Lepršave kratke suknje, RECEPT ZA SVRGAVANJE DIKTATORA Buena Vista i Manu Chao

E, otići ći ću zauvek u te zemlje trećeg sveta Latinske Amerike, ili na Kubu. U tu sirotinju i isto političko sranje kao kod nas. Jeste slušali nekad Buena Vista Social Club ili  MANU CHAO .... Clandestino, Tijuana? 

 Ja to slušam s vremena na vreme, u poslednje vreme sve češće, pogotovu dok pišem za komjuterom kod kuće. Tad nabijem slušalice da me ne dekoncentrišu mamine detektivske serije ili odvratni glasovi youtubera za kojima „otkidaju“ moja deca. Naravno svi smo u dve sobe. Mogu ja i na sprat, da u miru pišem, al ću da se smrznem ko ..... Sprat se naravno zimi ne greje( Zima je meni sve što nije leto)

A što bih išla u taj treći svet, pored svih lepih mogućnosti koje su mi na raspoalaganju u „Beć u Nemaćku“, u Slovačkoj, Mađarskoj ili malo manje na raspolaganju u SAD?,  pita se svako normalan ko ovo čita.

E, pa baš zato, jer ako treba da se maltretiram negde bez izgleda da će u pristojnom vremenskom periodu od 5-7 godina biti bolje, i za mene i za sve oko mene, bar neka bude toplo, da lepršave kratke suknje i haljine budu najdeblje što ću ikad obući i neka se sluša dobra muzika. Kako oni  u toj njihovoj muzici znaju da spoje veslo, tužno, brzo, sporo, romantično senzualno, i intelektualnu provokaciju.

I zato što tamo nikog lepo ne bih poznavala pa se ne bi’ jedila što mi ponavljači i plagijatori vode prestonicu, ministarstvo unutrašnjih poslova i sve ostalo. Što nepismene golje iz „pržogrnaca“ naprasno postaju direktori obaveštajnih službi ili cenjeni tajkuni, orobljavanjem budžetskih sredstava, ili što kurve, oh oprostite „starlete“ vedre i oblače kancelarjama u vladi. Što ministar inostranih poslova peva umesto da ozbiljno vodi spoljnu politiku.

I te zemlje trećeg sveta Latinske  Amerike recimo imaju, ili su imale, prave diktature, a ne kao ovo kod nas. Jeste diktatura, nije diktatura nikako javnost da se odluči. Kad je već diktatura bar da bude u originalu, a ne neka prikrivena, kaobajagi. Lepo odem naučim kako se živi u diktatorskom sistemu ( al je bar vrućina). Tamo gde su svrgnute diktature naučim kako su to svrgavanje izveli pa ću vam poslati pismo sa receptima.

RECEPT ZA SVRGAVANJE DIKTATORA

Potrebni sastojci:

- žilav beskrupulozan diktator,

- žustro protresena  javnost, koja ne čeka da joj savršena opozicija padne s neba nego radi s onom koju ima,

- bar jedan - dva sveže oprana objektivna medija,

- intelektualci sveže skinuti sa oblaka i konzervirani u stvarnosti, spremni da konačno javno iznesu svoje mišljenje

- Uvek zapaljivi  vatreni studenti, ovog puta oni koji zbog slavske sarme ne prave pauze na protestu

Način pripreme: Sve smućkaš i čekaš da eksplodira jer gore biti ne može

Posebno me živcira što smo mi ovde u Evropi ko najgori. Siromašni, zatucani, prljavi, korumpirani, kavgadžije... I ma šata uradili to se sve skoro neće promeniti. Jer koliko god mi otišli napred sa naprednjacima, ostali odu još više, a i da budemo pošteni brže, jače bolje idemo unazad, a ne unapred: po standardu, obrazovnom sistemu, slobodi medija...A tamo lepo u toj Latinskoj Americi svi podjednake  golje. 

U tim zemljama su pretežno katolički sveštenici ili potpuno u službi naroda, jednako siromašni kao i ostali stanvnici, ili su  diktatorski zadrti klero-fašistički manipulanti bez osećaja za ono što im je prava funkcija. U svakom slučaju poštuju ih zbog humanitarnog rada ili iz straha i duboko ukorenjenih verskih lekcija iz porodice. I stvarno bi mi prijalo da ne slušam šta je bahato poručio bilo koji  nepoštovani sveštenik narodu koji ni u crkvu ne ide, a kamoli da poštuje sveštenstvo, u sekularnoj državi, o tome koliko i kada žene treba da rađaju, u zemlji u kojoj je sveštenstvo najpoznatije po impozantnom voznom parku, ratnom huškanju, potpunom otsustvu humanitarnog pristupa sveštenikovanju, neplaćanju poreza i neodmerenim izjavama.

I da rezimiram: Odem lepo tamo sa sve porodicom. Uštedimo na zimskoj garderobi. Slušamo dobru  muziku, a ne Grandove, Pinkove, Dugina posela, Ace Lukase, Cece i ostala umetnička dela. Ako i ima rijalitija i žute štampe, ništa ne razumem pa se ne potresam nad prostačenjem i debilizmima i time što manipilišu glasačkim latinoameričkim telom zaglupljujući ga do krajnjih granica.

I tamo bismo bili bez para, stanova i besnih automobila isto kao i ovde, ali kome je još novac sreću doneo. To vam je kao u onom vicu kad je lekar pomešao lekove pa umesto za proliv Lali dao lek za smirenje, pa kad je Lala došao na kontrolu pita ga doktor jel mu bolje. Kaže Lala: Jeste i sad se userem al se više ne jedim.

Nego jel nam za tamo treba viza?

Tekst obavezno čitati uz jednu od ove dve muzičke podloge

https://youtu.be/TqXMQVNiedQ

https://youtu.be/JNYOVEXJBBM 

PS

I nemoj da mi neko piše kako je Manu Chao iz Francuske, a ne iz Latinske Amerike imam i ja Gugl i Wikipediju

 

Kad su vas već osiromašili ne dozvolite da vam slome i kičmu tako što će ubiti vaš ponos i samopoštovnje

Mislim da se većina nas našala u nekom kraćem, ili dužem životnom periodu u situaciji da raspolaže sa izuzetno malom količinom novca, koju pri tome dobija od nekog kao platu, ili džeparac, ili nešto slično.

Ta situacija i najokorelije NEmaterijaliste posle nekog vremena dovodi u specifičan začarani krug. 

U ovu grupu se ne ubrajaju mladi do 25. Njima uglavnom, sem ako nisu već zasnovali porodicu, situacija u kojoj su uglavnom švorc ne lomi duh. Računaju da je vreme pred njima i da će se situacija već na neki način izmeniti.

Ostali su nažalost osuđeni na kolo začaranog kruga.

Nedostatak novca dovoljnog  za pristojan život, zarađenog sopstvenim znanjem i sposobnostima ostavlja najveće posledice na psihu. 

Osoba koja ima nesreću da se nađe u takvoj situaciji najpre pokušava da je prihvati sa kolikim - tolikim optimizmom nadajući se da će se sve to brzo završiti i vratiti na staro, kad nisu postojali takvi problemi.

Sledeći korak je da krivi druge zbog okolnosti u kojima se našla, što nije toliko pogubno za psihu, pogotovu ako stvarno postoji spoljni faktor koji je doprineo da se nađe u takvoj situaciji, kao što je loša privatizacija preduzeća u koj je osoba radila, opšte siromaštvo u državi i društvu, propadanje firme u kojoj je zaposlena.....

Najgora faza je kada neko ko se našao u takvoj situaciji hroničnog nedostatka novca počinje da sumnja u sebe i svoje kvalitete. Preispituje se da li je možda njegova nesposobnost, nedovoljni kvaliteti, ili nepreduzimljivost dovela do toga što mu se dešava. Što se više preispituje i sumnja u sebe sve više tupi njegova oštrica gneva na one koji su možda upravo i doveli do toga da se nađe u takvom stanju. 

To što je manje gnevan na one koji su se ogrešili o njega, manje mu možda šteti od sve veće pasivnosti u koju ulazi zbog  gubitka samopoštovanja.

Gubitak samopoštovanja vodi ka tome da se osoba u takvoj situaciji boji i da pokuša da popravi svoje finansijsko stanje tako što će pronaći novi posao, jer se boji novog neuspeha koji iz te perspektive izgleda kao izvestan.

Ulazeći u začarani krug siromaštva i pasivnosti čovek sve više počinje da dovodi u pitanje i svoje ljudske kvalitete, što opet dovodi do toga da pomisli kako je zaslužio da se neko neprijatno odnosi prema njemu, da je zaslužio da ga bračni partner, država, poslodavac, šalterski službenik ili policijski inspektor potcenjuju, nepoštuju ili maltertiraju.

A to nije tako. Svako zaslužuje poštovanje. 

To što vas poslodavci, država i razni njeni službenici sistematski kradu, osiromašuju i dovode u stanje beznađa ne znači da vi niste kavlitetan čovek, već da oni ne znaju dobro da vode ekonomiju.

To što na jednom poslu ne uspevate da zaradite dovoljno da bi zadovoljili osnovne potrebe vas i vaše porodice nije razlog da ne probate nešto što će promeniti situaciju.

Kad su vas već osiromašili ne dozvolite da vam slome i kičmu tako što će ubiti vaš ponos i samopoštovnje. To vam niko ne može oduzeti, a iz svake situacije postoji izlaz samo malo hrabrosti,istrajnosti  i mudrosti  i neće vam slomiti kičmu, a još manje duh.

Pisati u vreme nepismenih, ludila, beznađa i prostakluka. E, to treba moći

Koju god temu da načnem pitam se: „ Da li je uopšte potrebno pisati o njoj u ovo vreme. „ Vreme kad je osnovni i najteži problem našeg društva siromaštvo. Vreme kad  žene ubijaju ispred centara za socijalni rad bar jednom nedeljno. Vreme kad nam i mladi i oni srednjih godina beže glavom bez obzira iz zemlje, sa skoro sigurnim ishodom ostanka na mestu gde su našli bolja zaposlenja.  Vreme kad nikad bezobzirnije nije potcenjivano stvarno obrazovanje, a olako se prelazi preko lažnih škola i diploma. Vreme kad se radnici u Srbiji dovode u status robova, bez prava na pristojan život i vešaju se po fabrikama

  
Septembra će biti godinu dana kako nisam ništa pisala. Ne baš ništa. Pisala sam statuse na Twitteru i Fejsbuku, politička saopštenja i nekoliko tekstova za novine. Većina svega napisanog imala je dobru reakciju publike, neki twettovi i objave na FB čak izvanrednu. I zašto se onda osećam kao da nisam ništa pisala?

Ne znam. Možda ta kratka forma izražavanja ne ispunjava moju potrebu za kvalitetom komunikacije sa svetom. Sve je u stvari stvar unutrašnjeg osećanja, a ja se iznutra ne osećam kao da su stvari koje sam pisala dovoljno dobre.

A možda je bavljenje dnevnom politikom toliko naudilo mom osećaju i potrebi za pisanjem, jer koju god temu da načnem pitam se: „ Da li je uopšte potrebno pisati o njoj u ovo vreme. „ Vreme kad je osnovni i najteži problem našeg društva siromaštvo. Vreme kad  žene ubijaju ispred centara za socijalni rad bar jednom nedeljno. Vreme kad nam i mladi i oni srednjih godina beže glavom bez obzira iz zemlje, sa skoro sigurnim ishodom ostanka na mestu gde su našli bolja zaposlenja.  Vreme kad nikad bezobzirnije nije potcenjivano stvarno obrazovanje, a olako se prelazi preko lažnih škola i diploma. Vreme kad se radnici u Srbiji dovode u status robova, bez prava na pristojan život i vešaju se po fabrikama

Kako bilo šta normalno napisati svestan da pišeš u takvoj zemlji, ljudima koji tako u njoj žive.

Jer oni koji tako ne žive i ne dotiču ih ove nevesele teme, ili su deo dobro plaćenog  establišmenta i njihovih familija, pa svakako i ne čitaju ništa, jer se to ne uklapa u njihov način življenja, ili su deo familija koje su stekle svoj društveni i finansijski status prvobitnom akumulacijom kapitala, čitaj neobičnim privatizacijama i  mutnim poslovima od 90-ih pa nadalje.

Pored estradnih zvezda i još nekih slučajno obogaćenih srećnika, koji su bili u pravo vreme na pravom mestu i znali da iskoriste svoju pamet i sposobnost, ostatak Srbije je uglavnom u istom sranju. Razlika između plate doktora nauka, običnog fizičkog radanika, ili visko školovanog stručnjaka ionako nije ni velika, ni bitna. Svakako im plate nisu dovoljne za pristojan život.

I šta onda pisati ljudima kojima je jedina briga da prežive, prehrane svoju porodicu i ne ostanu bez posla?

Da im pišem o tome što i sami vide: „Kako je ovde sve naopako. Kako se krade, kako nesposobni i nepismeni vode zemlju i sve institucije u njoj“ ili „Kako se i u malim mestima otvaraju isturena odeljenja privatnih fakulteta, koja uglavnom popunjavaju nepismeni kadrovi vladajuće partije, a opštine im plaćaju školovanje iz svojih budžeta, ili ih palćaju sami, sitne pare i za kratko vreme dobijaju diplome i kako će zbog toga dokrajčiti i ovako urušen sistem kojim će upravljati neznalice“

O tome neću da pišem. Svako normalan to i sam vidi. Ove druge i ne zanima.

A možda u svom tom ludilu, beznađu i prostakluku treba pisti o nekim lepim, jednostavnim stvarima.

Možda je to način da se ludilo, beznađe i prostakluk teraju milimetar po milimetar, dok ne budu iskorenjeni i pristojnost se vrati u naš život.

Možda.

KAD JE ŽIVOT LASLU ŠURANJIJU DAO LIMUN ON JE NAPRAVIO LIMUNADU, POPIO JE I OTIŠAO DA OSVOJI ZLATNU MEDALJU U RIJU

 Upoznala sam Lasla pre 6-7 godina u opštini na prijemu organizovanom njemu u čast. Povod je bio jedan od njegovih mnogobrojnih izuzetnih uspeha u streljaštvu. Skromnost i odlučnost kojom je zračio i u toj prilici opredelila me je da saznam nešto više o njegovom putu ka uspehu.

Da li zbog mog objašnjenja zašto mi je to važno, ili zbog nekih drugih razloga, iako malo nevoljno, pristao je da napravimo reportažu o njegovom životnom i sportskom putu.

A zašto mi je bilo važno da napravim priču o laslu i limunu.

Laslo Šuranji je spletom nesretnih okolnosti skačući u Tisu zadobio povrede kičme, koje su mu od tog trenutka promenile život i postavile ga u invalidska kolica. Mogao je da se preda samosažaljenju. Da bude ljut na svoju sudbinu i prepusti se depresiji i očajanju, ali nije. Suprotno.

Odlučio je da se ne predaje i da da svom životu novi smisao i u tome je uspeo. Uporno je trenirao. Dva puta dnevno, svaki dan u inprovizovanoj streljani koju mu je otac izgradio u neposrednoj blizini kuće. I na 40 stepeni i na – 10 Laslo je na sebe navlačio prilično tešku opremu za streljaštvo i trenirao. I kad mu je bilo nesnosno toplo i kada se smrzavao nije odustajao. Uspesi su počeli da se nižu.    

A to je ono čime me je čitava priča impresionirala. Upoznala sam veliki broj onih kojima je i najmanja sitnica dovoljna da se predaju, da odustanu da se ne bore. Nravno da ima puno onih koji sa razlogom ponekad pokleknu, ali nema odustajanja, nema predaje. Kao što dobro poznata izreka kaže : „ Kad ti život da limun napravi limunadu“.

Druga stvar koja me je oduševila kod Lasla Šuranjija je ta što se nije ustručavao da kad mu treba, zatraži pomoć. Radio je to kao i sve u životu skromno, odlučno, dostojanstveno. Kada se na kratko administrativno zakomplikovala isplata njegove opštinske stipendije nije se ustručavao da vrlo pristojno i sa puno obzira pita kako da rešimo taj problem i ubrzo smo ga rešili. Kada su ga na prijemu pitali šta mu treba da nastavi da niže uspehe, nije se ustručavao da kaže da je to nova puška, jer je ona koju je u tom trenutku posedovao bila neodgovarajuća. Dodao je da je prilično skupa i da on i njegovi roditelji  ne mogu da je finansiraju. Nedugo zatim, sasvim zasluženo, stigla je i dugo željena puška. I u nizu sličnih stvari pokazao je pristojnost i rešenost da sve dobije najbolju dimenziju, a to je vrlo retko u današnje vreme kada su ljudi vrlo često gramzivi, beskrupulozni, bezobzirni i egoistični ili sa druge strane potpuno nesposobni, neodlučni i apatični da urade nešto za sebe. Ta dimenzija odmerenosti i odlučnosti je nešto što bi mnogi ne samo naši sugrađani u Novom Bečeju nego i šire mogli da nauče od Lasla.

Zlatna medalja na paraolimpijskim igrama je ogromna stvar. Biti prvi na svetu u ma čemu je fantastičan uspeh, ali ono što je mnogo vrednije i od te zlatne medalje je način na koji ju je Šuranji osvojio i životna lekcija koju bi mnogi od njega trebali da nauče.

Zato: „ HVALA TI LASLO ŠURANJI I ČAST MI JE ŠTO TE POZNAJEM  I SA MEDALJOM I BEZ MEDALJE TI SI ZA MENE BIO I OSTAO HEROJ“