Ne dam da mi sruše kuću – ili zašto hohštaplere u politici mogu da zamene normalni, pošteni i odgovorni ljudi

Ako je dominantan stav u jednom društvu ili civilizaciji da se politikom ne bave pametni, pošteni i odgovorni ljudi kako takvo društvo očekuje da mu u politici ne budu hohštapleri.

Moja baba, ustvari ja sam je zvala majka, Stefanija Lalić, prilično blaga, vredna i pravična žena, sa samo nekoliko razreda osnovne škole, umela je ponekad da kaže, komentarišući ono što vidi u Drugom dnevniku da se politikom bave samo hohštapleri. Nisam tada sa 6 -7 godina, znala šta je to ali sam po tonu njenog glasa i mimici zaključila da baš i nije nešto pohvalno.

Kad sam odrasla saznala sam da je njen muž, moj deda Maksa, posle uspešnog preživljavanja čevorogodišnjeg zarobljeništva u nemačkom logoru pokleknuo baš pred politikom. Vredni poljoprivrednik i domaćin, veliki ljubitelj knjige i štampe (zvuči malo čudno, ali je stvarno tako) nakon rata prihvatio je da predstavlja svoje sugrađane i bude odbornik u lokalnoj skupštini. To verovatno ne bi mnogo smetalo majka Stevki, ionako je tokom njegovog boravka u zarobljeništvu naučila da obavlja sve u domaćinstvu sama, da se posle političkih sastanaka razgovori nisu nastavljali u kafani. Tu su joj se političari i politika dodatno smrkli, jer se deda redovnom vežbom i još redovnijim sastancima ubrzo upisao u klub alkoholičara.

Moj otac Petar, mašinski inženjer, zgađen dedinom ljubavlju prema alkoholu isti nije koristio skoro nikad u životu. Na politiku se nije zgadio pa je od omladinskih dana bio prilično aktivan. On je doduše smatrao da treba svima da ukaže na propuste i greške, tako da je bio večiti opozicionar u redovima Titovih vojnika. Naravno da na taj način nikada nije daleko dospeo u političkoj karijeri, ali to ga nije preterano deprimiralo jer je radio od jutra do sutra i ostvario se na poslovnom i porodičnom planu. Naravno, politika je ipak provejavala našom svakodnevicom počevši od redovnog svđanja sa televizorom, preko praćenja svih prenosa sednica i komentara novinskih članaka. I od njega sam  često slušala da se politikom bave samo hohštapleri, ali bi on uz to dodao da je njegova mama Stefanija bila u pravu kada je to isto tvrdila.

Prva politička akcija u kojoj sam ja učestvovala, ako se ne računa bacanje cveća na one koji nose štafete, što nije bilo baš u potpunosti dobrovoljno, bila je Jogurt revolucija. Nadahnuti Slobinim pozivima da spasemo zemlju od autonomaša, a još više željom da pobegnemo sa časova rešili smo da se ukrcamo u autobus za Novi Sad i "spašavamo zemlju". Skoro celo odeljenje III razreda srednje hemijsko analitičke škole iz Bečeja krenulo je u revoluciju. Bili smo prilično uzbuđeni što učestvujemo u istorijskim događajima, ni ne sluteći da će se od tad pa nadalje istorijski događaji događati „svako malo“ i da će nam se na kraju smučiti od njihove učestalosti.  Na revoluciju smo zakasnili, već su izašli ulični čistači da očiste krtog od revolucije, ali smo se super družili i jeli novosadske pice na parče.Tokom tih dana opet se moglo čuti da: „ Sad baš i neznamo ko je tu u pravu, al' svejedno, politikom se ionako bave samo hohštapleri“

U toj navali istorijskih događaja i raznih revolucija dokačila me je i Plišana  dok sam studirala u Novom Sadu.  Imala sam baš veliku želju da učestvujem u njoj, ali su studenti Novosadskog univerziteta nekako sve to više kamerno organizovali, tako da je iz mog ugla delovalo suviše uspavano i neenergično. Nisam pronašla svoju ulogu u njihovom izvođenju revolucije pa sam odustala i podržavala je na taj način što sam ideje, koje sam mislila da zastupa, širila gde god sam mogla i kome god sam mogla, što, kad sad razmislim, i nije tako malo.

Priča o angažovanju u studentskom protestu 1996/7 je živopisno poglavlje za sebe i o tome neću sad.

Neću ni o uključivanju u lokalnu političku scenu u Novom Bečeju, iako ispade da je to sad više pokrajinska i nacionalna scena, od kad se odigrava slučaj Vrebalov, a mesto u tabloidima našlo se i za još po neke.

Bez obzira na sve ceo ovaj prethodno navedeni istorijat moje porodice je ustvari uvod da odgovorim mojoj majki Stevki i onima koji se slažu sa njenim stavom da se pošteni i sposobni ljudi ne bave politikom.

AKO JE DOMINANTAN STAV U JEDNOM DRUŠTVU ILI CIVILIZACIJI DA SE POLITIKOM NE BAVE PAMETNI, POŠTENI I ODGOVORNI LJUDI KAKO TAKVO DRUŠTVO OČEKUJE DA IM U POLITICI NE BUDU HOHŠTAPLERI.

Objašnjavajući Srđanu Merkoviću, koji je takođe skoro istog stava kao moja majka Stevka, zašto je neophodno da se normalni, pametni ljudi bave politikom, bez obzira na prisustvo i ovih drugih hohštaplerski nastrojenih, rekla sam mu da bi prepuštanje cele političke scene isključivo hohštaplerima, koji će odlučivati o tvojoj sudbini i sudbini tvojih bližnjih, bilo jednako kao da neko krene da ti ruši kuću, a ti stojiš sa strane i posmatraš, jer nećeš da se petljaš sa ljudima koji nisu na tvom nivou.

E, pa ja ne dam da mi ruše kuću i uvek ću pokušavati da pametne, poštene i vredne ljude ubedim da im je mesto u politici, iako me politička scena svakodnevno demantuje, iako su mnogi u koje sam polagala velike nade napravili velki političke brljotine (ovde više mislim na nacionalnu scenu, da se ne poraduju lokalni oponenti), iako se ulaskom u politiku odmah susretnete sa kvalifikacijama hohštaplera. Ko se potrudi može da nađe i među našim političarima one koji razmišljaju na ovaj način. Malo ih je, ali ih ima. 

E, neće mi srušiti kuću, a hohštapleri će biti nadjačani makar u sledećem veku. Od negde mora da se počne. Ja počinjem odavde.

http://vukajlija.com/hohstapler

Hohštapler je prevarant; najviše se oslanja na radnje mutne, zakulisne, ispod žita… Iako na moralnoj skali ne stoji ništa bolje - hohštapler nije bitanga. Bitanga je manje zavijena u oblande – surovija i sirovija. Hohštapler je, međutim, savršeni spoj ribe i mačke, taj pliva gde god da ga bacite i uvek se dočeka na noge. Osnovna osobina mu je da skriva svoje prave namere.

Veoma sličnu, ali ipak ne i potpuno istu, definiciju nudi i nemački jezik koji hohštaplerom naziva osobe koje se izdaju za ono što nisu – ili se pretvaraju da su obrazovaniji, da su višeg društvenog ranga ili boljeg i priznatijeg zanimanja – a sve samo da bi stekli (protivpravnu imovinsku – a kakvu drugu) korist u novoj sredini gde ljudi ne znaju ko su i šta su.

Durka i nebeski orkestar

Danas smo sahranili Durku. Padala je kiša kao da je i Bogu bilo žao što nas ostavlja bez čoveka koji nas je sve bar nekad u životu dirnuo u srce nekom svojom pesmom. Prvi put sam magični zvuk njegove tambure čula u deda Maksinoj kući za svetog Jovana, kad sam imala 5 ili 6 godina, ne sećam se dobro. Moj omiljeni deda Maksa živeo je u ulici Mite Maljugića, gde sam i odrasla. Znalo se da svakog svetca i Badnjeg dana dolazi tamburaška banda da nam uveliča porodično okupljanje. Tako sam upoznala prvo Peru i Stevu, a posle toga i Durku.

Svirao je Durka sa svojim orkestrom koliko je smatrao da je pristojno, a zatim bi se zahvalio domaćinu i otišao dalje.

Zvuci njegove tambure duboko su mi se urezali u sećanje kao i atmosfera koju je sa sobom nosio. Znao je  Durka da goste dirljivim pesmama rasplače, pogotovu deda Maksu, koji je još pre nego što bi banda stigla nazdravljajući sa gostima, dirnut malo svečarskom atmosferom, malo rakijom, već bio sklon tome da pusti koju suzu, ali kad Durka zategne žice i krene sa „Lava manđe“, topi srca i noge same igraju pod stolom, a ruke se dižu u vis.

I tako su nam se životi preplitali nekad slučajno, nekad namerno.

 Igrajući u novobečejskom folkloru imala sam priliku da sa njim proputujem celu bivšu Yugoslaviju. Svirao nam je Durka i u autobusu iz šaraga, a mi smo pevali i igrali. Nikad nisam razmišljala o tome kako li smo izgledali ljudima koji su nas gledali kroz prozore, kad bi se zaustavili na trenutak na semaforima, ili da propustimo vozila koja imaju prednost.

Na najvećim smotrama folklora nijedan drugi od pratećih orkestara nije bio pozivan na, kako ih danas zovemo, after partije za rukovodstva festivala i prisutne političare, nego samo Durka. I da znate nije to mala stvar kad od 50 orkestara iz celog sveta na zagrebačkoj svetskoj smotri folklora odaberu baš Durkin, a tu su i Italijani i Maležani i švajcarci i Nemci i Makedonci i mnogi drugi. Ja sam bila ponosna, a nadam se da je Durka izašao sa aftera bar za jednu mesečnu platu bogatiji.

Dok sam studirala i radila u Beogradu vrlo često sam svoje društvo pozivala da čuju našeg Durku i osete pravu, kafansku, boemsku atmosferu. Mnogi su  dolazili i najčešće u Zvezdi opijeni zvucima Durkine tambure, govorili da tako nešto nikad nisu osetili i posle toga obavezno tražili da ih zovem ponovo. Nisu se osvrtali na činjenicu da su u zanosu ostavili koji dinar više kiteći muzičare, jer to što su doživljavali koštalo je mnogo više od onog što su oni ostavljali. To su ti trenuci u životu koji ga začine i čine lepšim, trenuci koji te inspirišu da budeš bolji, da vidiš i neku drugu dimenziju života sem one uobičajene. To nema cenu.

Čula sam mnoge tamburaške orkestre. Neki su bili bolji od Durkinog, ali nema tog orkestra koji je mogao da nadsvira Durku kad on odluči da će da bude najbolji. U Zelenom zvonu kod Gute, pre 3-4 godine, na zajedničkoj promociji knjige Gorice Nešović i TO Novi Bečej, nakon zvaničnog dela, čula sam najbolje izvođenje tamburaških pesama u životu. Nikad pre, niti posle toga. Durka je to veče rešio da nam pokaže šta zna i koliko može. I pokazao je.

Ispratili su danas Durku mnogi viđeniji ljudi Novog Bečeja i Bečeja. Kad je orkestar zasvirao njegovu pesmu mnogima se steglo grlo. Poštovali su ga. Ja sam plakala i nije me sramota da priznam, i sad mi suze oči pa se nadam da neće ući Jana da joj objašnjavam zašto šmrkćem i „gutam knedle“ dok kucam na kompjuteru. Uz Durku sam odrasla, podseća me na život kod deda Makse i majke, na mnoge lepe trenutake u životu. Utešio me je jedan njegov kolega muzičar rečenicom: „ E, znaš kakvu muzičku ekipu ima on gore, biće mu tamo dobro“.

E, pa Durka hvala ti za sve i nadam se tamo gore dobro brinu o tebi. Nadam se da ćeš imati dosta vremena da uvežbaš taj tvoj nebeski orkestar pa ako može spremite  „ Lava manđe“. 

 https://www.youtube.com/watch?v=ugabTXmYDsA

Živiš da bi radio ili radiš da bi živeo

Danas sam razmišljala o tome kako se na dva načina može postaviti odnos prema poslu kojim se baviš.
1. Živiš da bi radio
2. Radiš da bi živeo

Na prvi pogled teško je razumeti razliku između ova dva stila života. Niko ko se nije našao u poziciji da razmatra između ova dva izbora verovatno i ne zna šta oni znače, zato što jednostavno nije ni razmišljao o svom životu na taj način.
Da bi se lakše razumelo o čemu govorim pojasniću na primeru.

Primer 1: Živiš da bi radio - ovde se radi o osobi koja je ubeđena da toliko voli svoj posao i toliko mu se posvećuje da jednostavno živi da bi radila. Takve slučajeve možemo često naći u oblasti: različitih vresta umetnosti, novinarstva, privatnog biznisa... Skoro ih nikada nećemo naći među predstavnicima javnih službenika, radnika u trgovini, ugostiteljstvu ili ostalih oblasti rada gde su oni samo zaposleni od strane privatnog vlasnika ili države.
Ova vrsta ljudi, opredeljenih da većim delom posveti život svojoj profesiji, uživa u poslovnim uspesima koji im stižu kao neminovnost posle velike količine uloženog vremena i energije. Nije im teško da na poslu provode po više od 10 sati rada i da posle kratke pauze nastave istim da se bave i kod kuće. Potrebe svoje porodice uvek stavljaju na drugo mesto, a svoje na treće.  Društveni život uglavnom im je povezan sa poslom pa ga tako smatraju korisnim nastavkom poslovnih aktivnosti nikada neznajući gde jedno prestaje a drugo počinje.Ponosni su na svoji neispavanost i umor u trenucima kada zbog posla ne spavaju danima. Samo po nekada shvate u nekom trenutku svog života da postoji i neka druga dimenzija  postojanja ali uglavnom ostanu kod svog pristupa.

Primer 2: Radiš da bi živeo - ovde se radi o osbi koja posao shvata kao dužnost koja se obavi u jednom delu dana kao bi se na kraju meseca stekao prihod koji će njoj i njenoj porodici obezbediti prijatan život. Radi najčešće u okvirima osmočasovnog radnog vremena. Nezadovoljna je kada mora da ostane prekovremeno ili da radi vikendom. To jasno pokazuje i zahteva novčanu nadoknadu za vreme oduzeto njenoj porodici. Ova osoba je posvećena svojoj porodici kućnim obavezama i konstantnom unapređenju svog doma i života u njemu. Kada jednom izađe sa radnog mesta ne pada joj na pamet da mu se vraća u svom porodičnom domu. Taj segment dana je za nju blindiranim vratima ostao zatvoreni i samo u najvanrednijim okolnostima ona pristaje da uradi nešto od kuće ili da se vrati na posao i da završi još neke obaveze. Njen društveni život je u najvećoj mogućoj meri razdvojen od poslovnog i nastoji da to tako i ostane. Vrlo često se i ne odlučuje za veliku društvenu aktivnost. Samo po nekada shvate u nekom trenutku svog života da postoji i neka druga dimenzija shvatanja profesije od one koju su prihvatili, ali brzo takvu misao sa gađenjem odbace.

Sa jednim od ova dva odnosa prema životu i profesiji se rodite ili vaspitate, uglavnom ne biramo mi nego nam se sam nametne. Ja sam pronašla svoj primer. Nisam sigurna koliko je ispravan. Kojoj grupi Vi pripadate?

Zašto pravim blog

Prva reč koja mi pada na pamet kada razmišljam o tome zašto pravim blog je AUTOCENZURA. 

Iz nekoliko vrlo pragmatičnih razloga već godinama sve što pišem podleže brutalnoj autocenzuri.  To mi pada teže nego da jedem integralni hleb sa brokolijem i tunjevinom. I jedno i drugo je zdravo ali se teško guta. I posle jednog i drugog postupka ima manje rizika po zdravlje i budućnost.

Dani ludosti i hrabrosti nisu doneli egzistencijalnu sigurnost za moju porodicu i sada su logično nastupili dani AUTOCENZURE.

E, a ovde mogu da istresem sve što sam sama sebi precrtala crvenim flomasterom u glavi još pre nego što je ispisano na papir. Ovo je moje skladište autocenzurisanih tema, ideja, zapažanja, psovki, kritika, kuknjave.

PR i novinar nemaju pravo na privatno iznošenje razmišljanja bez odgovornosti za napisano. 

Zato pravim blog.

Kad jednom odlučim da me AUTOCENZURA izjeda više nego ideja o samostalnom pocetku. Kad stvarno umesto PR-isanja i novinarisanja počnem da gajim organski paradajz otvoriću pandorinu kutiju NEAUTOCENZURISANIH tekstova.

Kukavički? Jeste, Praktično?Jeste na kvadrat.

Ja sam se uvek deklarisala kao pretežno pragmatični tip, ostajem tome dosledna.