Harvey Weinstein otpremljen u zatvor, neka se spremi Jutka

Holivudski mogul Harvey Weinstein proglašen je krivim za silovanje i seksualno uznemiravanje. Po američkim zakonima za seksualno napastovanje prvog stepena na štetu Miriam Haley kazna je pet do 25 godina zatvora, dok je kazna za silovanje trećeg stepena od uslovne kazne do četiri godine zatvora.

Zašto je meni važno šta se dešava na drugom kraju sveta? Važno mi je zato što sam se tokom svog životnog veka susretala sa uplašenim zbunjenim i razočaranim ženama, koje se nisu uvek najbolje snalazile u situacijama kada su doživljavale seksualna uznemiravanja.

Ko kroz ovu vrstu pakla, da li kao direktni učesnik, ili kao podrška povređenoj osobi, nije prošao teško može da ga zamisli. Obeleži te za čitav život. Samo ponekad zaboraviš, ali uvek se nađe nešto da te podseti, novinski članak, film, objava na društvenim mrežama…

Jedno od prvih takvih iskustava imala sam kada me je dobra drugarica zamolila da idem sa njom na konsultacije iz nekog predmeta na fakultetu jer se boji da će imati problem sa profesorom, koji je tražio da dođe sama i već u nekoliko navrata imao nepristojne, vulgarne, uznemirujuće insinuacije. Iako sam tada imala manje od 20 godina išla sam sa njom i bila jako ljuta što mi ne dozvoljava da uradimo nešto više protiv takvog seksualnog prestupnika. To je bio samo prvi u nizu sličnih događaja.

Godine, materijalni status, bilo koja druga okolnost nije garant da se ne možete naći u takvoj situaciji. Možda je najbolji primer upravo ovaj iz Holivuda.

Oko stotinu žena optužilo je Vajnstajna, suosnivača filmskog studija Miramaks za seksualno uznemiravanje, uključujući silovanje, a neki od navoda potiču decenijama unazad. Te optužbe su pokrenule talas tvrdnji o seksualnom uznemiravanju i napadima holivudskih moćnika, političara i drugih uticajnih ljudi, kao i pokret "I ja" (MeeToo) u kome su stotine žena javno optužile moćne ljude u poslovnom svetu, vladi i svetu zabave za uznemiravanje. Među glumicama koje su bile njegove žrtve našle su se Gvintet Paltrou, Anđelina Žoli i mnoge druge.

Drago mi je zbog svih žena sveta koje su ikada imale i najmanji problem ovog tipa, jer je ova vest obišla zemaljsku kuglu i sigurno će bar delimično uticati na to da se ohrabre i da se prvenstveno, odbrane od seksualnih napada, bilo fizičkih bilo verbalnih, a onda da skupe hrabrost i prijave prestupnike.

Situacija sa našom zemljom, kako sada iz ovog ugla izgleda, nije sjajna, niti za pohvalu.

Najbrutalniji seksualni predator Jutka uspeva već relativno dug period da izbegne sudski epilog i kaznu za protivzakonito ponašanje.

Njegova žrtva Marija Lukić ne dobija dovoljnu podršku niti okoline niti javnosti.

Zločinac i seksualni predator iz Brusa ima ponudu da pređe u partiju koja će mu pružiti zaštitu i poslanički imunitet, dok ga je do sada štitila naprednjačka vlast kao svog gradonačelnika.

Sve to ukazuje na atmosferu u društvu koje nema dovoljno razumevanja za brzo i efikasno rešavanje ovakvih slučajeva. Kažem društvu, jer je nemali broj kolega Marije Lukić okrenuo leđa žrtvi i priklonio se, iz samo sebi znanih razloga, nasilniku. Dolazili su na suđenja kao podrška Jutki.

Ta količina nesolidarnosti, nerazumevanja da će sutra njihove žene, ćerke, prijateljice biti meta poremećenih seksualnih napadača je prosto zapanjujuća i neobjašnjiva.

Organizacije koje su podržale Mariju Lukić u njenoj borbi da se osudi onaj koji ju je maltertirao i zlostvljao, pokazale su joj da nije sama.

Žao mi je što podrška nije i veća jer mnogi ne shvataju da je ovo možda jedan od najbitinijih sudskih procesa za žene. I kao što je suđenje Harvey Weinsteinu pokrenulo lavinu, tako i suđenje Milutinu Jeličiću ne sme doživeti da se zbog tabloidizacije i političkih odluka otegne do unedogled i minimalizuje njegov epilog. To bi bila pogubna poruka za sve žene koje trpe ili će trpeti seksualno zlostavljanje na bilo koji način.

 Ozbiljniji pristup ovom slučaju od strane sudova, političara, medija, javnosti, sa druge strane pokazao bi da će svaka žena koja se odupre nasilju, prijavi nasilnika, ili trpi ovakvu vrstu nasilja imati maksimalnu podršku i zaštitu zakonom propisanih organa i ustanova, kao i podršku okoline i javnosti.

Ova sudska presuga važna je i zbog toga što može pokazati moćnicima sa naših prostora da žene nisu igračke, da takvo ponašanje vređa i ostavlja posledice, kao i da je seksualno uznemiravanje kažnjivo, što bi logično trebalo da dovede i do smanjenja takvog vida ponašanja “nedodirljivih” muškaraca koji smatraju da imaju pravo na sve.

Zato se iskreno nadam da će događaji teći ovako: Harvey Weinstein je sa suda direktno odvežen u zatvor na služenje kazne, neka se spremi Jutka, jer ja Mariji Lukić verujem, kakav god da sudski epilog bude.

Neznadu, neznu, nemadu pojma

Jednom davno kaže mama moje drugarice: „ Majo, ne kaže se neznadu, nego neznu“. Iako sam znala da se kaže – ne znaju, bilo mi je bezveze da ispravljam stariju ženu. Maja je vrlo brzo naučila kako pravilno da izgovara reči, tako da nije bilo neke velike štete.

Ova crtica iz života mi često pada na pamet kada razmišljam kako živimo poslednjih nekoliko godina.

Posle sasvim korektno obrazovanih i podnošljivo sposobnih kadrova Socijalističke partije Srbije,  5.oktobra 2000, nakon oktobarske (ne)revolucije, vlast su preuzeli dosta obrazovaniji i takođe podnošljivo sposobni drugosrbijanci na čelu sa Demokratskom strankom.

Po hodnicima i kancelarijama državnih institucija vrvilo je od mladih, obrazovanih, uglađenih ljudi, koji su pokušavali da Srbiju brzinom svetlosti uključe u svetske tokove politike, ekonomije, kulture...Ono što im je falilo da u tome i uspeju je dosta iskustva i još više sposobnosti da sklone mangupe iz svojih redova, koji su koristili novonastalu, post(ne)revolucionarnu situaciju da raznim legalnim i nelegalnim mahinacijama obezbede sebe, svoju širu rodbinu i prijatelje, za nekoiko kolena unapred.

To ih je koštalo vlasti.

Propustili su priliku da nas poguraju u bolje. Ne zato što nisu hteli, nego zato što su bili kratkovidi.

A onda su stigli ovi -Živi dokaz izreke „I od goreg, ima gore“.

Srpska napredna stranka, sastavljna od odmetnutih srBskih Radikala i otpada svih ostalih stranaka, pojavila se na političkoj i društvenoj sceni i zagadila je, možda nepopravljivo.

Kadrove obrazovane po svetskim i našim najboljim univerzitetima, zamenili su neukusno odeveni „balvani“ sa prljavim cipelama i kupljenim diplomama. Strlete su preuzele primat u državnim institucijama i u javnom prostoru.

To kako je ko obučen, da li mu je masna kosa ili prljave cipele, na prvi pogled ne bi trebalo da igra veliku ulogu u proceni koliko je sposoban, a igra.

To je samo spoljni znak onoga što nose unutra. Lepo vaspitan i obrazovan čovek ne dozvoljava sebi da dođe neuredan na posao. Lepo vaspitan i obrazovan čovek ne kupuje diplomu, nego nauči i svalada ono čime želi da se bavi, a ako nije naučio bavi se onim za šta je kompetentan.

Svoje neznanje, nesposobnost, bahatost i prljavštinu tako su naprednjaci uspešno proširili na celokupan javni prostor, ne samo na politiku nego i na društvo, kulturu, obrazovanje, način razmišljanja i sistem vrednosti.

E, sad već neću da prećutim. Majinoj mami sam mogla da oprostim, ovo već ne može da se posmatra bez reči.Ne mogu jer me lično ugrožava na više nivoa.

Prvo i najvažnije ugrožava moju decu, kojoj oduvek objašnjavam da ne uče za mene, nastavnika i ocenu nego za sebe. Da nauče tako, da nešto znaju i da to mogu da primene. Onda dođu naprednjaci sa svojom nepokolebljivom politikom da je sasvim normalno kupovati diplome i ništa ne znati.

Drugo i jednako važno, toliko nesposobni i bahati pustoše zemlju kao skakavci. Pretvaraju radnu snagu u belo roblje stranih investitora, uvoze žito, polupečeni hleb, nesposobni da našu proizvodnju drže na pristojnom kvalitetu.

I pod tri da stavim sve ostalo o čemu su drugi pisali i upozoravali nas na posledice: Upropaštavanje industrije oružja, zarad ličnog bogaćenja funkcionera njihove stranke, rasprodaju strateških resursa: obradiva zemlja, izvori vode, rudna bogatstva...Stvaranje centralizivane parokratije gde bez članske karte SNS ne možeš ni na pijaci da prodaješ, a kamoli da se negde zaposliš...Šurovanje sa kriminalnim klanovima. Zauzimanje najuticajnih mesta u najprofitabilnijim biznisima. Odjednom su njihovi kadrovi postali najveći malinari, poljoprivrednici, trgovci tehničkom robom i softverom.

I tako većina nemo gleda kako ovi NEZNADU, NEZNU, NEMADU POJMA, a svako malo od negde iskoči  izreka da je dovoljno da dobar čovek ne radi ništa pa da zlo pobedi.

Za početak možda da kažemo lopovu da je lopov, neznalici da je neznalica, prljavom da bi bilo pristojno da se okupa, ja bih odatle počela, pa korak po korak da vidim gde ćemo stići.

Pristojnost uzvraća udarac

Pristojno. Pristojnost. Pristojno društvo. Pristojno ponašanje. Pristojna komunikacija. Pristojan izgled. Pristojan TV program. Pristojne novine.

Potpuno sam ubeđena da kada bi malo, po malo od toga vraćali u društveni kontekst bilo bi nam lakše. Lakše bi podneli i to što je većina nas u ne preterano veseloj finansijskoj situaciji.

Jel sećate kako su u nekim pristojnim knjigama opisivali : „ ....odeća mu je bila stara ali čista, ispeglana i pedantno zakrpljena“.

E, tako bi mogli da opišemo naše društvo kada bi u njega uspeli da vratimo pristojnost.

Ostalo je ovde pametnih i pristojnih ljudi koji su se povlačili, uzmicali pred hordama razularenih nepristojnih, bahatih, neobrazovanih, gladnih svega, prostih.

Uzmicali su pristojni pred onima koji su uvodili privatne fakultete i pred onima koji su ih studirali svesni da su kupili svoja zvanja i da se sa tako malo rada i učenja na pristojan način ne dolazi do diploma.

Uzmicali su i pred onima koji su svojim „bizmisima“ i gomilom nelegalno stečenih para stvarali novu kulturu gledanja na drugu stranu dok te neko džepari.

Povlačili smo se pred onima koji su umesto Opstanka, Poslednje oaze i Muzičkog tobogana na televizijske programe dovodili Farme, Parove, agresivne voditeljke, voditeljke koje se ne mešaju u svoj posao.

Povlačili smo se pred onima koji su novinarke voleli kad kleče, dopuštali smo im da vređaju predstavnike medijskih kuća koje o njima ne pišu hvalospeve.

Povlačili smo se pred onima koji su umesto odgovoarajućeg obrazovanja prioritet davali političkoj pripadnosti prilikom zapošljavanja.

Povlačeći se tako pred nepristojnostima koje su nas napadle sa svih strana stigli smo do zida.

Nemamo više gde da se povlačimo.

I onda tako leđima oslonjeni o zid neki pristojni ljudi odlučili su da im je dosta nepristojnosti.

Iako u velikoj manjini, krenuli su u borbu za vraćanje moralnih vrednosti koje su odlika pristojnih ljudi.

Prva pobeda je izvojevana u prostoru obrazovanja i lažnih diploma. Plagijat doktorata ministra finansija Siniše Malog više nikada neće moći da se progura kao normalna stvar. Kupovina diploma možda još nije zaustavljena, ali je definitivno pokazano da će kad tad biti razotkrivena i da se ne isplati.

Neka to bude prvi korak ka osvajanju pristojnosti i u svim ostalim oblastima.

Dužni smo da našoj deci ostavimo društvo pristojnosti, a ako nepristojnost ipak pobedi, nadjača nas koji smo hteli da je iskorenimo, bar ćemo moći da im kažemo: „Deco mi smo probali, borili smo se. Nismo uspeli. Vi nastavite“, jer pristojnost mora jednog dana pobediti. Do nas je da li će to biti sada ili ćemo na nju duže čekati.

Mislite o tome i u svakoj situaciji kada se pitate da li da se povučete pred nepristojnošću i linijom manjeg otpora prepustite nekom drugom da se bori sa avetima nepristojnosti, skupite snagu i usprotivite se nepristojnosti gde god to bilo.

Ako mislite da jedna vaša mala borba ne može promeniti ništa u moru nepristojnosti setite se mnogih koji su malim potezima pokrenuli lavine. Setite se Aleksandra Obradovića koji je sam krenuo u ogoljavanje nepristojnog bogaćenja tate Stefanovića. Setite se Marije Lukić koja je svesna mašinerije koja će je razapeti razotkrila bolesno ponašanje Milutina Jeličića Jutke. Setite se mnogih drugih i odnesite svoju malu pobedu u borbi protiv nepristojnih.

Vreme je da pokažemo da pristojnost uzvraća udarac

Što bi nas interesovali beogradski taksisti i neravna kaldrma na trgu, kad vas ne ineteresujemo mi?

Jeste se mnogo iznervirali što su taksisti blokirali Beograd? Evo ja crkoh od muke isto kao za onu neravnu kaldrmu što je postavljena na Trgu Republike.

Jeste sarkazam i jeste bezosećajno prema stnovnicima Beograda, među kojima su i moji dragi rođaci, kumovi i prijatelji.

A čim je prouzrokovana onda ova moja nesolidarnost i čemu rasprava na tu temu ako me ne zanimaju ni Trg, ni taksisti koji blokiraju?

Pored toga što me iritira opredeljenost medija da svoj prostor neravnopravno podele između stanovnika prestonice i nas ostalih, naravno, ne u našu korist, pa nas preplavljuju vestima sa beogradskih ulica, dok informacije o problemima i životu ostatka stanovništva dobijamo na kašičicu, radi se ustvari i o izborima.

Razmatrala sam rezultate svog preispitivanja - Da li sam ja pristrasna i dozvoljavam da me moja opredeljenost za partiju koja insistira na decentralizaciji i bavi se vojvođanskim pitanjima zalepi ili je zapostavljanje tema i života van Beograda, od strane ostalih opozicionih političara zaista tako dominantno.

Jedan od egzaktnih pokazatelja može biti to kakav je odnos broja vesti iz Beograda u odnosu na „unutrašnjost“ na njihovim zvaničnim sajtovima.

Tako recimo Demokratska stranka na 9 strana posvećenih vestima od 90 vesti ima: jednu vest iz Kragujevca, jednu iz Vršca , jednu iz Paraćina i 7 iz Niša. Ovde nisam računala objave da će predsednik DS posetiti 5 mesta u van Beograda, a zatim da ih je posetio i šta im je tamo rekao, jer to ni u kom slučaju ne govori o životu i problemima ljudi koji žive u tim mestima niti o načinu na koji bi mogli biti rešeni.

Od tih 90 vesti samo se jedna odnosila na Vojvodinu i to na temu korupcije u Novom Sadu.

Za razliku od neinteresovanja za probleme života stnovništva van Beograda, prestoničke teme su na sajtu DS zastupljene. Pa tako možemo pratiti šta se dešava sa stnovnicima hotela Bristol, kako je prošao susret predsednika DS sa Vračarcima i tome slično.

Stranka slobode i pravde uspela je da ima još lošiji pristup i zastupljenost tema iz ostatka zemlje. Oni na 9 strana među 54 vesti imaju po jednu vest iz Bora i Kruševca i ni jednu iz Vojvodine, ako koristimo isti princip da se ne računa što je Đilas bio u Sremskoj Mitrovici i rekao im kako će kad padne Vučić za 6 meseci biti bolje. A ako hoćete da to računamo, onda eto imaju na 54 strane ipak jednu vest iz Vojvodine. Jupiiiiiiii

O tome da će, kaobajage,  nekad razmišljati i o nekim drugim građanima ove zemlje, a ne samo o Beograđanima SSP daje nagoveštaj otvaranjem posebnog odeljka „SSP na lokalu“.

Da se razumemo, mada je onima koji prate moja javna istupanjima odavno jasno, potpuno sam protiv sadašnje nakaradne vlasti Srpske napredne stranka. Ne bih nabrajala razloge poput onih da su nesposobne neznalice, korumpirani, bahati , lenji i da upropaštavaju zemlju na veliki broj načina.

To napominjem da razjasnimo da me razmatranje ove teme ne interesuje iz razloga pohvale 

uvlakačko – degenerisanog podilaženja „sirotinji raji u unutrašnjosti“ i pohvale Vučićevog nedvnog putujućeg cirkusa po Srbiji, ne.

Ovo je moj način da kažem onim političarima koji mogu imati potencijal da u ovu zemlju dovedu civilizacijski prihvaćene norme pristojnog života: Aman ljudi, osvestite se!

Znamo da je u Beogradu trećina biračkog tela. I znamo da vas mrzi da se „klackate“ do Kanjiže, Leskovca i Taraša, ali dajte malo zainteresovanosti i obzirnosti u pristupanju temama koje muče nas koji ne živimo u krugu dvojke.

Pokažite bar blagu zainteresovanost za decentralizaciju i ravnomeran razvoj svih oblasti u zemlji. Nemojte da posmatrate građane Vojvodine i ostatka Srbije van Beograda, kao građane drugog reda. Ne treba nam vučićevsko podilaženje i lažna snishodljivost, ali pokažite malo poštovanja i razumevanja.

Sela i gradovi se prazne. Njihovi stanovnici odlaze u prestonicu ili još češće van zemlje. Razmislite o tome ko će glasati za vas i koga ćete predstavljati kad svi zdravomisleći odu. Ili ćete možda biti zadovoljni političkim bivstvovanjem u Beogradskom pašaluku?

Jeste nekad bili klinički mrtvi?

Da bi ste u potpunosti razumeli smisao ove priče, na početku ću vam opisati iskustvo moj bliske rođake sa kliničkom smrću.

Tokom relativno bezazlene operacije žuči, iz nepoznatih razloga, njen organizam je otkazao i svi aparati pokazivali su da je klinički mrtva. Ona kaže da je jasno videla sebe sa neke visine, kao naprimer da je na plafonu, kako leži na operacionom stolu. Nije osećala bol, niti strah, ništa. Videla je kao i mnogi neku beličastu svetlost na jednoj strani i medicinsku sestru koja i posle zvaničnog proglašenja smrti ne odustaje od reanimacije i govori joj: „ Nećeš mi umreti danas. ’Ajde budi se. Moraš da ideš kući. Jesi zaboravila da te tamo čekaju tvoje devojčice? Jel znaš da im trebaš? Kako se zovu?

Sa jedne strane bela svetlost u koju je tako lako skliznuti i utopiti se. Bez muke, bez bola bez napora, bez straha. Sa druge strane glas koji te zove da se vratiš nazad jer te čekaju ćerčice i naravno sve što nosi život, a podrazumeva i napor, i bol, i strah i borbu do kraja.

„I stvarno me je to vratilo. To što me je pitala kako se zovu. „ – kaže mi rođaka.

Sad zamislite ono, kao na filmu, kad se prelazi na potpuno drugu situaciju.

Odvezla sam decu u školu. Ulazim u kuću u kojoj je ostao uključen TV. Ne brinite, nisam doživela kliničku smrt pa me TV vratio nazad, nego se desila jedna potpuno uobičajena životna scena, kojoj sam ja prvi put neuobičajeno pristupila.

Sa jutarnjeg dnevnika predsednik Srbije u trenutku dok ulazim govori: „ 15 posto, 20 posto.....“ i nastavlja nešto da priča. Nisam ni slušala dalje jer mi je to u tom trenutku prvi put bilo nezanimljivo i donekle smešno tako istrgnuto iz konteksta.

Da bi se i ova neobičnost situacije u mom životu razumela napraviću još jednu kratku digresiju. Politika me zanima još od  Osme sednice CK SKJ  koja se odigrala 1987. To vam je ono kad je Sloba svog kuma Ivana Stambolića zeznuo na sednici, malo mu namestio igranku, a posle već znate kako se to završilo kad je Stambolić hteo da mu uzvrati uslugu. Što znači da ja od svoje petnaeste godine politiku pratim i prilično aktivno učestvujem u njoj. Doživljavam je vrlo ozbiljno i jako se sekiram kada vidim njene propuste i nepravde prema običnim ljudima. Ustvari, ne pravi politika propuste, nego ljudi koji se njom neuspešno bave. Iako ću ovde sada verovatno izgubiti bar pola čitalaca jer se gade politike i svega što je za nju vezano, samo da vam kažem da pre nego što odustanete od daljeg čitanja pročitate barem još nekoliko narednih redova, jer se kladim da većina ustvari i ne zna šta je zaista u punom značenju smisao politike.

Politika je po Wikipediji, a i u praksi aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, čuvaju, sprovode ili menjaju pravila po kojima žive. Wikipedija takođe kaže, ono što i mi sami donekle znamo, da su se kroz istoriju iskristalisala četiri glavna značenja, pojma "politika":

•             politika kao "umetnost vladanja";

•             politika kao vođenje javnih poslova;

•             politika kao sredstvo rešavanja sukoba;

•             politika kao ostvarivanje vlasti, odnosno raspolaganje društvenim resursima.

E tako, ako su oni koji i dalje ipak nemaju živaca da čuju bilo šta o politici napustili dalje čitanje za vas malobrojne koji ste ostali da objasnim kakve imaju veze klinička smrt, Vučić sa dnevnika i moje bavljenje politikom.

Kada sam, dakle, čula neurotičnog manipulatora Vučića kako opet nešto izmišlja i bulazni o nekim procentima, u nameri da pošalje još jednu redovnu dozu hipnotičkog sranja, onima na koje to uspešno deluje, prvi put se nisam iznervirala. Počela sam da se smejem.

Oni su ljudi moji, kad ih onako iz ugla posmatranja moje rođake, sa plafona, gledate ustvari nenormalno smešni. Uspela sam da napravim iz nekih svojih trenutnih razloga tu distancu i da osmotrim iz tog nekog drugog ugla.

I ako kao pravi potomci naših hradbrih, pametnih i dostojanstvenih predaka uspemo da se distanciramo od velike nepravde, nesreće i propasti koju nam nanose, i nasmejemo se na sopstveni račun, zato što dozvoljavamo da nas takvi neuki, zli pajaci koji trenutno uzurpiraju vlast, maltertiraju, shvatićete zašto sam se nasmejala.

Pa bog te video tu se ustvari ne zna ko je smešniji. Da li oni sa svojim lažima, manipulacijma, megalomanskim krađama, uništavanjem sistema vrednosti, osiromašivanjem stanovništva i mnogim drugim zlodelima, ili mi koji sve to trpimo, ćutke pomireni sa sudbinom, ili nespretno pokušavajući nešto da promenimo nekim nemuštim  poluaktivizmom.

Smejali su se ljudi i u strašnijim situacijama, što da se ne nasmeju sada, i sebi i njima - ružnim pajacima.

To što smo mi kao društvo ustvari praktično klinički mrtvi: Sa uništenom kulturom nauštrb rijalitija, sa uništenom ekonomijom gde država plaća strane investitore da dođu da nas koriste kao roblje, umesto da ista sredstva da našim privrednicima, sa uništenim sistemima vrednosti gde se vođe navijača i gologuze stralete promovišu milionima puta više od književnika ili naučnika, gde se reke umesto da teku guraju u cevi, kako bi predsednikovi kumovi zaradili milijarde, gde se poljoprivredna zemlja prodaje Arapima i tajkunima, a otima od poljoprivrednika, bez ideje kako nastaviti život u ovom srpskom černobilu, sa jedinom željom da se pobegne negde gde je budućnost vaše dece bar delimično sigurnija…

Znači, to što smo mi  kao društvo i pojedinci, ja, ti, ona, on klinički mrtvi i bespomoćno  gledamo kako se nešto tamo dešava sa nama, kako nam nešto rade i ne možemo baš da se odlučima da li je lakše odustati, predati se i prepustiti bezdanu bele tj crne svetlosti, ili se vratiti u ring…

E, to što smo klinički mrtvi, predali se, ne znači da neka medicinska sestra neće doći da nas pita:

A kako se zovu vaša deca?

Vučić i žene, Maša i Medved, Ivica i Marica, Romeo i Julija - Tragedija ili bajka?

Ne znam da li je Srbija ikada imala na čelu vođu koji je sa većim prezirom tretirao žene, a da budemo pošteni, i ostatak podanika.

Njegov, u najmanju ruku, nespretan odnos sa ženama iz svog okruženja nije toliko iskočio u prvi plan, jer smo zatrpani ostalim neprimerenim rečenicama koje svakadnevno izgovori prvi čovek Srbije, pa se u moru svega toga teško izdvaja neka tema.

Slučaj sa odlukom da ga čuvaju isključivo ženske pripadnice „Kobri“ ovu temu je ponovo stavio u prvi plan.

Međutim, ako pogledamo malo u nazad jasno je da u toj oblasti njegovog života nešto ne  štima.

Prva žena mu je bila Ksenija Jovanović. Sa njom je bio u braku od 1997-2011. 2013.  godine se oženio Tamarom Đukanović.  Ajde, o Kseniji se nešto i čulo i znalo, jer je bila urednica TV Pinka. Tamara je nasuprot tome držana pod velom tajne i pre i posle ulaska u brak sa Aleksandrom Vučićem. Jednostavno je praktično nigde nema. Ako mislite da je to njihova privatna stvar, ne bih se baš kladila da je tako. Verovatno se ni Makronovoj, ni Trampovoj, ni ženi bilo kog predsednika u svetu svaki put ne slika ili ne odgovara na pitanja novinara, niti im se vrše dužnosti prve dame države, ali to im u periodu dok su udate za predsednike spada u obavezu i deo je pristojnog ponašanja. Zašto se prva dama Srbije ne pojavluje možda ćemo nekada i saznati.

To je taj privatni deo priče koji je u principu njegova stvar, ali to neobično skrivanje prve dame Srbije, koja je radila u Ministarstvu spoljnih poslova, što znači da joj politički život i javnost nisu nepoznati, ne izgleda baš najprirodnije.

Zabrana medijima da pre braka pišu o njegovoj budućoj supruzi i njihovo servilno poštovanje te zabrane su još jedan argument u nizu mnogih koji govore u prilog tome da nam je predsednik na polju odnosa sa ženama na terenu koji mu nikako ne leži.

Onaj drugi deo priče koji se odnosi na ženski deo populacije Srbije sa kojim nije bio u braku je još tragičniji.

Da krenemo unazad, od poslednjeg incidenta, kada je odlučio da grešku svog obezbeđenja i nekomunikaciju između vojske i policije sakrije time što će nasilje, prema uredno najvaljenim posetiocima predsedništva, zamaskirati najavom da će ga čuvati isključivo ženske pripadnice oružanih snaga „Kobre“.

O višestrukoj banalnosti ove odluke nema potrebe ni pisati, svakom normalnom čoveku je jasna. Samo predsedniku Srbije nije jasno da je ovakvom odlukom insinuirao da ne priznaje ravnopravnost polova, da smatra da su žene slabiji pol i da to podrazumeva sve ostale loše konotacije koje takva izjava sa sobom nosi. Ako smatra da su žene slabiji pol, znači da ih je svesno ugrozio, što opet implicira bezobzirnost u postizanju svojih ciljeva, u ovom slučaju skretanje pažnje sa glavne teme, a to je nepotrebno nasilje prema demonstrantima prouzrokovano nekomunikacijom između vojske i policije.

Druga konotacija izrečene odluke o tome da će ga čuvati isključivo žene je da smatra da su pripadnici opozicije slabiji i od žena, da su njemu dovoljne i žene da ga brane, što je bahato nepoštovanje političkih protivnika.

Jedna od najupadljivijih grešaka koje je napravio i njome uvredio mnoge pripadnice ženskog pola je i situacija u kojoj je tokom obilaska otvorene fabrike u kojoj su mahom bile zaposlene žene  vlasniku rekao čuveno: “Pa ti si sve žene uzeo da rade… Pa zato si ti srećan. Misliš da ćeš… Eee...”. Ova rečenica izgovorena u Kraljevu, koju je Vučić izgovorio prilikom obilaska pogona, u zvaničnom obraćanju medijima,i turskim investitorima ne samo da je uvredljiva i vulgarna nego istovremeno pokazuje i neprimeren način razmišljanja i komunikacije predsednika. Uopšte nema dileme da je on insinuirao da je veliki broj zaposlenih žena na raspolaganju turskom investitoru ne samo za rad u fabrici, nego i kao mogući seksualni objekat. Čak ako je i bio samo nespretan u izražavanju, pa hteo neuspešno da ispadne duhovit, a ustvari tako ne misli, poruka koju je poslao svima koji su gledali ovaj izveštaj je neprimerena. Jedan predsednik mora toga biti svestan i ne sme sebi dopuštati luksuz takvih grešaka.

Prošle godine ponudio je Srpkinje Bugarima dok je obilazio radove na petlji Dimitrovgrad – Zapad: „Koliko smo bratski i prijateljski narodi…mnogo ljudi iz Trejsa bugarskog, vidim, hoće da žene Srpkinje i ja sam im dao jedan uslov, da se malo nasmejete, rekao sam im: ‘Možete da dobijete mlade naše odavde, ali prvo da završite svoj sektor ovde na autoputu, a kad završite to, uspešno, kad mi to odobrimo, onda lepo naše mlade dobijaju dozvolu da idu“

Gostujući u emisiji „Upitnik“  izjavio je sledeće: Pa šta je sa ovim stručnjacima što protestuju, što bi da bacaju po kontejnerima, da tuku ljude, to je sve normalno? Tuci koga ti hoćeš u svojoj kući, nemoj da biješ ovde. Pored sve kampanje i borbe za sprečavanje nasilja u porodici - ovakva izjava predsednika države, prosto neshvatljivo.

Primere Gašića koji je rekao da voli novinarke koje lako kleknu, ili Đorđevića koji je čestitao 8. Mart rečima: „Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota. Pametnih se boje… Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem“, da ovog puta ni ne ističemo. Jasno je da je klima oko predsednika takva da i njegoi saradnici još bahatije vređaju žene, a sam način njihovog razmišljanja na temu ravnopravnosti polova vidi se iz aviona.

Svi ovi primeri govore da bi predsednik Srbije morao da prođe ozbiljnu obuku iz lepog i primerenog ponašanja prema ženama. Ne bi mu škodilo ni da porazgovara sa stručnjacima koji bi se pozabavili uzrokom njegovog prezrivog odnosa punog nepoštovanja prema ženskom polu, kako bi možda u nekom trenutku i taj problem sa sobom rešio. Što se mene kao pripadnice ženskog pola tiče ne pristajem da zovem predsednikom čoveka koji se tako ponaša.

Nismo mi baš tako jako David, niti su oni baš tako jako Golijat – kako smo dobili prvu bitku protiv SNS-ovaca ( osvrt iz mog ličnog ugla)

Pretpostavljam da je svima koji me znaju potpuno očekivano da ću napraviti osvrt na upravo završene izbore za članove Saveta Mesne zajednice Novi Bečej. Iako ste većinu mojih ličnih i partijskih stavova mogli da pratite tokom izborne kampanje ili u direktnim razgovorima, koje sam vodila sa vama, nekako bi mi bilo nedovršeno da sada, kada se sve završilo ne kažem šta je taj neki krajnji osećaj posle svega:

PONOSNA SAM NA SVE NAS – SVAKA NAM ČAST

I vas što ste izašli na ove, naizgled ne tako važne, niti u bilo čemu naročito presudne, izbore i glasali i nas koji nismo štedeli svoje vreme i energiju u pokušaju da pokažemo da uvek ima alternativnih rešenja i da se ne treba miriti sa lošim. Nema veze za koga ste glasali. Izašli ste ljudi i glasali. Niste dozvolili da vas uspavaju ispiranjem mozga kako su nepobedivi, kako su oni jedini zaštitnici srpskih interesa, kako ionako nema niko ko bi ih mogao zameniti, a da vi budete zadovoljni. Tako je, niste dopustili da vam isperu mozak.

Oni su sve svoje, i ne toliko svoje izvukli teškom mukom na glasanje. Znate sve, da se ne ponavljam i pretnjama da će ostati bez socijalne pomoći ako ne glasaju za njih, i pretnjama da će biti otpušteni sa poslova u javnim preduzećima, oni ili neko iz njihove porodice ako ne glasa za njih i poklonima - paketima i plaćanjem. Izvukli su sve kako su znali i umeli, uz često negodovanje sopstvenih članova koji su morali po milioniti put da uđu u istu kuću da nateruju ljude na izbore.

„Izvukli“ su sve svoje i opet su imali oko 600 glasača manje nego 2016.

I jesu dobili svih trinaest mesta u Savetu mesne zajednice i jesu pobedili na izborima, ali su se iz svojih prostorija razišli u tišini, razočarani i zabrinuti šta će da im kaže centrala stranke za izgubljenih 600 glasova, a znaju da to više nikad ne mogu da vrate.

Ili vi mislite da mogu? Ne znam šta je još ostalo. Na koji način još nekog mogu da primoraju da glasa za njih. Sve su upotrebili. I štap i šargarepu i magični TV ekran. Nema dalje. Od tih 600, za SNS izgubljenih, nažalost, bar 300 se odselilo i verovatno se više nikad neće vratiti.

Onda sam zaključila: Nismo mi baš tako jako David, niti su oni baš tako jako Golijat

Iz naših prostorija Vojvođanskog fronta, tokom čitanja rezultata sa izbornih mesta svako malo mogao se čuti aplauz i uzvici odobravanja. Jeste, gledano strogo matematički mi smo izgubili. Način na koji smo mi razgovarali sa ljudima i uopšte kako smo vodili kampanju, je način na koji ću uvek biti ponosna. I tako su nas ljudi i doživeli. Bez laganja, bez velikih nerealnih obećanja, bez potkupljivanja, bez neprijatnog pritiska. Samo ono što stvarno hoćemo - a to je pristojna zemlja, pristojna Vojvodina, pristojna opština i naše mesto Novi Bečej u njoj. Otpor nepristojnosti, nesposobnosti, bahatosti, nekulturi, lopovluku. Zalaganje da svako mesto ima veće nadležnosti i sredstava da odlučuje o svojoj sudbini.

Meni je lično važno, jer sam po prirodi Kalimero i mrzim nepravdu i nesposobnost, diktatore i autokrate da su ljudi ipak shvatili da se uvek mora tražiti najbolje za sebe i svoju porodicu, da je to naša dužnost. Da se ne možemo pomiriti sa tiranijom loših đaka, nad nama ostalima, zato što smo se razočarali u neke, koje smo u nekom trenutku smatrali mesijama i spasiocima. To mi je važno, da nas  njihov otrov apatije koji seju iz svih mogućih pravaca nije potpuno uspavao i zaledio. Zato još jednom:

PONOSNA SAM NA SVE NAS – SVAKA NAM ČAST

Na put oko sveta kreće se prvim korakom. Ovo je naš prvi korak i nećemo odustati. Zato smo mi pobedili, a ne oni. Nama je naših 20% vas, koji ste nam poklonili poverenje u ovakovoj političkoj atmosferi i u ovakvim neljudskim životnim uslovima veliko kao kuća. I zato hvala vam još jednom u moje i ime svih nas koji ne odustajemo, znamo da vas ima još i da ćete se pojavljivati kao pečurke posle mirisne kiše. Mi smo tu čekamo vas.