Sipali su u bunar za vodu opasne hemikalije, počupali i uništili
skoro svo drveće i biljke iz dvorišta i kuće, pobili većinu domaćih životinja i
kućnih ljubimaca, potpuno spalili podrum i prizemlje, u akvarijum sa ribicama i
kornjačicama sasuli naftu, a celu kuću napunili velikim količinama smrdljivog
smeća i toksičnog otpada. Jezivo, neshvatljivo, vandalski.
Gde se ovo desilo? Kakvi bezobzirni vandali su mogli da učine takva
zverstva? Zašto su to uradili?
A sada samo reč – kuća, zamenite izrazom koji označava veliku
zajedničku kuću svih nas, znači zamenite je imenicom – Zemlja.
Sad vam je jasno ko su vandali, ali da li vam je jasno zašto sve to
rade i kada misle da prestanu?
Sutra je Dan planete Zemlje, a stvari stoje ovako:
Lista top 10 najvećih zagađivača:
1. Brazil
2. SAD
3. Kina 4. Indonezija 5. Japan 6. Meksiko 7. Indija 8. Rusija 9. Australija 10. Peru |
7 najvećih
pretnji za okolinu
1.
Klimatske promene.
2.
Krčenje šuma
3.
Onečišćenja
4.
Gubitak biološke raznolikosti.
5.
Topljenje polarnih ledenih kapa i
podizanje nivoa mora.
6.
Okeanske mrtve zone.
7.
Eksplozivni rast stanovništva.
|
Prema nekim starijim podacima i rečima ombudsmana, od oko 2.600
podnetih prijava zbog ugrožavanja životne sredine, podignute su samo dve
optužnice. U 2018. godini samo jedna osoba je zbog krivičnog dela protiv
životne sredine osuđena na uslovnu kaznu, a druga na kućni zatvor. To dosta
govori o tome koliko vodimo računa o svojoj okolini i budućnosti.
Teme očuvanja životne okoline, zaštite Zemlje, ekologije nisu teme
koje okupiraju prosečnog stanovnika zemljine kugle, pa samim tim ni prosečnog
stanovnika Srbije. To je uvek tamo negde daleko od nas, dešava se negde drugde,
ne dotiče nas. A kad nas dotkne? E, kad nas dotakne, onda je već uglavnom jako
kasno.
Ne kažem da sad svi listom treba da se učlanimo u pokret zelenih,
da organizujemo nasilne rušilačke ekološke marševe, vezujemo se lancima za
drveće, da streljamo za neprimereno
ponašanje prema životinjama, da sabotiramo rad zagađivača tajnim diverzantskim
akcijama. Ne. Međutim postoje neke male svakodnevne stvari koje mogu da pomognu
da se naša velika kuća ne devastira u potpunosti i od kojih možemo da počnemo
dok ne bude isuviše kasno.
U ovoj oblasti koja se bavi očuvanjem i zaštitom planete može se
delovati iz ličnog ugla, ugla društvenih grupa, institucionalno na nacionalnom,
državnom nivou i globalno.
Pošto smatram da je lični primer osnova svakog aktivizma i
neophodan uslov da bi se na neku temu uopšte bilo kome bilo šta sugerisalo,
mogu da navedem nekoliko stvari koje praktikujem već dugi niz, godina, nije
spektakularno, ali jeste bar mali doprinos: pokušavam da ne trošim bespotrebno
velike količine vode. Česma se može zatvoriti dok se ruke sapunjaju, tuš dok
nanosim šampon na kosu, prazne bočice sa ostacima nepotrošenih lekova ne moraju
se bacati u smeće, nego se odnesu do apoteke ili doma zdravlja i predaju kao
medicinski otpad, nošenje sopstvene torbe za namirnice iz prodavnice je dobar
način da se što manje kesa nađe na smetlištima i zatrpava nas sve više.
Sakupljanje plastičnog otpada je na sreću organizovano u celom mestu, tako da i
tu maksimalno učestvujemo.
Ima tu još dosta stvari koje bih mogla popraviti u ekološkom
smislu, ali jedna od najvažnijih misija je da svoje shvatanje pojma zaštite
Zemlje pokušavam da prenesem mojoj deci. I tu je možda ključ rešavanja
ekoloških problema.
Edukacija, prihvatljiv i prilagođen pristup mlađim generacijama
kojima treba približiti ekološke teme.
Mada, ako ćemo realno, nekad mi se čini da su mladi svesniji ekoloških
problema, nego striji koji se deklarativno zalažu za zaštitu čovekove okoline,
a praktično ni blizu ne čine sve što je potrebno da ta deklarativna zalaganja
sprovedu u delo.
Svetliji primeri solidarnosti u odbrani i zaštiti prirode u Srbiji
su ono što me je obradovalo i ohrabrio da za nas još uvek ima nade. Glasan i
odlučan društveni odgovor na uništavanje reka i planina zbog izgradnje mini-hidroelektrana,
burne reakcije na uništavanje drveća na Fruškoj Gori, Beogradu i nekim drugim
destinacijama, glasno negodovanje povodom zagađenog vazduha u većim gradovima i
još neke druge akcije, pokazale su da svest o tome da je Zemlja naša kuća koju
moramo održavati ipak postoji.
Ali koliko god se mi borili da zaštitimo svoju domovinu i planetu
praksa je pokazala da se ekološki problemi siromašnih dodatno multiplikuju zbog
nedostatka novca.
Iako je siromaštvo veliki problem koji sprečava mnoge države da
zagađivačima pišu velike kazne ili ih zatvaraju, korupcija onih koji bi to
trebalo da sprovode je još veći kočničar.
Ovaj zatvoreni krug potrebe za radnim mestima i prljavih industrija,
koje zgađivači pokušavaju da uvale najsiromašnijima, kako ne bi prljali svoje
nego tuđe zemlje, skoro da nema rešenje. Samo u poslednjih par godina u
Zrenjaninu je najavljeno otvaranje fabrike guma, koja spada u svetski
najpoznatije zagađivače, RTB Bor su kupili Kinezi i niko nije siguran koliko se
pridržavaju propisanih ekoloških ograničenja, a sličnih slučajeva ima i na
drugim mestima.
Zašto Kinezi izmeštaju svoje fabrike u daleku Srbiju?
Veliki rast kineske industrije, preterana upotreba poljoprivrednih
hemikalija i propusti u sprovođenju ekoloških pravila, doveli su do zagađenja
seoskog zemljišta olovom, kadmijumom, pesticidima i drugim toksinima.
Prema procenama nekih naučnika, u Kini je zagađeno čak oko 24,3
miliona hektara obradivog zemljišta, pri čemu se ne zna koji procenat tog
zemljišta je zagađen toliko da na njemu nije moguća proizvodnja hrane.
Godišnje se u Srbiji proizvede 10 miliona tona otpada.
Srbija na godišnjem nivou generiše oko 80.000 tona opasnog otpada.
Međutim, u državi ne postoji postrojenje za zbrinjavanje i preradu opasnog
otpada, odnosno adekvatno sistemsko rješenje za opasni otpad.
Budžetom
za ovu godinu, koji iznosi 4,7 milijarde dinara, za ekologiju je opredeljeno tek
devet miliona.
Međutim
ukoliko ostanemo pri odluci da se pridružimo zemljama Evropske unije, moraćemo
da ubedimo Evropsku komisiju da imamo realan plan, podatke, spremnost i
sredstva za izgradnju 350 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, izgradnju
više od 10.000 kilometara kanalizacione mreže, rešavanje više od 3.500
neuređenih deponija i smetlišta, spremnost industrije da prihvati EU standarde
- više od 230 kompanija trebalo bi da dobije integrisane dozvole i sprovede
Direktivu o industrijskim emisijama.
Za to
vreme u svetu: topljenje glečera, požari ogromnih razmera, izlivanja nafte u
okeane, beskrupulozno, toksični otpad na svakom koraku, uništavanje biljnih i
životinjskih vrsta…
Pa šta
da ti kažem planeto, poruku još nismo shvatili, a tebi srećan tvoj dan, jer
sreća će ti trebati, a i nama.
U
Srbiji se prčišćava 10%, a u EU 70% otpadnih voda
U
Srbiji praktično ne postoji infrastruktura za prečišćavanje otpadnih voda iz
domaćinstava i fabrika, pa se manje od 10 odsto otpadnih voda prečisti, a
ostatak se direktno ispušta u reke, zagađuje životnu sredinu i ugrožava
zdravlje ljudi, navodi se u analizi Fiskalnog saveta. S druge strane, u
zemljama centralne i Istočne Evrope ovaj procenat je oko 70 odsto i uvećava
se iz godine u godinu.
Uz to,
u Srbiji i najveći gradovi poput Beograda i Novog Sada, nemaju prečišćivače
otpadnih voda, pa se sav sadržaj kanalizacije direktno izliva u Savu i Dunav.
U EU ne postoje gradovi slične veličine bez prečišćivača otpadnih voda, pa
tako Budimpešta prečisti 95 odsto otpadnih voda najsavremenijom tehnikom,
Bratislava 99 odsto, a Beč ima stoprocentan učinak, navodi se u analizi. Čak
i Bugarska i Rumunija, koje su na začelju EU na ovom polju, prečišćavaju
veliki deo otpadnih voda svojih prestonica – Sofija 75 odsto, a Bukurešt 60
odsto, obe najboljom dostupnom tehnikom.
Preuzeto
sa: Al Jazeera Balkans
|
