Upoznala sam
Lasla pre 6-7 godina u opštini na prijemu organizovanom njemu u čast. Povod je
bio jedan od njegovih mnogobrojnih izuzetnih uspeha u streljaštvu. Skromnost i
odlučnost kojom je zračio i u toj prilici opredelila me je da saznam nešto više
o njegovom putu ka uspehu.
Da li zbog
mog objašnjenja zašto mi je to važno, ili zbog nekih drugih razloga, iako malo
nevoljno, pristao je da napravimo reportažu o njegovom životnom i sportskom
putu.
A zašto mi
je bilo važno da napravim priču o laslu i limunu.
Laslo
Šuranji je spletom nesretnih okolnosti skačući u Tisu zadobio povrede kičme,
koje su mu od tog trenutka promenile život i postavile ga u invalidska kolica.
Mogao je da se preda samosažaljenju. Da bude ljut na svoju sudbinu i prepusti
se depresiji i očajanju, ali nije. Suprotno.
Odlučio je
da se ne predaje i da da svom životu novi smisao i u tome je uspeo. Uporno je
trenirao. Dva puta dnevno, svaki dan u inprovizovanoj streljani koju mu je otac
izgradio u neposrednoj blizini kuće. I na 40 stepeni i na – 10 Laslo je na sebe
navlačio prilično tešku opremu za streljaštvo i trenirao. I kad mu je bilo
nesnosno toplo i kada se smrzavao nije odustajao. Uspesi su počeli da se nižu.
A to je ono
čime me je čitava priča impresionirala. Upoznala sam veliki broj onih kojima je
i najmanja sitnica dovoljna da se predaju, da odustanu da se ne bore. Nravno da
ima puno onih koji sa razlogom ponekad pokleknu, ali nema odustajanja, nema
predaje. Kao što dobro poznata izreka kaže : „ Kad ti život da limun napravi
limunadu“.
Druga stvar
koja me je oduševila kod Lasla Šuranjija je ta što se nije ustručavao da kad mu
treba, zatraži pomoć. Radio je to kao i sve u životu skromno, odlučno,
dostojanstveno. Kada se na kratko administrativno zakomplikovala isplata
njegove opštinske stipendije nije se ustručavao da vrlo pristojno i sa puno
obzira pita kako da rešimo taj problem i ubrzo smo ga rešili. Kada su ga na prijemu pitali šta mu treba da nastavi da niže uspehe, nije se ustručavao da kaže da je to nova puška, jer je ona koju je u tom trenutku posedovao bila neodgovarajuća. Dodao je da je prilično skupa i da on i njegovi roditelji ne mogu da je finansiraju. Nedugo zatim, sasvim zasluženo, stigla je i dugo željena puška. I u nizu sličnih
stvari pokazao je pristojnost i rešenost da sve dobije najbolju dimenziju, a to
je vrlo retko u današnje vreme kada su ljudi vrlo često gramzivi, beskrupulozni,
bezobzirni i egoistični ili sa druge strane potpuno nesposobni, neodlučni i
apatični da urade nešto za sebe. Ta dimenzija odmerenosti i odlučnosti je nešto
što bi mnogi ne samo naši sugrađani u Novom Bečeju nego i šire mogli da nauče
od Lasla.
Zlatna
medalja na paraolimpijskim igrama je ogromna stvar. Biti prvi na svetu u ma
čemu je fantastičan uspeh, ali ono što je mnogo vrednije i od te zlatne medalje
je način na koji ju je Šuranji osvojio i životna lekcija koju bi mnogi od njega
trebali da nauče.
Zato: „
HVALA TI LASLO ŠURANJI I ČAST MI JE ŠTO TE POZNAJEM I SA MEDALJOM I BEZ MEDALJE TI SI ZA MENE BIO
I OSTAO HEROJ“
