Gde su nestale žene sa političke scene Srbije

Kraljica Viktorija, Elizabeta, Kaktarina velika, Marija Terezija. Margaret Tačer vladarke za čije epohe su njihova kraljevstva prolazila koroz najbolje periode. Recimo, kada je videla beskrupulozno tlačenje seljaštva, Marija Terezija je naredila: „ Seljaštvo mora biti u stanju da se održi, isto kao što mora da plaća porez“,  ne zvuči baš naročito nežno, ali za ono vreme izuzetno progresivno.

 

O specifičnoj istorijskoj  ulozi Kleopatre ili Indire Gandi ne moramo ovog puta nešto preterano razglabati, ionako većina o njima zna sve što je potrebno.

Na čelu 16 zemalja sveta nalaze se žene premijeri i predsednice. Tri evropske zemlje imaju žene za predsednika. To su Litvanija, na čijem čelu je Dalija Gribauskaite, Hrvatska sa Kolindom Grabar Kitarović i Malta sa predsednicom Mari Luis Koleiro Preko. Osim Tereze Mej i Angele Merkel, šefovi vlada evropskih država su i Beata Šidlo, koja  je do  pre koji dan vodila  poljsku vladu i premijerka Norveške Erna Solberg.

Finska je zemlja u čijoj vladi sedi najviše žena – pa samo joj ime kaže „Finska“, fina zemlja koja je omogućila ovakav ženski sastav.

Žene imaju ukupnu najveću moć na Islandu. U vrhu liste gde žene imaju moć su i Irska i Norveška, ali i Ruanda, e sad baš ta Ruanda nije morala tu da se umuva zbog svih dešavanja sa ratnim zločinima, al sad šta je tu je.

Ceo ovaj bombastični uvod sam napisala samo iz tog razloga da vas pitam:          „ Gde su vam se izgubile žene na političkoj sceni Srbije“

Sado mazo dominantne supruge: Jovanka, Mira Marković, i Danica Drašković se ne računaju one nisu svojim izborom stigle na političku scenu, ali su na njoj ostavile gadan trag i skoro potpuno anatemisale žene na srpskoj političkoj sceni.

Neko će možda pomešati politiku i novinarstvo pa Bojanu Lekić, Brankicu Stanković ili Olju Bećković, Antonelu Rihu,  pokušati da navede kao žene u politici. Iako malo liči nije ni blizu. 

 Sanda Rašković Ivić, Nataša Mićić, i  Vesna Pešić svaka iz svog razloga trenutno nema značajnijeg uticaja na sferu aktuelne politike.

Najbolji opis žena na srpskoj političkoj sceni možda je dao naslov jedne dnevne novine „Naučile samo da aplaudiraju muškarcima“.

A možda je stvarno vreme za neku jaku, pametnu ženu u Srbiji. Od ovih sadašnjih „muškarčina“ iz pozicije i opozicije ne mož biti gora. (Ikebana Brnabić se naravno ne računa, i Zorana - okrečno lice – Mihajlović, ni u ludilu, a one SPS starlete - da ne kažemo onu reč na k koju svi bolje razumemo - u ministrstvu inostranih poslova i u svim ministrstvima gde SPS ima uticaj, to vam je jasno da se nikako ne računa u politiku nego u prostituciju.

A zašto baš žene?

Pa računam i pitam vas? Kad ste poslednji put čuli da je neka žena sa šmajsreom ušla u neki kafić i pokokala pola gostiju? Ili uletela u neku crkvu  i pobila gomilu vernika, ili recimo na  nordijskom ostrvu  skoro sve pohađače nekog kursa?  Ja možda nisam najbolje obaveštena, ali nekako mi se čini da takvih slučajeva uglavnom nije bilo. A ni da žena ispred centra za socijalni rad ubije muža i dete, recimo. Ima po neki slučaj da u zatvoru čame neke jadnice kojima je dozlogrdilo da ih muževi lemaju pa su ih na spavanju uglavnom upljeskale, idući logikom, bolje i u zatvoru živa nego na slobodi sa glavom u torbi.

Drugo: Kaže lepo Đorđe Balašević „Kad bi žene vodile države, ne bi više bilo ratova, al bi bilo puno naburenih država, koje ne bi divanile jedna sa drugom“, i ubeđena sam da je Đole i ovog puta u pravu, jer koja bi normalna žena poslala svoje dete ili muža u rat, a isto tako i tuđe, kad zna kako boli briga i gubitak.

Sad bi bilo dugačko za jedan prosečan blog da ovde objasnim šta su sve prepreke da se pojavi više žena na našoj političkoj sceni. Reći ću ovog puta na tu temu samo ovo: Na njihovom  političkom putu noge im neuporedivo više podmeću žene nego muškarci. One uporne i hrabre žene koje su uspele da se izbore sa negodovanjem svojih muževa, porodice i bliže okoline i ostale istrajne u tome da se bave politikom, nailaze na dodatnu prepreku, otpor žena. A zašto žene imaju potrebu da osujete ravnopravno učešće pripadnica njihovog pola u politici moglo bi se razgovarati, ali da je jedan od razloga u načelu  „ Ja ne mogu i neću, ali neću  dati ni tebi“, ili u lakšem prihvatanju da je muškarac ostvario uspeh na tom polju, jer ako ga ostvari žena onda nema izgovaranja da je to nemoguće i gubi se lako primenjiv alibi – To je nemoguća misija za žene.

Dok uticaj muškaraca na manji boj žena u politici  proizlazi  iz  dva pravca:

Jedan je da smatraju žene nedovoljno posvećenim, istrajnim i sposobnim da opstanu u politici (pored svih obaveza koje imaju u porodici). Drugi razlog je što im je dosadilo da besnim suprugama, pored toga što objašnjavaju zašto se ne bave dovoljno porodicom i previše vremena posvećuju politici, treba još dodatno da opravdavaju provođenje vremena u društvu političara od kojih su, gle čuda i nesreće, neki i ženskog pola. Pa kako sve to da izdrže nejaka pleća naših nežnih Balkanaca. Ima jedna scena u vozu u seriji Sex i grad. Kupe pun muškaraca gleda finale nekog sportskog prvenstva i na Samantino pitanje zašto niko od njih ne obraća pažnju na žene u kupeu, odgovaraju da su dobili dozvolu od žena da finale gledaju zajedno i uživaju u putovanju vozom i druženju, ali da su obćali da ih neće varati sa drugim ženama. Sve ti jasno posle ove scene. Manje žena u politici, manje problema muškarcima. Ne smatraju ih konkurencijom nego nepotrebnom smetnjom.

Žene u izvršnoj vlasti na lokalu:

• manje od 5% lokalnih samouprava za predsednicu opštine ili gradonačelnicu ima ženu.
• u oko 8% lokalnih samouprava su žene na pozicijama zamenika gradonačelnika
• u opštinskim i gradskim većima po Srbiji ima samo 16% žena (84% muškaraca)
• u 23 opštine/grada nema nijedne žene u opštinskom/gradskom veću i taj trend se povećava
• Dok žena nema na političkim funkcijama izvršne vlasti ima ih na mestima načelnica opštinskih i gradskih službi i čine čak polovinu načelnika (oko 40%) i više od polovine rukovodilaca (više od 55 %) ovih službi. Reč je o operativnim izvršilačkim pozicijama a ne političkim funkcijama, ove pozicije podrazumevaju predani rad i organizaciju

Evo i iz ovog istraživanja se lepo vidi da su žene na  pozicijama koje podrazumevaju predani rad i organizaciju. Prevedeno na prost jezik, žena će i sa najmanjim budžetom voditi svoje domaćinstvo što stabilnije može uz puno rada, dobre organizacije i snalažljivosti.

I onda:

Zašto nema žena u politici Srbije? Kakv novi kvalitet bi one unele kad bi ih bilo više?  Šta bi jedna nova Jovanka Orleanka ili Indira Gandi ovde uradile? Mislite o tome?

Za kraj odgovor na pitanje: Tajna nestanka žena sa političke scene Srbije? Pa, nisu se ni pojavile na njoj? Ili jesu u tragovima. Nedovoljno.

Kad robovi na 29.novembar zakolju svinju, a fašisti podivljaju, Boško Buha se prevrće u grobu

Danas je Dan Republike
i stari je popio malo
na televiziji Lepa Brena
i stari se sjeća ratnih vremena
Da bi danas bilo bolje
oni su poturali svoja pleća
gazili hladne rijeke
jeli koru s' drveća
Žao mu je što neki misle
da je zivot negdje drugdje
i ne sanja se više stari san
cekaju pasoš da odu van

Spadam u generaciju đaka koji su učili istoriju u vreme kad je ovom datumu bilo posvećeno bar 3 strane u knjizi. Danas Wikipedia kaže da je Dan Republike obeležavao godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 29. novembra 1943., kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ 29. novembra 1945. A ja se sećam kako smo proučavali put do Jajca, još malo, pa svakog člana AVNOJ-a. 

Ne znam dali zato što mi je u DNK utisnut pečat mog dede, Georgija Reznića, koji je poginuo na sremskom frontu, ili sam jednostavno taj tip romantičara, ali koliko god savremeni velikoserbski istoričari i njihovi sledbenici pokušavali da mi ogade partizane, antifašistički pokret i borbu protiv nekog ko je hteo da nas okupira i na miru istrebi, nisu uspeli ni do dan danas.

U politički deo, da li je sve posle rata moralo da ide baš tim tokom, ovom prilikom ne bih zalazila, ali da je trebalo pustiti nemačku vojsku, da nas ko Jevreje, tamane bez otpora, u to me ne može niko ubediti. I te priče kao: „ Da smo mi njih na miru pustili da budu na našoj teritoriji, ne bi oni nas ni dirali“. Ne bi, dok ne bi došao red na nas. Zato su meni svi, koji su potpuno svesni da su izgledi za uspeh mali, ipak otišli da ratuju heroji: i Sava Kovačević i Ivo Lola Ribar i Boško Buha...

Posle mnogo godina od oslobođenja ’45, 29.novembar je postao sinonim za termin svinjokolja i školskih priredbi sa crvenim maramama i plavim kapicama u njegovu čast.

A danas?

Od svih istorijskih zavrzlama i nedaća koje su se dogodile na našim prostorima poslednjih 27 godina  zavretelo se u glavi i onima koji su nekad u malom prstu držali priče o partizanima i našoj slavnoj prošlosti, a kamoli onim običnim prolaznicima kroz život, koje uglavnom te istorijske stvari ne interesuju. 

Svinjokolji su sve ređi, još malo pa ćemo meso kupovati na miligrame, u skaldu sa kućnim mili budžetima, bez izgleda da će se to skoro promeniti.

Nemci  i Nemačka su od pojma arhineprijatelja evoluirali do željne destinacije iz snova najvećeg broja srpskih i exyu gastarbajtera. I sad ispada, kako je krenulo, da ćemo ustvari mi „okupirati“ Nemačku umesto, kako su Nemci zamislili, da okupiraju oni nas. Čudo je ta istorija i životna praksa, nikad ne znaš u kom pravcu može da prevagne.

A što se fašizma, šovinizma, nacionalizma i  raznih  drugih –izama tiče, ne treba nam niko sa strane da nas teroriše kao što su to radili tokom II svetskog rata fašisti iz : Nemačke, Italije, Mađarske... Sad imamo fašiste svoje domaće proizvodnje.Oni divljaju po ulicama, fudbalske utakmice su im posebno hodočašće, divljaju po različitim skupovima, koje sami organizuju, ili banu na tuđe nepozvani.

Niko im ne pridaje neku naročitu važnost ni država ni policija. Malo ih prekore kad baš preteraju i nikom ništa. Fašizmi i drugi –izmi u Srbiji čekaju da se pre njih reše neki ozbiljniji egzistencijalni problemi države, kao na primer : „Kako da se povećaju bedne plate, bednim radnicima kad stranim investitorima baš odgovara da što manje plate radnu snagu, a predsedniku baš odgovara da bude što više stranih investitora, jer je to dobro za imidž, a još bolje za partijski i lični kućni budžet“

I tako nešto se mislim kad robovi, koji rade za 200e, na 29.novembar zakolju svinju, a fašisti divljaju bez sankcija, Boško Buha se prevrće u grobu i verovatno se misli: „Pa zar sam ja za ovo glavu gubio ljudi moji, trgnite se malo. Ustajete vi zemaljsko roblje! NE DAJTE DA VAS POLITIČKI I EKONOMSKI ROBOVLASNICI TLAČE! Pa gde vam je hrabrost i ponos. Oćete svi u Nemačku? Kome ostavljate svoju zemlju?“.

I za kraj deo iz Wikipedije: Sa raspadom SFRJ, prestalo se sa obeležavanjem Dana Republike u svim republikama nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji. Dan Republike ostao je zvanični praznik u Saveznoj Republici Jugoslaviji sve do 14. novembra 2002, kada je ukinut odlukom Veća građana Savezne skupštine SRJ.

Sa dolaskom Srpske napredne stranke na vlast prestalo se sa svinjokoljima 29. novembra, jer se od plata i penzija, koje preostanu kad oni među sobom razdele novce, ne može kupiti svinja. – Ovo nije iz Wikipedie ovo je iz prakse.

Danas je dan, Dan Republike
I stara kaze, Dragane suti
skrati jezik, mogu te cuti
dan, Dan Republike
danas je dan, Dan Republike

Danas je Dan Republike
i stari se sjeca ratnih dana
zao mu je sto se ni klinci
vise ne igraju partizana
Danas svako zna
da je glava samo jedna
danas svako zna
pred kim pasti na koljena
Danas je Dan Republike
stari kaze otvorite prozore
pijan je i cini mu se
da logorske vatre u daljini gore

I stara kaze, jesil normalan Dragane
zatvaraj prozore, ne radi grijanje

I stara kaze, Dragane suti
skrati jezik, mogu te cuti

Lepršave kratke suknje, RECEPT ZA SVRGAVANJE DIKTATORA Buena Vista i Manu Chao

E, otići ći ću zauvek u te zemlje trećeg sveta Latinske Amerike, ili na Kubu. U tu sirotinju i isto političko sranje kao kod nas. Jeste slušali nekad Buena Vista Social Club ili  MANU CHAO .... Clandestino, Tijuana? 

 Ja to slušam s vremena na vreme, u poslednje vreme sve češće, pogotovu dok pišem za komjuterom kod kuće. Tad nabijem slušalice da me ne dekoncentrišu mamine detektivske serije ili odvratni glasovi youtubera za kojima „otkidaju“ moja deca. Naravno svi smo u dve sobe. Mogu ja i na sprat, da u miru pišem, al ću da se smrznem ko ..... Sprat se naravno zimi ne greje( Zima je meni sve što nije leto)

A što bih išla u taj treći svet, pored svih lepih mogućnosti koje su mi na raspoalaganju u „Beć u Nemaćku“, u Slovačkoj, Mađarskoj ili malo manje na raspolaganju u SAD?,  pita se svako normalan ko ovo čita.

E, pa baš zato, jer ako treba da se maltretiram negde bez izgleda da će u pristojnom vremenskom periodu od 5-7 godina biti bolje, i za mene i za sve oko mene, bar neka bude toplo, da lepršave kratke suknje i haljine budu najdeblje što ću ikad obući i neka se sluša dobra muzika. Kako oni  u toj njihovoj muzici znaju da spoje veslo, tužno, brzo, sporo, romantično senzualno, i intelektualnu provokaciju.

I zato što tamo nikog lepo ne bih poznavala pa se ne bi’ jedila što mi ponavljači i plagijatori vode prestonicu, ministarstvo unutrašnjih poslova i sve ostalo. Što nepismene golje iz „pržogrnaca“ naprasno postaju direktori obaveštajnih službi ili cenjeni tajkuni, orobljavanjem budžetskih sredstava, ili što kurve, oh oprostite „starlete“ vedre i oblače kancelarjama u vladi. Što ministar inostranih poslova peva umesto da ozbiljno vodi spoljnu politiku.

I te zemlje trećeg sveta Latinske  Amerike recimo imaju, ili su imale, prave diktature, a ne kao ovo kod nas. Jeste diktatura, nije diktatura nikako javnost da se odluči. Kad je već diktatura bar da bude u originalu, a ne neka prikrivena, kaobajagi. Lepo odem naučim kako se živi u diktatorskom sistemu ( al je bar vrućina). Tamo gde su svrgnute diktature naučim kako su to svrgavanje izveli pa ću vam poslati pismo sa receptima.

RECEPT ZA SVRGAVANJE DIKTATORA

Potrebni sastojci:

- žilav beskrupulozan diktator,

- žustro protresena  javnost, koja ne čeka da joj savršena opozicija padne s neba nego radi s onom koju ima,

- bar jedan - dva sveže oprana objektivna medija,

- intelektualci sveže skinuti sa oblaka i konzervirani u stvarnosti, spremni da konačno javno iznesu svoje mišljenje

- Uvek zapaljivi  vatreni studenti, ovog puta oni koji zbog slavske sarme ne prave pauze na protestu

Način pripreme: Sve smućkaš i čekaš da eksplodira jer gore biti ne može

Posebno me živcira što smo mi ovde u Evropi ko najgori. Siromašni, zatucani, prljavi, korumpirani, kavgadžije... I ma šata uradili to se sve skoro neće promeniti. Jer koliko god mi otišli napred sa naprednjacima, ostali odu još više, a i da budemo pošteni brže, jače bolje idemo unazad, a ne unapred: po standardu, obrazovnom sistemu, slobodi medija...A tamo lepo u toj Latinskoj Americi svi podjednake  golje. 

U tim zemljama su pretežno katolički sveštenici ili potpuno u službi naroda, jednako siromašni kao i ostali stanvnici, ili su  diktatorski zadrti klero-fašistički manipulanti bez osećaja za ono što im je prava funkcija. U svakom slučaju poštuju ih zbog humanitarnog rada ili iz straha i duboko ukorenjenih verskih lekcija iz porodice. I stvarno bi mi prijalo da ne slušam šta je bahato poručio bilo koji  nepoštovani sveštenik narodu koji ni u crkvu ne ide, a kamoli da poštuje sveštenstvo, u sekularnoj državi, o tome koliko i kada žene treba da rađaju, u zemlji u kojoj je sveštenstvo najpoznatije po impozantnom voznom parku, ratnom huškanju, potpunom otsustvu humanitarnog pristupa sveštenikovanju, neplaćanju poreza i neodmerenim izjavama.

I da rezimiram: Odem lepo tamo sa sve porodicom. Uštedimo na zimskoj garderobi. Slušamo dobru  muziku, a ne Grandove, Pinkove, Dugina posela, Ace Lukase, Cece i ostala umetnička dela. Ako i ima rijalitija i žute štampe, ništa ne razumem pa se ne potresam nad prostačenjem i debilizmima i time što manipilišu glasačkim latinoameričkim telom zaglupljujući ga do krajnjih granica.

I tamo bismo bili bez para, stanova i besnih automobila isto kao i ovde, ali kome je još novac sreću doneo. To vam je kao u onom vicu kad je lekar pomešao lekove pa umesto za proliv Lali dao lek za smirenje, pa kad je Lala došao na kontrolu pita ga doktor jel mu bolje. Kaže Lala: Jeste i sad se userem al se više ne jedim.

Nego jel nam za tamo treba viza?

Tekst obavezno čitati uz jednu od ove dve muzičke podloge

https://youtu.be/TqXMQVNiedQ

https://youtu.be/JNYOVEXJBBM 

PS

I nemoj da mi neko piše kako je Manu Chao iz Francuske, a ne iz Latinske Amerike imam i ja Gugl i Wikipediju

 

Kad su vas već osiromašili ne dozvolite da vam slome i kičmu tako što će ubiti vaš ponos i samopoštovnje

Mislim da se većina nas našala u nekom kraćem, ili dužem životnom periodu u situaciji da raspolaže sa izuzetno malom količinom novca, koju pri tome dobija od nekog kao platu, ili džeparac, ili nešto slično.

Ta situacija i najokorelije NEmaterijaliste posle nekog vremena dovodi u specifičan začarani krug. 

U ovu grupu se ne ubrajaju mladi do 25. Njima uglavnom, sem ako nisu već zasnovali porodicu, situacija u kojoj su uglavnom švorc ne lomi duh. Računaju da je vreme pred njima i da će se situacija već na neki način izmeniti.

Ostali su nažalost osuđeni na kolo začaranog kruga.

Nedostatak novca dovoljnog  za pristojan život, zarađenog sopstvenim znanjem i sposobnostima ostavlja najveće posledice na psihu. 

Osoba koja ima nesreću da se nađe u takvoj situaciji najpre pokušava da je prihvati sa kolikim - tolikim optimizmom nadajući se da će se sve to brzo završiti i vratiti na staro, kad nisu postojali takvi problemi.

Sledeći korak je da krivi druge zbog okolnosti u kojima se našla, što nije toliko pogubno za psihu, pogotovu ako stvarno postoji spoljni faktor koji je doprineo da se nađe u takvoj situaciji, kao što je loša privatizacija preduzeća u koj je osoba radila, opšte siromaštvo u državi i društvu, propadanje firme u kojoj je zaposlena.....

Najgora faza je kada neko ko se našao u takvoj situaciji hroničnog nedostatka novca počinje da sumnja u sebe i svoje kvalitete. Preispituje se da li je možda njegova nesposobnost, nedovoljni kvaliteti, ili nepreduzimljivost dovela do toga što mu se dešava. Što se više preispituje i sumnja u sebe sve više tupi njegova oštrica gneva na one koji su možda upravo i doveli do toga da se nađe u takvom stanju. 

To što je manje gnevan na one koji su se ogrešili o njega, manje mu možda šteti od sve veće pasivnosti u koju ulazi zbog  gubitka samopoštovanja.

Gubitak samopoštovanja vodi ka tome da se osoba u takvoj situaciji boji i da pokuša da popravi svoje finansijsko stanje tako što će pronaći novi posao, jer se boji novog neuspeha koji iz te perspektive izgleda kao izvestan.

Ulazeći u začarani krug siromaštva i pasivnosti čovek sve više počinje da dovodi u pitanje i svoje ljudske kvalitete, što opet dovodi do toga da pomisli kako je zaslužio da se neko neprijatno odnosi prema njemu, da je zaslužio da ga bračni partner, država, poslodavac, šalterski službenik ili policijski inspektor potcenjuju, nepoštuju ili maltertiraju.

A to nije tako. Svako zaslužuje poštovanje. 

To što vas poslodavci, država i razni njeni službenici sistematski kradu, osiromašuju i dovode u stanje beznađa ne znači da vi niste kavlitetan čovek, već da oni ne znaju dobro da vode ekonomiju.

To što na jednom poslu ne uspevate da zaradite dovoljno da bi zadovoljili osnovne potrebe vas i vaše porodice nije razlog da ne probate nešto što će promeniti situaciju.

Kad su vas već osiromašili ne dozvolite da vam slome i kičmu tako što će ubiti vaš ponos i samopoštovnje. To vam niko ne može oduzeti, a iz svake situacije postoji izlaz samo malo hrabrosti,istrajnosti  i mudrosti  i neće vam slomiti kičmu, a još manje duh.