ŠTA ĆE NAMA NAŠA KANALSKA MREŽA - DA ZOVEMO NIŠLIJE DA JE BRANE ILI ĆEMO SAMI?

 Nišlije su nadigle dževu zbog  jednog  jedinog, ne baš profitabilnog, aerodroma i kako se čini uspeće da ga odbrane, a nama Vojvođanima izgleda ne treba 20.000 kilometara kanala, čija je procenjena knjigovodstvena vrednost 108 milijardi dinara, a koje je država izgleda čvrsto rešila da prisvoji i uknjiži na svoje ime.

Većina poslanika vojvođanske skupštine  nezainteresovano je zevala  dok  se  Branislav Bogaroški , predsednik poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine upinjao da im argumentovano objasni zašto se u posao uknjižavanja Kanalske mreže u Vojvodini mora krenuti „juče“. Istu zainteresovanost, sudeći po današnjem presklipingu pokazali su i mediji mlaku, gotovo nikakvu.

Na osnovu Zakona o javnoj svojini  do 2020. mora biti  podnet zahtev za upis javne svojine Autonomne pokrajine Vojvodine za ono što je njeno vlasništvo. Posledica ne podnošenja zahteva u zakonskom roku jeste automatski upis Republike Srbije kao vlasnika, bez obzira da li bi ta imovina mogla biti imovina lokalnih samouprava ili Autonomne pokrajine Vojvodine: „Prevedeno na srpski jezik, to znači da treba izvršiti geodetsko snimanje svih kanala, priložiti planove, priložiti tlocrte, da bi oni mogli da budu upisani u zemljišne knjige i tada će APV moći da se uknjiži kao vlasnik kanalske mreže. Mi nismo imali u programu poslovanja Voda Vojvodine za ranije godine stavku za pokrivanje ovog troška. Nismo tu stavku imali ni kod Uprave za imovinu. Ta stavka nije mala. Taj posao će koštati između milijardu i 1,5 milijardi dinara. Nijedan dinar nije opredeljen za tu namenu. „ objasnio je Bogaroški.

Koliko su nam kanali u pokrajini važni? Da li je njihovo prepuštanje republici samo puka nemarnost, lenjost i nezainteresovanost onih kojii bi time trebali da se bave ili je u pitanju smišljena strategija da se bez mnogo talasanja i buke ovaj izuzetno bitan i vredan strateški resurs pokrajine stavi pod patronat republike za sada se ne zna, može se samo nagađati jer javne diskusije na tu temu nema. Pošlogodišnja rečenica Aleksandra Vučića  da je “sumanuto” što je Javno vodopirvredno preduzeće Vode Vojvodine van sistema Javnog preduzeća Srbija vode je dosta indikativna i može navesti na opravdan zaključak da je odugovlačenje i traženje izgovora za podnošenje zahteva za upis Kanalske mreže kao javne svojine  AP Vojvodine namera pokrajinske administracije da se ispod žita ispuni želja predsednika republike.

Za sada je samo Branislav Bogaroški u direktnom prenosu sednice Skupštine APV rekao : „Mogu sa velikom sigurnošću da se kladim da (sredstva) nisu opredeljena i da ćemo u 2018. imati indetičnu situaciju koju smo imali i u 2017. Neće se uraditi ništa da bi se 2019. ili 2020. konstatovalo da taj posao sada ni ne može da se stigne, jer u pitanju je 20.000 kilometara kanala. Njihova upotrebna vrednost  daleko prelazi ovih 100 milijardi, kolika je knjigovodstvena vrednost tih objekata.“

Bilo bi dobro da predsednik poslaničke grupe LSV izgubi ovu opkladu i da kanalska mreža ostane da njom gazduju oni kojima mnogo zavisi od njenog uspešnog funkcionisanja, a to su Vojvođani.

Videli smo u nekoliko navrata kako lako država svoje resurse ustupa raznim Etihadima, Al dahrama, Vansijima i drugim belosvetskim korporacijama pod sumnjivim okolnostima i javnosti nepoznatim uslovima.

Zato bi, za početak vojvođanski i ostali nezavisni mediji mogli ovu priču da predstave stanovnicima pokrajine kako bi oni samostalno odlučili da li im se više isplati da sede i iz ’ladovine posmatraju kako im država uzima 20.000 kilometra kanala ili da ustanu iz te ’ladovine i glasno kažu da na takav sumnjivi potez nikako ne pristaju.

Pretpostavljam da je preterano idealistički očekivati da se oko ovog pitanja uspostavi i potpuni politički konsenzus, da sve partije svoje pojedinačne animozitete ostave po strani, kao bi se ujedinile i konačno, što im je i posao, zastupale preko poslanika interese građana, koje su ih izabrale da ih predstavljaju u vojvođanskoj skupštini i kažu zajedničko „Ne“ lošoj mogućnosti da se napravi ovakav propust.

I za kraj Vojvođanima : „Šta će nama naša kanalska mreža - da zovemo Nišlije da je brane ili ćemo sami?“

Zašto su moje babe Olga i Stevka bile antifašistkinje i zašto se ja slažem sa njima, a prezirem fašiste

 Na Dan pobede nad fašizmom 9.maj, imale bi svašta da kažu ovim neofašistima moje babe: Olga i Stefanija. 

Reznić Georgije, moj deda, koga su, kako je uobičajeno, zvali Đura poginuo je zajedno sa još 180.000 srpskih mladića  na Sremskom frontu 1945. u borbama protiv nemačkih fašističkih i hrvatskih ustaških trupa.

Baba Olga je ostala sama da se sa tek rođenom  ćerkom probija kroz život.

Lalić Maksim, moj deda, koga su kako je uobičajeno, zvali Maksa pokušao je sa Srpskom vojskom 1941. da pruži otpor nemačkim fašističkim trupama, a svi znamo kako se to završilo. Deda je preko Sakalasa u Rumuniji, marvenim vagonima, odvezen u Nemački logor. 

Baba Stevka ostala je sama, da se sa tek rođenim sinom probija kroz 5 ratnih godina sve do povratka svog supruga Maksima.

Ovaj uvod sam napisala tek da se unapred opravdam ako upotrebim koju malo grublju reč pri pominjanju onih koji se jasno dekalrišu kao fašisti, ili onih koji se ne izjašnjavaju tako ali značajno žmure i zapušavaju uši  kad im se traži da osude fašističke ispade.

Nije izjašnjavanje protiv fašizma samo imaginarni politički stav.

To je izraz razumevanja za ženu kojoj je otrgnuta mogućnost da u tek započetom životu sa svojim mužem uživa u ljubavi u zajedničkom odgajanju deteta. Razumevanje njenog bola kada su joj saopštili da njega više nema i da će dalje sve morati sama. Ne sama, to bi možda bilo i lakše, nego kao samohrana majka i to u posleratnom nesrećnom periodu bede i siromaštva.

Izjašnjavanje i osuda fašizma je i shvatanje šta je sve jedna seljanka u Novom Bečeju morala da istrpi tokom rata dok joj je muz u zarobljeničkom logoru u Nemačkoj. Ona sa bebom, domaćinstvom koje je sama morala da vodi, sa stokom, njivama koje su morale da se uzoru i poseju da se ne bu umiralo od gladi.

E, dragi moji kad sve to zamislite, onda vam sigurno nebi padalo na pamet da je fašizam i njegova nova verzija u obliku neofašizma, prihvatljiva ideologija. Ili da može da se toleriše.

Zato sve nebulozne rehabilitacije onih koji su sarađivali sa fašistima počevši od četnika, preko nedićevaca i ostalih ne treba da prolaze nemo, bez urlika javnosti.

Šešeljevo divljanje po skupštini, Hrtkovcima i medijima u kojima otvoreno propagira fašističke ideje ne smeju biti tolerisanje uz sleganje ramenima sa izgovorom da je on pajac i da ne misli to ozbiljno.

Bar zbog tih ljudi i miliona Olgi i Stevki koje su zauvek ili u najtežim trenutcima ostajale bez svoje ljubavi, kojima je unakažen život. Zbog njihove dece koje su nosile sramne (kako je tada to doživljavano) epitete siročići, ili su posle povratka očeva iz zarobljeništva mesecima pokušavali da shvate da su to njihovi očevi koje nisu stigli da upoznaju pa su iz zvali „onaj Čika“.

Moj deda Maksa, koga je posle i celo selo zvalo Čika, jer ga je tako oslovljavao moj otac, ne uspvajući da sa 5 godina shvati da mu je to tata koji se vratio iz Nemačke, prepričavao je živo doživljaje od trenutka kad asu ga zarobili, pa kako su ih bez  kapi vode stočnim vagonima dovezli do Sakalasa: „ A onda su nas pustili pored neke bare u Rumuniji, pa kad smo mi istrčali iz tih vagona u tu vodu, pa tako pijemo, a ono sve pačija govna, al nema veze. Mi smo pili.“ Pokušavao je da unese notu veselosti i vedrine u sve o čemu je pričao, ali je onom ko je dobro slušao bilo jasno koliko su sve to teški i stresni momenti bili. Kako se glava gubila za sitnicu. Kako se gladovalo. Pričao nam je deda i kako su ih posle iz logora premeštali u seljačka domaćinstva da pomažu. Eto, jednom da se i to što si seljak isplati. Kako su sa đubrišta sakupljali ljuske od krompira da skuvaju da jedu i još mnogo toga ubacujući po koju rečenicu na nemačkom.

Nikad mi nije palo na pamet da fašizam može biti bilo kome prihvatljiv, čak su ga se i Nemci sa gnušanjem odrekli, samo isfrustrirani, neostvareni ološi mogu takvu ideologiju prihvatiti kao svoju.

I za sve antifašiste koji čitaju ovaj tekst sa odobravanjem klimajući glavom: „ Baš lepo što ne podržavate fašizama, ali đšta ste uradili da pokažete da ste antifašisti, jeste posetili spomenik ili grblje ratnih heroja čije su ploče toliko izbledele da im se ni imena ne vide “

Zahvalnost prema herojima koji su nas odbranili od sulude ideje više rase i nadmoći jedne nacije  pokazali smo i tako što su nam skoro sva groblja posvećena njima zapuštena, zarasla u travu, imena na pločama potpuno izbledela nečitka. Bar je tako u mom rodnom Novom Bečeju. Ploču deda Đuri nisam uspela da nađem. Sutra ću odvesti mamu da mi pokaže, a onda ću podebljati njegovo ime kao što su to uradili još neki zahvalni potomci na grobovima svojih rođenih.

Baba Olga i Stefanija nisu mnogo pričale o tome kako im je bilo i koliko je sve too bilo strašno, ali se sve to čitalo sa njihovih lica. Mama ponekad pomene neke od detalja iz svog detinjstva i kako je to bilo biti ratno siroče, a ja sam danas svoji ćerkama objasnila zašto smo na groblju palih heroja i fotografišemo zapuštene spomenike, ali već kod prve rečenice su me prekinule i rekle da se sećaju od prošlog puta kad sam im to pričala. Toliko od mene protiv fašizma, a šta ćete vi?

Šta donosi preispitivanje nakaradnog zakupa državne zemlje

Ispravljanje nepravde u dugoročnom zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta najavio je ministar Branislav Nedimović, ali je pravi problem, nakaradnu politiku burazerske dodele, probao da zamaskira sukobom ratara i stočara kao i potrebama restitucije.

Ministar poljoprivrede Nedimović je ovih dana odlučio da Vojvođanima otkrije epohalni podatak da  poljoprivredno zemljište predstavlja jedno od najznačajnijih resursa kojim Srbija raspolaže, naročito kada je reč o državnom poljoprivrednom zemljištu. Vojvođani samo što nisu popadali u nesvest od tolikog prosvetljavanja.

 Gostujući u Bečeju, rodnom mestu kolege pokrajinskog  sekretara  za poljoprivredu Vuka Radojevića, koji ga je tu i doveo, Nedimović je još rekao da je ostvaren napredak u pogledu upravljanja državnim poljoprivrednim zemljištem, ali da će zakon o njemu morati da bude menjan, jer se ovako guraju u sukob ratari i stočari, a pojavljuje se problem i sa restitucijom.

Kad onako izdaleka pogledate ove izjave, ne vidi se ništa naročito sporno. Ali jako izdaleka.

Ono što je  krucijalno u celoj priči pa ipak namerno  izostavljeno, a bečejski poljoprivrednici nisu pitali, ili mediji nisu njihova pitanja preneli, je sledeće: „ Zašto se problemom restitucije ili kvazi sukobom oko dostupnosti površina zemlje ratarima i stočarima, prikriva osnovni problem, a to je neracionalno i burazersko deljenje državne zemlje na 30 godina inostranim i domaćim tajkunima, kao i zaslužnimi partijskim poslušnicima“.

Osim Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja redovno postavlja to pitanje,  nikog i ne zanima zašto se sprema nova dodela od oko 5000ha zemlje nemačkoj kompaniji „Tenis“.  Nikog,  pa ni ministra, ne zanima da li je tačno da je ta kompanija, nakon što je letos i jesenas dobila preko pet hiljada hektara zemlje u Kikindi i Zrenjaninu u dugoročni zakup na 30 godina, odložila investiciju za iduću godinu i sa kojim obrazloženjem.  

A poljoprivrednici sa područja Kikinde i Zrenjanina, koji su uskraćeni za ovu zemlju, pitaju se kako je moguće da se nekome odobri zakup zemlje na tri decenije, a da on onda odlaže planiranu investiciju, bez koje tu zemlju ne bi ni dobio.

 

Republička i pokrajinska vlast mogu pokazati svoje dobre namere i ozbiljnost na slučaju „Tenisa“, ako ne dozvole pravo dugoročnog zakupa zemlje još pet hiljada hektara u Plandištu, Vršcu i Sečnju, dok ne budu poznati svi uslovi pod kojima ta kompanija namerava da podiže farme u Vojvodini i dok ne ispuni prethodno dogovorene obaveze.

Poljoprivrednici su do sada bili u mogućnosti da iznajmljuju državnu zemlju, ali samo na godinu dana. Svakom ko se iole razume u poljoprivredu jasno je koliko je to loše rešenje, pogotovu ako se uzme u obzir da prethodno navedeni strani investitori, tajkuni, partijski drugari tu istu zemlju po drugom zakonu dobijaju na 30godina, i još pri tome imaju prava prvi da odvoje sebi parcele, a domaćim paorima šta ostane.

Da li je ministarstvo zaista rešilo da unese neke pravednije uslove za sve zainteresovane za državnu zemlju, ili će ovo biti samo dodatno raščišćavanje prostora za one „drugare“ koji u prvom navratu nisu uspeli da se domognu hiljada hektara zemlje, kao oni već pominjani u Gakovu, Zrenjaninu, Kikindi, Novom Bečeju.....pokazaće situacija na terenu ili na traktorskim barikadama.

(hvala kolegi Robertu Viziju kome sam ukrala nekoliko rečenica o Tenisu, častim sladoled da se odužim)

Gde su nestale žene sa političke scene Srbije

Kraljica Viktorija, Elizabeta, Kaktarina velika, Marija Terezija. Margaret Tačer vladarke za čije epohe su njihova kraljevstva prolazila koroz najbolje periode. Recimo, kada je videla beskrupulozno tlačenje seljaštva, Marija Terezija je naredila: „ Seljaštvo mora biti u stanju da se održi, isto kao što mora da plaća porez“,  ne zvuči baš naročito nežno, ali za ono vreme izuzetno progresivno.

 

O specifičnoj istorijskoj  ulozi Kleopatre ili Indire Gandi ne moramo ovog puta nešto preterano razglabati, ionako većina o njima zna sve što je potrebno.

Na čelu 16 zemalja sveta nalaze se žene premijeri i predsednice. Tri evropske zemlje imaju žene za predsednika. To su Litvanija, na čijem čelu je Dalija Gribauskaite, Hrvatska sa Kolindom Grabar Kitarović i Malta sa predsednicom Mari Luis Koleiro Preko. Osim Tereze Mej i Angele Merkel, šefovi vlada evropskih država su i Beata Šidlo, koja  je do  pre koji dan vodila  poljsku vladu i premijerka Norveške Erna Solberg.

Finska je zemlja u čijoj vladi sedi najviše žena – pa samo joj ime kaže „Finska“, fina zemlja koja je omogućila ovakav ženski sastav.

Žene imaju ukupnu najveću moć na Islandu. U vrhu liste gde žene imaju moć su i Irska i Norveška, ali i Ruanda, e sad baš ta Ruanda nije morala tu da se umuva zbog svih dešavanja sa ratnim zločinima, al sad šta je tu je.

Ceo ovaj bombastični uvod sam napisala samo iz tog razloga da vas pitam:          „ Gde su vam se izgubile žene na političkoj sceni Srbije“

Sado mazo dominantne supruge: Jovanka, Mira Marković, i Danica Drašković se ne računaju one nisu svojim izborom stigle na političku scenu, ali su na njoj ostavile gadan trag i skoro potpuno anatemisale žene na srpskoj političkoj sceni.

Neko će možda pomešati politiku i novinarstvo pa Bojanu Lekić, Brankicu Stanković ili Olju Bećković, Antonelu Rihu,  pokušati da navede kao žene u politici. Iako malo liči nije ni blizu. 

 Sanda Rašković Ivić, Nataša Mićić, i  Vesna Pešić svaka iz svog razloga trenutno nema značajnijeg uticaja na sferu aktuelne politike.

Najbolji opis žena na srpskoj političkoj sceni možda je dao naslov jedne dnevne novine „Naučile samo da aplaudiraju muškarcima“.

A možda je stvarno vreme za neku jaku, pametnu ženu u Srbiji. Od ovih sadašnjih „muškarčina“ iz pozicije i opozicije ne mož biti gora. (Ikebana Brnabić se naravno ne računa, i Zorana - okrečno lice – Mihajlović, ni u ludilu, a one SPS starlete - da ne kažemo onu reč na k koju svi bolje razumemo - u ministrstvu inostranih poslova i u svim ministrstvima gde SPS ima uticaj, to vam je jasno da se nikako ne računa u politiku nego u prostituciju.

A zašto baš žene?

Pa računam i pitam vas? Kad ste poslednji put čuli da je neka žena sa šmajsreom ušla u neki kafić i pokokala pola gostiju? Ili uletela u neku crkvu  i pobila gomilu vernika, ili recimo na  nordijskom ostrvu  skoro sve pohađače nekog kursa?  Ja možda nisam najbolje obaveštena, ali nekako mi se čini da takvih slučajeva uglavnom nije bilo. A ni da žena ispred centra za socijalni rad ubije muža i dete, recimo. Ima po neki slučaj da u zatvoru čame neke jadnice kojima je dozlogrdilo da ih muževi lemaju pa su ih na spavanju uglavnom upljeskale, idući logikom, bolje i u zatvoru živa nego na slobodi sa glavom u torbi.

Drugo: Kaže lepo Đorđe Balašević „Kad bi žene vodile države, ne bi više bilo ratova, al bi bilo puno naburenih država, koje ne bi divanile jedna sa drugom“, i ubeđena sam da je Đole i ovog puta u pravu, jer koja bi normalna žena poslala svoje dete ili muža u rat, a isto tako i tuđe, kad zna kako boli briga i gubitak.

Sad bi bilo dugačko za jedan prosečan blog da ovde objasnim šta su sve prepreke da se pojavi više žena na našoj političkoj sceni. Reći ću ovog puta na tu temu samo ovo: Na njihovom  političkom putu noge im neuporedivo više podmeću žene nego muškarci. One uporne i hrabre žene koje su uspele da se izbore sa negodovanjem svojih muževa, porodice i bliže okoline i ostale istrajne u tome da se bave politikom, nailaze na dodatnu prepreku, otpor žena. A zašto žene imaju potrebu da osujete ravnopravno učešće pripadnica njihovog pola u politici moglo bi se razgovarati, ali da je jedan od razloga u načelu  „ Ja ne mogu i neću, ali neću  dati ni tebi“, ili u lakšem prihvatanju da je muškarac ostvario uspeh na tom polju, jer ako ga ostvari žena onda nema izgovaranja da je to nemoguće i gubi se lako primenjiv alibi – To je nemoguća misija za žene.

Dok uticaj muškaraca na manji boj žena u politici  proizlazi  iz  dva pravca:

Jedan je da smatraju žene nedovoljno posvećenim, istrajnim i sposobnim da opstanu u politici (pored svih obaveza koje imaju u porodici). Drugi razlog je što im je dosadilo da besnim suprugama, pored toga što objašnjavaju zašto se ne bave dovoljno porodicom i previše vremena posvećuju politici, treba još dodatno da opravdavaju provođenje vremena u društvu političara od kojih su, gle čuda i nesreće, neki i ženskog pola. Pa kako sve to da izdrže nejaka pleća naših nežnih Balkanaca. Ima jedna scena u vozu u seriji Sex i grad. Kupe pun muškaraca gleda finale nekog sportskog prvenstva i na Samantino pitanje zašto niko od njih ne obraća pažnju na žene u kupeu, odgovaraju da su dobili dozvolu od žena da finale gledaju zajedno i uživaju u putovanju vozom i druženju, ali da su obćali da ih neće varati sa drugim ženama. Sve ti jasno posle ove scene. Manje žena u politici, manje problema muškarcima. Ne smatraju ih konkurencijom nego nepotrebnom smetnjom.

Žene u izvršnoj vlasti na lokalu:

• manje od 5% lokalnih samouprava za predsednicu opštine ili gradonačelnicu ima ženu.
• u oko 8% lokalnih samouprava su žene na pozicijama zamenika gradonačelnika
• u opštinskim i gradskim većima po Srbiji ima samo 16% žena (84% muškaraca)
• u 23 opštine/grada nema nijedne žene u opštinskom/gradskom veću i taj trend se povećava
• Dok žena nema na političkim funkcijama izvršne vlasti ima ih na mestima načelnica opštinskih i gradskih službi i čine čak polovinu načelnika (oko 40%) i više od polovine rukovodilaca (više od 55 %) ovih službi. Reč je o operativnim izvršilačkim pozicijama a ne političkim funkcijama, ove pozicije podrazumevaju predani rad i organizaciju

Evo i iz ovog istraživanja se lepo vidi da su žene na  pozicijama koje podrazumevaju predani rad i organizaciju. Prevedeno na prost jezik, žena će i sa najmanjim budžetom voditi svoje domaćinstvo što stabilnije može uz puno rada, dobre organizacije i snalažljivosti.

I onda:

Zašto nema žena u politici Srbije? Kakv novi kvalitet bi one unele kad bi ih bilo više?  Šta bi jedna nova Jovanka Orleanka ili Indira Gandi ovde uradile? Mislite o tome?

Za kraj odgovor na pitanje: Tajna nestanka žena sa političke scene Srbije? Pa, nisu se ni pojavile na njoj? Ili jesu u tragovima. Nedovoljno.