moraju misliti i govoriti isto nije nepoznato u istoriji, ali je u savremenom svetu i novim tehnologijama skoro neizvodljivo. Zato nam predsednik vodi javnu bitku sa twiterom u svakoj mogućoj prilici, a kao slučajno se sve vise kablovskih operatera odlučuje da u svojoj ponudi izostavi televiziju N1.

Građanska Srbija i pored svih pritisaka ne gleda nemo kako nas zatupljujete. Traži da se poštuju zakoni, ne srozavaju prihvaćeni moralni i vrednosni standardi i da se javnim linčom ne ugrožavaju oni koji misle i govore drugčije. Ne postoji način da se ućutkaju svi zdravomisleći umovi, a za prekoračenje nužne odbrane se sudi kad tad.

Nevena Subotić

Sad premeštaju beogradsku železničku stanicu, sutra će mi porušiti Araču ili izmestiti mene

Iako me baš zabole za to da li će Beograđanima da premeste glavnu železničku stanicu iz centra grada negde u tri lepe...na kraju grada, opet me navodi na razmišljanje o toj temi sledeće:

 

1     Zašto to rade?

2   Ko to radi?

Pošto većinu pomenutih stanovnika prestonice potpuno ne potresa što pola Vojvodine pije kancerogenu i mutagenu vodu sa primesama  arsena u nenormalno velikoj količini, što  nam se svakodnevnp prazne sela i gradovi jer  manja mesta ne mogu da održavaju ni najobičnije staze, puteve i čistoću u bar prihvatljivom stanju, a kamoli da grade nešto novo. A sve to nemogu da održavaju zato što postoji velika disproporcija u raspodeli zajedničkih državnih para između tih malih mesta i prestonice.

Kao neko ko je imao uvid iznutra kako sve to funkcioniše mogu vam reći da je takva raspodela toliko nepravedna da ne postoje ni reči ni argumenti kojima bi se mogla opisati. Zato neću ni pokušati prepustiću vama da recimo zamislite koliko bi se:  trotoara, ulične rasvete, vrtića, domova zdravlja, kolovoza, parkova moglo urediti za 406 miliona dinara koliko će biti potrošeno za jarbole i zastave. Mogao bi neko reći da nisam patriJota kad neću jarbole i zastave, a hoću, uređenje vrtića, trotoara, parkova.  Međutim bojim se da uskoro neće imati kome da vijore kojom brzinom građani napuštaju moje i sva ostala vojvođanska mesta. A da ne pominjem da će se pola toga ukrasti tako što će izvođač i nabavljač dotičnih zastava i jarbola biti neko sa kim će se praviti dogovor o procentu  para kojim će se zahvaliti što je baš njegova firma izabrana. To je samo jedna  od mnogobrojnih  apsurdnih situacija da se u Beogradu pare razbacuju na kozmetiku grada, a da se po manjim mestima i u Vojvodini i u ostatku zemlje neke krucijalne stvari , od kojih zavisi bezbednost i kvalitet života stanovništva, ne popravljaju i ne rešavaju. 

Kad smo rešili taj deo o tome zašto me zabole baš što izmeštaju železničku stanicu iz centra Beograda  negde bogu iza nogu dolazimo i do pitanja:  Zašto je  uopšte izmeštaju?

Kolko se priča na tviteru, a tamo su uglavnom najobjektivniji i najobavešteniji anonimni i ne baš tako anonimni izvori, stanicu izmeštaju jer  malko smeta Beogradu na vodi. Jel tačno jel nije ne tvrdim, ali da je razlog glup, glup je do besvesti. E, sad ako se uzme u obzir da su budući stanovnici tog nepostojećeg Beograda na vodi neki dobrostojeći stanari, njima vozovi i stanica stvarno ne trebaju. Imaju oni svoje vozne parkove četvorotočkaša sa sve imenima umesto brojeva na tablicama. Rodbinu sa sela im ionako više prija da dočekaju negde daleko od očiju slučajnih prolaznika, da ih ne sramote. Znači sve se poklopilo. Bombonica.

Ali se naježim kada pokušam da pronađem odgovor na pitanje - Ko to radi?

E, to su oni isti koji nemaju pojma da je železnička stanica u centru grada njen ukras, koji nikad nisu putovali međunarodnim vozovima ili provodili vreme u redu za karte diveći se lepoti, šarenilu i entuzijazmu, prvenstveno maldih, putnika koji su stigli iz nekih dalekih zemalja sa velikim rančevima u Beograd i oplemenili ovu zgradu mirisima, zvucima bojama, životom. 

To su ti isti što su diplome kupili na sniženju, čitaju Tolstojevskog, a od sveta su videli eventualno samo šoping molove. 

Ne znaju oni šta je istorijska i umetnička vrednost, za tradiciju misle da je to kad ožderan od rakije jedeš sarme i pevaš četničke pesme. Bojim se da će takvi jednog dana kad premeste tu stanicu doći u Novi Bečej da nam poruše Araču, benediktinski manastir iz 13. veka da izgade noviji, lepši i funkcionalniji.

 I tu dolazimo do tačke spajanja što iako me iritira besramna centralizacija uprave nad državom i još više neravnopravna raspodela državnog budžeta u korist Beograda, iako sam svesna da većinu prestoničana ne interesuju problemi koje imaju ljudi dalje od Malog Mokrog Luga i Batajnice, ta činjenica, da će nas potpuno sve zajedno „pojesti“, pretvoriti u nemoćno, siromašno roblje, debilni kupci diploma SNSovske , tačnije seljačke provenijencije, dovela me je do toga da i mene ipak dotiče izmeštanje železničke stanice, jer će mi tako bez otpora možda jednom izmestiti život na neko mesto na koje ja neću.

ŠTA ĆE NAMA NAŠA KANALSKA MREŽA - DA ZOVEMO NIŠLIJE DA JE BRANE ILI ĆEMO SAMI?

 Nišlije su nadigle dževu zbog  jednog  jedinog, ne baš profitabilnog, aerodroma i kako se čini uspeće da ga odbrane, a nama Vojvođanima izgleda ne treba 20.000 kilometara kanala, čija je procenjena knjigovodstvena vrednost 108 milijardi dinara, a koje je država izgleda čvrsto rešila da prisvoji i uknjiži na svoje ime.

Većina poslanika vojvođanske skupštine  nezainteresovano je zevala  dok  se  Branislav Bogaroški , predsednik poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine upinjao da im argumentovano objasni zašto se u posao uknjižavanja Kanalske mreže u Vojvodini mora krenuti „juče“. Istu zainteresovanost, sudeći po današnjem presklipingu pokazali su i mediji mlaku, gotovo nikakvu.

Na osnovu Zakona o javnoj svojini  do 2020. mora biti  podnet zahtev za upis javne svojine Autonomne pokrajine Vojvodine za ono što je njeno vlasništvo. Posledica ne podnošenja zahteva u zakonskom roku jeste automatski upis Republike Srbije kao vlasnika, bez obzira da li bi ta imovina mogla biti imovina lokalnih samouprava ili Autonomne pokrajine Vojvodine: „Prevedeno na srpski jezik, to znači da treba izvršiti geodetsko snimanje svih kanala, priložiti planove, priložiti tlocrte, da bi oni mogli da budu upisani u zemljišne knjige i tada će APV moći da se uknjiži kao vlasnik kanalske mreže. Mi nismo imali u programu poslovanja Voda Vojvodine za ranije godine stavku za pokrivanje ovog troška. Nismo tu stavku imali ni kod Uprave za imovinu. Ta stavka nije mala. Taj posao će koštati između milijardu i 1,5 milijardi dinara. Nijedan dinar nije opredeljen za tu namenu. „ objasnio je Bogaroški.

Koliko su nam kanali u pokrajini važni? Da li je njihovo prepuštanje republici samo puka nemarnost, lenjost i nezainteresovanost onih kojii bi time trebali da se bave ili je u pitanju smišljena strategija da se bez mnogo talasanja i buke ovaj izuzetno bitan i vredan strateški resurs pokrajine stavi pod patronat republike za sada se ne zna, može se samo nagađati jer javne diskusije na tu temu nema. Pošlogodišnja rečenica Aleksandra Vučića  da je “sumanuto” što je Javno vodopirvredno preduzeće Vode Vojvodine van sistema Javnog preduzeća Srbija vode je dosta indikativna i može navesti na opravdan zaključak da je odugovlačenje i traženje izgovora za podnošenje zahteva za upis Kanalske mreže kao javne svojine  AP Vojvodine namera pokrajinske administracije da se ispod žita ispuni želja predsednika republike.

Za sada je samo Branislav Bogaroški u direktnom prenosu sednice Skupštine APV rekao : „Mogu sa velikom sigurnošću da se kladim da (sredstva) nisu opredeljena i da ćemo u 2018. imati indetičnu situaciju koju smo imali i u 2017. Neće se uraditi ništa da bi se 2019. ili 2020. konstatovalo da taj posao sada ni ne može da se stigne, jer u pitanju je 20.000 kilometara kanala. Njihova upotrebna vrednost  daleko prelazi ovih 100 milijardi, kolika je knjigovodstvena vrednost tih objekata.“

Bilo bi dobro da predsednik poslaničke grupe LSV izgubi ovu opkladu i da kanalska mreža ostane da njom gazduju oni kojima mnogo zavisi od njenog uspešnog funkcionisanja, a to su Vojvođani.

Videli smo u nekoliko navrata kako lako država svoje resurse ustupa raznim Etihadima, Al dahrama, Vansijima i drugim belosvetskim korporacijama pod sumnjivim okolnostima i javnosti nepoznatim uslovima.

Zato bi, za početak vojvođanski i ostali nezavisni mediji mogli ovu priču da predstave stanovnicima pokrajine kako bi oni samostalno odlučili da li im se više isplati da sede i iz ’ladovine posmatraju kako im država uzima 20.000 kilometra kanala ili da ustanu iz te ’ladovine i glasno kažu da na takav sumnjivi potez nikako ne pristaju.

Pretpostavljam da je preterano idealistički očekivati da se oko ovog pitanja uspostavi i potpuni politički konsenzus, da sve partije svoje pojedinačne animozitete ostave po strani, kao bi se ujedinile i konačno, što im je i posao, zastupale preko poslanika interese građana, koje su ih izabrale da ih predstavljaju u vojvođanskoj skupštini i kažu zajedničko „Ne“ lošoj mogućnosti da se napravi ovakav propust.

I za kraj Vojvođanima : „Šta će nama naša kanalska mreža - da zovemo Nišlije da je brane ili ćemo sami?“

Zašto su moje babe Olga i Stevka bile antifašistkinje i zašto se ja slažem sa njima, a prezirem fašiste

 Na Dan pobede nad fašizmom 9.maj, imale bi svašta da kažu ovim neofašistima moje babe: Olga i Stefanija. 

Reznić Georgije, moj deda, koga su, kako je uobičajeno, zvali Đura poginuo je zajedno sa još 180.000 srpskih mladića  na Sremskom frontu 1945. u borbama protiv nemačkih fašističkih i hrvatskih ustaških trupa.

Baba Olga je ostala sama da se sa tek rođenom  ćerkom probija kroz život.

Lalić Maksim, moj deda, koga su kako je uobičajeno, zvali Maksa pokušao je sa Srpskom vojskom 1941. da pruži otpor nemačkim fašističkim trupama, a svi znamo kako se to završilo. Deda je preko Sakalasa u Rumuniji, marvenim vagonima, odvezen u Nemački logor. 

Baba Stevka ostala je sama, da se sa tek rođenim sinom probija kroz 5 ratnih godina sve do povratka svog supruga Maksima.

Ovaj uvod sam napisala tek da se unapred opravdam ako upotrebim koju malo grublju reč pri pominjanju onih koji se jasno dekalrišu kao fašisti, ili onih koji se ne izjašnjavaju tako ali značajno žmure i zapušavaju uši  kad im se traži da osude fašističke ispade.

Nije izjašnjavanje protiv fašizma samo imaginarni politički stav.

To je izraz razumevanja za ženu kojoj je otrgnuta mogućnost da u tek započetom životu sa svojim mužem uživa u ljubavi u zajedničkom odgajanju deteta. Razumevanje njenog bola kada su joj saopštili da njega više nema i da će dalje sve morati sama. Ne sama, to bi možda bilo i lakše, nego kao samohrana majka i to u posleratnom nesrećnom periodu bede i siromaštva.

Izjašnjavanje i osuda fašizma je i shvatanje šta je sve jedna seljanka u Novom Bečeju morala da istrpi tokom rata dok joj je muz u zarobljeničkom logoru u Nemačkoj. Ona sa bebom, domaćinstvom koje je sama morala da vodi, sa stokom, njivama koje su morale da se uzoru i poseju da se ne bu umiralo od gladi.

E, dragi moji kad sve to zamislite, onda vam sigurno nebi padalo na pamet da je fašizam i njegova nova verzija u obliku neofašizma, prihvatljiva ideologija. Ili da može da se toleriše.

Zato sve nebulozne rehabilitacije onih koji su sarađivali sa fašistima počevši od četnika, preko nedićevaca i ostalih ne treba da prolaze nemo, bez urlika javnosti.

Šešeljevo divljanje po skupštini, Hrtkovcima i medijima u kojima otvoreno propagira fašističke ideje ne smeju biti tolerisanje uz sleganje ramenima sa izgovorom da je on pajac i da ne misli to ozbiljno.

Bar zbog tih ljudi i miliona Olgi i Stevki koje su zauvek ili u najtežim trenutcima ostajale bez svoje ljubavi, kojima je unakažen život. Zbog njihove dece koje su nosile sramne (kako je tada to doživljavano) epitete siročići, ili su posle povratka očeva iz zarobljeništva mesecima pokušavali da shvate da su to njihovi očevi koje nisu stigli da upoznaju pa su iz zvali „onaj Čika“.

Moj deda Maksa, koga je posle i celo selo zvalo Čika, jer ga je tako oslovljavao moj otac, ne uspvajući da sa 5 godina shvati da mu je to tata koji se vratio iz Nemačke, prepričavao je živo doživljaje od trenutka kad asu ga zarobili, pa kako su ih bez  kapi vode stočnim vagonima dovezli do Sakalasa: „ A onda su nas pustili pored neke bare u Rumuniji, pa kad smo mi istrčali iz tih vagona u tu vodu, pa tako pijemo, a ono sve pačija govna, al nema veze. Mi smo pili.“ Pokušavao je da unese notu veselosti i vedrine u sve o čemu je pričao, ali je onom ko je dobro slušao bilo jasno koliko su sve to teški i stresni momenti bili. Kako se glava gubila za sitnicu. Kako se gladovalo. Pričao nam je deda i kako su ih posle iz logora premeštali u seljačka domaćinstva da pomažu. Eto, jednom da se i to što si seljak isplati. Kako su sa đubrišta sakupljali ljuske od krompira da skuvaju da jedu i još mnogo toga ubacujući po koju rečenicu na nemačkom.

Nikad mi nije palo na pamet da fašizam može biti bilo kome prihvatljiv, čak su ga se i Nemci sa gnušanjem odrekli, samo isfrustrirani, neostvareni ološi mogu takvu ideologiju prihvatiti kao svoju.

I za sve antifašiste koji čitaju ovaj tekst sa odobravanjem klimajući glavom: „ Baš lepo što ne podržavate fašizama, ali đšta ste uradili da pokažete da ste antifašisti, jeste posetili spomenik ili grblje ratnih heroja čije su ploče toliko izbledele da im se ni imena ne vide “

Zahvalnost prema herojima koji su nas odbranili od sulude ideje više rase i nadmoći jedne nacije  pokazali smo i tako što su nam skoro sva groblja posvećena njima zapuštena, zarasla u travu, imena na pločama potpuno izbledela nečitka. Bar je tako u mom rodnom Novom Bečeju. Ploču deda Đuri nisam uspela da nađem. Sutra ću odvesti mamu da mi pokaže, a onda ću podebljati njegovo ime kao što su to uradili još neki zahvalni potomci na grobovima svojih rođenih.

Baba Olga i Stefanija nisu mnogo pričale o tome kako im je bilo i koliko je sve too bilo strašno, ali se sve to čitalo sa njihovih lica. Mama ponekad pomene neke od detalja iz svog detinjstva i kako je to bilo biti ratno siroče, a ja sam danas svoji ćerkama objasnila zašto smo na groblju palih heroja i fotografišemo zapuštene spomenike, ali već kod prve rečenice su me prekinule i rekle da se sećaju od prošlog puta kad sam im to pričala. Toliko od mene protiv fašizma, a šta ćete vi?