Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti? - Meša Selimović
Potpuno mi je razumljivo da ima ljudi koji se plaše raznih racionalnih i iracionalnih stvari. Kad sam bila mala često sam gledala partizanske filmove i moram priznati da sam se bojala Nemaca i često sanjala kako me jure. Bojala sam se i zmija, pa noću kada sam ih sanjala često sam se od straha budila i tražila da me mama i tata prime da spavam između njih do jutra. Tu sam se osećala sigurno. Ovi dečiji strahovi su sa godinama nestali. Od zmija i danas malo zazirem, ali ne mogu reći da ih se naročito bojim. Novi strahovi se u međuvremenu nisu javljali, pa iako to možda nije naročito razborito nema baš mnogo stvari, ili pojava koje mi ulivaju strah. Šta ću? Tako sam rođena ili odgojena.
Kasnije tokom svog života prolazeći kroz različite situacije opet se ispostavljalo da mi strah ne ulivaju ni autoriteti, koji bi po difoltu trebalo malo i da zastraše, kao naprimer učiteljica, natavnici, profesori, poslodavci, bombardovanja, ratovi i slične pošasti koje su nas snalazile.
Ustvari sam se osećala potpuno komotno u svim vanrednim situacijama.
Tokom studiranja na Fakultetu političkih nauka svi su se prilično bojali profesora Ivana Radosavljevića, koji je predavao najteži predmet na fakultetu - Metodologiju političkih nauka. On je bio istaknuti član SPS-a, i član čuvene Republičke izborne komisije, koja je tokom izbora 1996. napravila kuršlus sa rezultatima kada su u skoro svim gradovima u Srbiji predstavnici opozicije došli na vlast, a SPS prvi put posle deset godine izgubio. Naravno da je Republička komisija te rezultate pokušala da ospori, ali nije uspela jer su pored ostalog nastupili čuveni protesti 96/97. Tada sam, bez obzira na posledice koje sam mogla očekivati, kako su mi kolege govorile, odgovarajući me od učešća, sa velikim zadovoljstvom učestvovala u studentskim protestima usmerenim pored ostalog na smenjivanje režima Slobodana Miloševića. S obzirom na to da je fakultet na kome sam studirala važio za izrazito režimski, SPS-ovski, sa već pomenutim profesorom Radosavljevićem koji je u to vreme bio prodekan za nastavu i predavač najtežeg predmeta na fakultetu, kolege su mi govorile da nije baš pametno to što pišem tekstove i uređujem novinu studenata koji protestuju. Rekli su mi da verovatno nikad neću položiti famoznu metodologiju ni završiti fakultet i pitali me šta mi sve to treba. Kad su videli da ne odustajem i koliko je energije i dobrih ideja u celoj priči većina se pridružila. Naravno, ne zbog mene, ni novina koje sam pravila, jednostavno nas je sve ponela ta revolucionarna, buntovnička atmosfera i potreba da ispravimo nepravdu i vratimo ukradene glasove.
Nismo tada srušili ni Slobu ni SPS, ali je u gradovima ipak opozicija ostala na vlasti, a i u Beogradu smo izvojevali priznavanje rezultata.
Nakon samo 2-3 godine počeo je novi OTPOR. Svi koje imalo zanima politika i istorija znaju kako je sve to išlo. Nije se znalo da li će ovog puta ishod pobune biti konačan. Elem, nekoliko meseci pre konačnog rušenja tadašnjeg režima 5. oktobra 2000. na dodeli nagrada za najbolji novinski članak i televizijski scenario, na fakultetu na kome je i dalje pomenuti profesor i njegov predmet, pred velikim brojem novinara, koji su došli da snime događaj zahvaljujući se na dodeljenoj nagradi rekla sam sledeće: " Ne bih želela da medijske kuće koje prate današnju ceremoniju dodele nagrade dovedem u nezgodan položaj, da plate najveće kazne od kada je stupio na snagu drakonski, radikalski zakon o informisanju, zato neću ništa reći samo ću sve pozdraviti" pozdravila sam ih zaštitnim znakom otpora - podignutom pesnicom. Blicevi su sevali, a bogami nekoliko novina je čak sve i objavilo što sam sačuvala u svojoj arhivi.
I šta?
Bez obzira na sve položila sam Metodologiju, koja je, uzgred budi rečeno, zaista izuzetno težak predmet. Učila sam je mesecima, ne sećam se da li sam je položila iz drugog ili trećeg puta, ali jesam. Završila sam fakultet, a ostala sam dosledna svojim težnjama i političkim afinitetima. Pokušaj ulivanja strahova da se to neće desiti nije urodio plodom ni tada, ni u svim ostalim situacijama.
Tokom bombardovanja bila sam takođe u Beogradu i radila kao novinar, iako su mi svi govorili da se vratim u Novi Bečej, da je tamo sigurnije. Nije mi, naravno, tako nešto padalo na pamet, jer je nenormalno da bežiš u "mišiju rupu" ako si odabrao profesiju koja od tebe zahteva da uvek budeš u prvim redovima kada se nešto događa. Nisam se pokajala. Videla sam mnogo onog što ne može da se vidi ni doživi gledanjem na TV ili čitanjem o tome. Upoznala fantastične, ljude od kojih su neki zaista bili jako uplašeni, što razumem, ali i one slične sebi koji su sve to doživeli kao stvar koja jednom mora proći.
Neki su to okarakterisali kao neobjektivno sagledavanje situacije, a moj jedini odgovor je bio da se ponašam samo u skladu sa onim što osećam.
A onda sam se posle različitih događaja u političkom i ličnom životu vratila u Novi Bečej i uključila u lokalni politički život. E, pa svi oni koji misle da su u Pokrajini i Republici veći okršaji i animoziteti grdno se varaju, jer sam upoznala sve nivoe političkog delovanja izveštavajući od 1996. o njima. Rat "na lokalu" je višestruko krvaviji, bezobzirniji i pogubniji od pokrajinskog i republičkog. Tu su u pitanju egzistencije, porodice, zaposlenja, ugled, odbacivanje od zajednice, što je u mnogo manjoj meri zastupljeno na višim nivoima, ili bar ne tako očigledno i brutalno.
Teško se mnogi učesnici lokalnog političkog života oslobode strahova koje nosi prethodno pomenute posledice. Oni koji to uspeju stvarno su jaki u svakom smislu. Reći svoje mišljenje i zastupati svoje stavove, koji nisu u skladu sa većinski proklamovanim od onih koji su trenutno na vlasti, jeste velika stvar i jeste hrabrost.
Ali kako reče Mešo Selimović: Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti?
Sva sreća pa znam da nisam plašljiva.
Potpuno mi je razumljivo da ima ljudi koji se plaše raznih racionalnih i iracionalnih stvari. Kad sam bila mala često sam gledala partizanske filmove i moram priznati da sam se bojala Nemaca i često sanjala kako me jure. Bojala sam se i zmija, pa noću kada sam ih sanjala često sam se od straha budila i tražila da me mama i tata prime da spavam između njih do jutra. Tu sam se osećala sigurno. Ovi dečiji strahovi su sa godinama nestali. Od zmija i danas malo zazirem, ali ne mogu reći da ih se naročito bojim. Novi strahovi se u međuvremenu nisu javljali, pa iako to možda nije naročito razborito nema baš mnogo stvari, ili pojava koje mi ulivaju strah. Šta ću? Tako sam rođena ili odgojena.
Kasnije tokom svog života prolazeći kroz različite situacije opet se ispostavljalo da mi strah ne ulivaju ni autoriteti, koji bi po difoltu trebalo malo i da zastraše, kao naprimer učiteljica, natavnici, profesori, poslodavci, bombardovanja, ratovi i slične pošasti koje su nas snalazile.
Ustvari sam se osećala potpuno komotno u svim vanrednim situacijama.
Tokom studiranja na Fakultetu političkih nauka svi su se prilično bojali profesora Ivana Radosavljevića, koji je predavao najteži predmet na fakultetu - Metodologiju političkih nauka. On je bio istaknuti član SPS-a, i član čuvene Republičke izborne komisije, koja je tokom izbora 1996. napravila kuršlus sa rezultatima kada su u skoro svim gradovima u Srbiji predstavnici opozicije došli na vlast, a SPS prvi put posle deset godine izgubio. Naravno da je Republička komisija te rezultate pokušala da ospori, ali nije uspela jer su pored ostalog nastupili čuveni protesti 96/97. Tada sam, bez obzira na posledice koje sam mogla očekivati, kako su mi kolege govorile, odgovarajući me od učešća, sa velikim zadovoljstvom učestvovala u studentskim protestima usmerenim pored ostalog na smenjivanje režima Slobodana Miloševića. S obzirom na to da je fakultet na kome sam studirala važio za izrazito režimski, SPS-ovski, sa već pomenutim profesorom Radosavljevićem koji je u to vreme bio prodekan za nastavu i predavač najtežeg predmeta na fakultetu, kolege su mi govorile da nije baš pametno to što pišem tekstove i uređujem novinu studenata koji protestuju. Rekli su mi da verovatno nikad neću položiti famoznu metodologiju ni završiti fakultet i pitali me šta mi sve to treba. Kad su videli da ne odustajem i koliko je energije i dobrih ideja u celoj priči većina se pridružila. Naravno, ne zbog mene, ni novina koje sam pravila, jednostavno nas je sve ponela ta revolucionarna, buntovnička atmosfera i potreba da ispravimo nepravdu i vratimo ukradene glasove.
Nismo tada srušili ni Slobu ni SPS, ali je u gradovima ipak opozicija ostala na vlasti, a i u Beogradu smo izvojevali priznavanje rezultata.
Nakon samo 2-3 godine počeo je novi OTPOR. Svi koje imalo zanima politika i istorija znaju kako je sve to išlo. Nije se znalo da li će ovog puta ishod pobune biti konačan. Elem, nekoliko meseci pre konačnog rušenja tadašnjeg režima 5. oktobra 2000. na dodeli nagrada za najbolji novinski članak i televizijski scenario, na fakultetu na kome je i dalje pomenuti profesor i njegov predmet, pred velikim brojem novinara, koji su došli da snime događaj zahvaljujući se na dodeljenoj nagradi rekla sam sledeće: " Ne bih želela da medijske kuće koje prate današnju ceremoniju dodele nagrade dovedem u nezgodan položaj, da plate najveće kazne od kada je stupio na snagu drakonski, radikalski zakon o informisanju, zato neću ništa reći samo ću sve pozdraviti" pozdravila sam ih zaštitnim znakom otpora - podignutom pesnicom. Blicevi su sevali, a bogami nekoliko novina je čak sve i objavilo što sam sačuvala u svojoj arhivi.
I šta?
Bez obzira na sve položila sam Metodologiju, koja je, uzgred budi rečeno, zaista izuzetno težak predmet. Učila sam je mesecima, ne sećam se da li sam je položila iz drugog ili trećeg puta, ali jesam. Završila sam fakultet, a ostala sam dosledna svojim težnjama i političkim afinitetima. Pokušaj ulivanja strahova da se to neće desiti nije urodio plodom ni tada, ni u svim ostalim situacijama.
Tokom bombardovanja bila sam takođe u Beogradu i radila kao novinar, iako su mi svi govorili da se vratim u Novi Bečej, da je tamo sigurnije. Nije mi, naravno, tako nešto padalo na pamet, jer je nenormalno da bežiš u "mišiju rupu" ako si odabrao profesiju koja od tebe zahteva da uvek budeš u prvim redovima kada se nešto događa. Nisam se pokajala. Videla sam mnogo onog što ne može da se vidi ni doživi gledanjem na TV ili čitanjem o tome. Upoznala fantastične, ljude od kojih su neki zaista bili jako uplašeni, što razumem, ali i one slične sebi koji su sve to doživeli kao stvar koja jednom mora proći.
Neki su to okarakterisali kao neobjektivno sagledavanje situacije, a moj jedini odgovor je bio da se ponašam samo u skladu sa onim što osećam.
A onda sam se posle različitih događaja u političkom i ličnom životu vratila u Novi Bečej i uključila u lokalni politički život. E, pa svi oni koji misle da su u Pokrajini i Republici veći okršaji i animoziteti grdno se varaju, jer sam upoznala sve nivoe političkog delovanja izveštavajući od 1996. o njima. Rat "na lokalu" je višestruko krvaviji, bezobzirniji i pogubniji od pokrajinskog i republičkog. Tu su u pitanju egzistencije, porodice, zaposlenja, ugled, odbacivanje od zajednice, što je u mnogo manjoj meri zastupljeno na višim nivoima, ili bar ne tako očigledno i brutalno.
Teško se mnogi učesnici lokalnog političkog života oslobode strahova koje nosi prethodno pomenute posledice. Oni koji to uspeju stvarno su jaki u svakom smislu. Reći svoje mišljenje i zastupati svoje stavove, koji nisu u skladu sa većinski proklamovanim od onih koji su trenutno na vlasti, jeste velika stvar i jeste hrabrost.
Ali kako reče Mešo Selimović: Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti?
Sva sreća pa znam da nisam plašljiva.
Нема коментара:
Постави коментар