Danas smo sahranili Durku. Padala je kiša kao da
je i Bogu bilo žao što nas ostavlja bez čoveka koji nas je sve bar nekad u
životu dirnuo u srce nekom svojom pesmom. Prvi put sam magični zvuk njegove
tambure čula u deda Maksinoj kući za svetog Jovana, kad sam imala 5 ili 6
godina, ne sećam se dobro. Moj omiljeni deda Maksa živeo je u ulici Mite
Maljugića, gde sam i odrasla. Znalo se da svakog svetca i Badnjeg dana dolazi
tamburaška banda da nam uveliča porodično okupljanje. Tako sam upoznala prvo
Peru i Stevu, a posle toga i Durku.
Svirao je Durka sa svojim orkestrom koliko je
smatrao da je pristojno, a zatim bi se zahvalio domaćinu i otišao dalje.
Zvuci njegove tambure duboko su mi se urezali u
sećanje kao i atmosfera koju je sa sobom nosio. Znao je Durka da goste dirljivim pesmama rasplače,
pogotovu deda Maksu, koji je još pre nego što bi banda stigla nazdravljajući sa
gostima, dirnut malo svečarskom atmosferom, malo rakijom, već bio sklon tome da
pusti koju suzu, ali kad Durka zategne žice i krene sa „Lava manđe“, topi srca
i noge same igraju pod stolom, a ruke se dižu u vis.
I tako su nam se životi preplitali nekad
slučajno, nekad namerno.
Igrajući u
novobečejskom folkloru imala sam priliku da sa njim proputujem celu bivšu
Yugoslaviju. Svirao nam je Durka i u autobusu iz šaraga, a mi smo pevali i
igrali. Nikad nisam razmišljala o tome kako li smo izgledali ljudima koji su
nas gledali kroz prozore, kad bi se zaustavili na trenutak na semaforima, ili
da propustimo vozila koja imaju prednost.
Na najvećim smotrama folklora nijedan drugi od
pratećih orkestara nije bio pozivan na, kako ih danas zovemo, after partije za
rukovodstva festivala i prisutne političare, nego samo Durka. I da znate nije
to mala stvar kad od 50 orkestara iz celog sveta na zagrebačkoj svetskoj smotri
folklora odaberu baš Durkin, a tu su i Italijani i Maležani i švajcarci i Nemci
i Makedonci i mnogi drugi. Ja sam bila ponosna, a nadam se da je Durka izašao sa
aftera bar za jednu mesečnu platu bogatiji.
Dok sam studirala i radila u Beogradu vrlo često
sam svoje društvo pozivala da čuju našeg Durku i osete pravu, kafansku, boemsku
atmosferu. Mnogi su dolazili i najčešće
u Zvezdi opijeni zvucima Durkine tambure, govorili da tako nešto nikad nisu
osetili i posle toga obavezno tražili da ih zovem ponovo. Nisu se osvrtali na
činjenicu da su u zanosu ostavili koji dinar više kiteći muzičare, jer to što
su doživljavali koštalo je mnogo više od onog što su oni ostavljali. To su ti
trenuci u životu koji ga začine i čine lepšim, trenuci koji te inspirišu da
budeš bolji, da vidiš i neku drugu dimenziju života sem one uobičajene. To nema
cenu.
Čula sam mnoge tamburaške orkestre. Neki su bili
bolji od Durkinog, ali nema tog orkestra koji je mogao da nadsvira Durku kad on
odluči da će da bude najbolji. U Zelenom zvonu kod Gute, pre 3-4 godine, na
zajedničkoj promociji knjige Gorice Nešović i TO Novi Bečej, nakon zvaničnog
dela, čula sam najbolje izvođenje tamburaških pesama u životu. Nikad pre, niti
posle toga. Durka je to veče rešio da nam pokaže šta zna i koliko može. I
pokazao je.
Ispratili su danas Durku mnogi viđeniji ljudi
Novog Bečeja i Bečeja. Kad je orkestar zasvirao njegovu pesmu mnogima se steglo
grlo. Poštovali su ga. Ja sam plakala i nije me sramota da priznam, i sad mi
suze oči pa se nadam da neće ući Jana da joj objašnjavam zašto šmrkćem i „gutam
knedle“ dok kucam na kompjuteru. Uz Durku sam odrasla, podseća me na život kod
deda Makse i majke, na mnoge lepe trenutake u životu. Utešio me je jedan njegov
kolega muzičar rečenicom: „ E, znaš kakvu muzičku ekipu ima on gore, biće mu
tamo dobro“.
E, pa Durka hvala ti za sve i nadam se tamo gore dobro
brinu o tebi. Nadam se da ćeš imati dosta vremena da uvežbaš taj tvoj nebeski
orkestar pa ako može spremite „ Lava
manđe“.
