Moja rođena
sestra Milana, šokirala me je kad mi je saopštila prošle nedelje da bi posle 11 godina života u Holandiji želela da
se vrati u Srbiju u Novi Bečej.
Zabezeknuto
sam je pitala jel ona baš sigurna u to što priča. Jel ona zna šta je ovde u Srbiji čeka. Kaže zna.
Pitam je jel
zna da je ovde u našoj zemlji sve naopako. Da su pametni i obrazovani
prepustili da sve vode neobrazovani i bahati. Da su lenji i nesposobni oterali
vredne i sposobne. Da su se pošteni povukli zgroženi pred otimačinom nepoštenih.
„Pa sve znam”, kaže mi moja sestra, “ali ti mi stalno govoriš da u Novom
Bečeju nije tako.”
E, baš zbog
toga da u Novom Bečeju nikad ne bude tako ja ću da uradim koliko najviše mogu.
Za svoje dve ćerke, da ne moraju da idu u neke Holandije, za svoje drage
komšije, da ih ne pratim kao porodicu Belić zauvek u Ameriku, za moju mamu i
tetku, da im ne smanjuju penzije kad i kako hoće, za sebe da nemoram da se
izvinjavam što imam dve diplome, onima koji nemaju ni jednu. Za naše vredne
paore: strica Đuru, komšiju Dragana, čika Dragu, koje ucenjuju i šikaniraju
kako stignu, prodaju im zemlju, smanjuju subvencije, protežiraju nelojalnu
konkurenciju iz inostranstva, pa domaćim poljoprivrednicima obaraju cenu,
teškom mukom odgajenih proizvoda.
Eto, ja sam
tako rešila, računam, valjda je i vama ostalima dosadilo da vam sudbinu kroje
gori od vas, pa ćemo se nekako zajedno izboriti da sami sebi krojimo sudbinu.
A kuću za
sestru smo već juče ošacovale. Prava vojvođanska, malo oronula ali može da se
dotera, veliko lepo dvorište sa širokim orasima. I bićemo svoji na svome baš u
inat.
