Sad premeštaju beogradsku železničku stanicu, sutra će mi porušiti Araču ili izmestiti mene

Iako me baš zabole za to da li će Beograđanima da premeste glavnu železničku stanicu iz centra grada negde u tri lepe...na kraju grada, opet me navodi na razmišljanje o toj temi sledeće:

 

1     Zašto to rade?

2   Ko to radi?

Pošto većinu pomenutih stanovnika prestonice potpuno ne potresa što pola Vojvodine pije kancerogenu i mutagenu vodu sa primesama  arsena u nenormalno velikoj količini, što  nam se svakodnevnp prazne sela i gradovi jer  manja mesta ne mogu da održavaju ni najobičnije staze, puteve i čistoću u bar prihvatljivom stanju, a kamoli da grade nešto novo. A sve to nemogu da održavaju zato što postoji velika disproporcija u raspodeli zajedničkih državnih para između tih malih mesta i prestonice.

Kao neko ko je imao uvid iznutra kako sve to funkcioniše mogu vam reći da je takva raspodela toliko nepravedna da ne postoje ni reči ni argumenti kojima bi se mogla opisati. Zato neću ni pokušati prepustiću vama da recimo zamislite koliko bi se:  trotoara, ulične rasvete, vrtića, domova zdravlja, kolovoza, parkova moglo urediti za 406 miliona dinara koliko će biti potrošeno za jarbole i zastave. Mogao bi neko reći da nisam patriJota kad neću jarbole i zastave, a hoću, uređenje vrtića, trotoara, parkova.  Međutim bojim se da uskoro neće imati kome da vijore kojom brzinom građani napuštaju moje i sva ostala vojvođanska mesta. A da ne pominjem da će se pola toga ukrasti tako što će izvođač i nabavljač dotičnih zastava i jarbola biti neko sa kim će se praviti dogovor o procentu  para kojim će se zahvaliti što je baš njegova firma izabrana. To je samo jedna  od mnogobrojnih  apsurdnih situacija da se u Beogradu pare razbacuju na kozmetiku grada, a da se po manjim mestima i u Vojvodini i u ostatku zemlje neke krucijalne stvari , od kojih zavisi bezbednost i kvalitet života stanovništva, ne popravljaju i ne rešavaju. 

Kad smo rešili taj deo o tome zašto me zabole baš što izmeštaju železničku stanicu iz centra Beograda  negde bogu iza nogu dolazimo i do pitanja:  Zašto je  uopšte izmeštaju?

Kolko se priča na tviteru, a tamo su uglavnom najobjektivniji i najobavešteniji anonimni i ne baš tako anonimni izvori, stanicu izmeštaju jer  malko smeta Beogradu na vodi. Jel tačno jel nije ne tvrdim, ali da je razlog glup, glup je do besvesti. E, sad ako se uzme u obzir da su budući stanovnici tog nepostojećeg Beograda na vodi neki dobrostojeći stanari, njima vozovi i stanica stvarno ne trebaju. Imaju oni svoje vozne parkove četvorotočkaša sa sve imenima umesto brojeva na tablicama. Rodbinu sa sela im ionako više prija da dočekaju negde daleko od očiju slučajnih prolaznika, da ih ne sramote. Znači sve se poklopilo. Bombonica.

Ali se naježim kada pokušam da pronađem odgovor na pitanje - Ko to radi?

E, to su oni isti koji nemaju pojma da je železnička stanica u centru grada njen ukras, koji nikad nisu putovali međunarodnim vozovima ili provodili vreme u redu za karte diveći se lepoti, šarenilu i entuzijazmu, prvenstveno maldih, putnika koji su stigli iz nekih dalekih zemalja sa velikim rančevima u Beograd i oplemenili ovu zgradu mirisima, zvucima bojama, životom. 

To su ti isti što su diplome kupili na sniženju, čitaju Tolstojevskog, a od sveta su videli eventualno samo šoping molove. 

Ne znaju oni šta je istorijska i umetnička vrednost, za tradiciju misle da je to kad ožderan od rakije jedeš sarme i pevaš četničke pesme. Bojim se da će takvi jednog dana kad premeste tu stanicu doći u Novi Bečej da nam poruše Araču, benediktinski manastir iz 13. veka da izgade noviji, lepši i funkcionalniji.

 I tu dolazimo do tačke spajanja što iako me iritira besramna centralizacija uprave nad državom i još više neravnopravna raspodela državnog budžeta u korist Beograda, iako sam svesna da većinu prestoničana ne interesuju problemi koje imaju ljudi dalje od Malog Mokrog Luga i Batajnice, ta činjenica, da će nas potpuno sve zajedno „pojesti“, pretvoriti u nemoćno, siromašno roblje, debilni kupci diploma SNSovske , tačnije seljačke provenijencije, dovela me je do toga da i mene ipak dotiče izmeštanje železničke stanice, jer će mi tako bez otpora možda jednom izmestiti život na neko mesto na koje ja neću.

ŠTA ĆE NAMA NAŠA KANALSKA MREŽA - DA ZOVEMO NIŠLIJE DA JE BRANE ILI ĆEMO SAMI?

 Nišlije su nadigle dževu zbog  jednog  jedinog, ne baš profitabilnog, aerodroma i kako se čini uspeće da ga odbrane, a nama Vojvođanima izgleda ne treba 20.000 kilometara kanala, čija je procenjena knjigovodstvena vrednost 108 milijardi dinara, a koje je država izgleda čvrsto rešila da prisvoji i uknjiži na svoje ime.

Većina poslanika vojvođanske skupštine  nezainteresovano je zevala  dok  se  Branislav Bogaroški , predsednik poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine upinjao da im argumentovano objasni zašto se u posao uknjižavanja Kanalske mreže u Vojvodini mora krenuti „juče“. Istu zainteresovanost, sudeći po današnjem presklipingu pokazali su i mediji mlaku, gotovo nikakvu.

Na osnovu Zakona o javnoj svojini  do 2020. mora biti  podnet zahtev za upis javne svojine Autonomne pokrajine Vojvodine za ono što je njeno vlasništvo. Posledica ne podnošenja zahteva u zakonskom roku jeste automatski upis Republike Srbije kao vlasnika, bez obzira da li bi ta imovina mogla biti imovina lokalnih samouprava ili Autonomne pokrajine Vojvodine: „Prevedeno na srpski jezik, to znači da treba izvršiti geodetsko snimanje svih kanala, priložiti planove, priložiti tlocrte, da bi oni mogli da budu upisani u zemljišne knjige i tada će APV moći da se uknjiži kao vlasnik kanalske mreže. Mi nismo imali u programu poslovanja Voda Vojvodine za ranije godine stavku za pokrivanje ovog troška. Nismo tu stavku imali ni kod Uprave za imovinu. Ta stavka nije mala. Taj posao će koštati između milijardu i 1,5 milijardi dinara. Nijedan dinar nije opredeljen za tu namenu. „ objasnio je Bogaroški.

Koliko su nam kanali u pokrajini važni? Da li je njihovo prepuštanje republici samo puka nemarnost, lenjost i nezainteresovanost onih kojii bi time trebali da se bave ili je u pitanju smišljena strategija da se bez mnogo talasanja i buke ovaj izuzetno bitan i vredan strateški resurs pokrajine stavi pod patronat republike za sada se ne zna, može se samo nagađati jer javne diskusije na tu temu nema. Pošlogodišnja rečenica Aleksandra Vučića  da je “sumanuto” što je Javno vodopirvredno preduzeće Vode Vojvodine van sistema Javnog preduzeća Srbija vode je dosta indikativna i može navesti na opravdan zaključak da je odugovlačenje i traženje izgovora za podnošenje zahteva za upis Kanalske mreže kao javne svojine  AP Vojvodine namera pokrajinske administracije da se ispod žita ispuni želja predsednika republike.

Za sada je samo Branislav Bogaroški u direktnom prenosu sednice Skupštine APV rekao : „Mogu sa velikom sigurnošću da se kladim da (sredstva) nisu opredeljena i da ćemo u 2018. imati indetičnu situaciju koju smo imali i u 2017. Neće se uraditi ništa da bi se 2019. ili 2020. konstatovalo da taj posao sada ni ne može da se stigne, jer u pitanju je 20.000 kilometara kanala. Njihova upotrebna vrednost  daleko prelazi ovih 100 milijardi, kolika je knjigovodstvena vrednost tih objekata.“

Bilo bi dobro da predsednik poslaničke grupe LSV izgubi ovu opkladu i da kanalska mreža ostane da njom gazduju oni kojima mnogo zavisi od njenog uspešnog funkcionisanja, a to su Vojvođani.

Videli smo u nekoliko navrata kako lako država svoje resurse ustupa raznim Etihadima, Al dahrama, Vansijima i drugim belosvetskim korporacijama pod sumnjivim okolnostima i javnosti nepoznatim uslovima.

Zato bi, za početak vojvođanski i ostali nezavisni mediji mogli ovu priču da predstave stanovnicima pokrajine kako bi oni samostalno odlučili da li im se više isplati da sede i iz ’ladovine posmatraju kako im država uzima 20.000 kilometra kanala ili da ustanu iz te ’ladovine i glasno kažu da na takav sumnjivi potez nikako ne pristaju.

Pretpostavljam da je preterano idealistički očekivati da se oko ovog pitanja uspostavi i potpuni politički konsenzus, da sve partije svoje pojedinačne animozitete ostave po strani, kao bi se ujedinile i konačno, što im je i posao, zastupale preko poslanika interese građana, koje su ih izabrale da ih predstavljaju u vojvođanskoj skupštini i kažu zajedničko „Ne“ lošoj mogućnosti da se napravi ovakav propust.

I za kraj Vojvođanima : „Šta će nama naša kanalska mreža - da zovemo Nišlije da je brane ili ćemo sami?“

Zašto su moje babe Olga i Stevka bile antifašistkinje i zašto se ja slažem sa njima, a prezirem fašiste

 Na Dan pobede nad fašizmom 9.maj, imale bi svašta da kažu ovim neofašistima moje babe: Olga i Stefanija. 

Reznić Georgije, moj deda, koga su, kako je uobičajeno, zvali Đura poginuo je zajedno sa još 180.000 srpskih mladića  na Sremskom frontu 1945. u borbama protiv nemačkih fašističkih i hrvatskih ustaških trupa.

Baba Olga je ostala sama da se sa tek rođenom  ćerkom probija kroz život.

Lalić Maksim, moj deda, koga su kako je uobičajeno, zvali Maksa pokušao je sa Srpskom vojskom 1941. da pruži otpor nemačkim fašističkim trupama, a svi znamo kako se to završilo. Deda je preko Sakalasa u Rumuniji, marvenim vagonima, odvezen u Nemački logor. 

Baba Stevka ostala je sama, da se sa tek rođenim sinom probija kroz 5 ratnih godina sve do povratka svog supruga Maksima.

Ovaj uvod sam napisala tek da se unapred opravdam ako upotrebim koju malo grublju reč pri pominjanju onih koji se jasno dekalrišu kao fašisti, ili onih koji se ne izjašnjavaju tako ali značajno žmure i zapušavaju uši  kad im se traži da osude fašističke ispade.

Nije izjašnjavanje protiv fašizma samo imaginarni politički stav.

To je izraz razumevanja za ženu kojoj je otrgnuta mogućnost da u tek započetom životu sa svojim mužem uživa u ljubavi u zajedničkom odgajanju deteta. Razumevanje njenog bola kada su joj saopštili da njega više nema i da će dalje sve morati sama. Ne sama, to bi možda bilo i lakše, nego kao samohrana majka i to u posleratnom nesrećnom periodu bede i siromaštva.

Izjašnjavanje i osuda fašizma je i shvatanje šta je sve jedna seljanka u Novom Bečeju morala da istrpi tokom rata dok joj je muz u zarobljeničkom logoru u Nemačkoj. Ona sa bebom, domaćinstvom koje je sama morala da vodi, sa stokom, njivama koje su morale da se uzoru i poseju da se ne bu umiralo od gladi.

E, dragi moji kad sve to zamislite, onda vam sigurno nebi padalo na pamet da je fašizam i njegova nova verzija u obliku neofašizma, prihvatljiva ideologija. Ili da može da se toleriše.

Zato sve nebulozne rehabilitacije onih koji su sarađivali sa fašistima počevši od četnika, preko nedićevaca i ostalih ne treba da prolaze nemo, bez urlika javnosti.

Šešeljevo divljanje po skupštini, Hrtkovcima i medijima u kojima otvoreno propagira fašističke ideje ne smeju biti tolerisanje uz sleganje ramenima sa izgovorom da je on pajac i da ne misli to ozbiljno.

Bar zbog tih ljudi i miliona Olgi i Stevki koje su zauvek ili u najtežim trenutcima ostajale bez svoje ljubavi, kojima je unakažen život. Zbog njihove dece koje su nosile sramne (kako je tada to doživljavano) epitete siročići, ili su posle povratka očeva iz zarobljeništva mesecima pokušavali da shvate da su to njihovi očevi koje nisu stigli da upoznaju pa su iz zvali „onaj Čika“.

Moj deda Maksa, koga je posle i celo selo zvalo Čika, jer ga je tako oslovljavao moj otac, ne uspvajući da sa 5 godina shvati da mu je to tata koji se vratio iz Nemačke, prepričavao je živo doživljaje od trenutka kad asu ga zarobili, pa kako su ih bez  kapi vode stočnim vagonima dovezli do Sakalasa: „ A onda su nas pustili pored neke bare u Rumuniji, pa kad smo mi istrčali iz tih vagona u tu vodu, pa tako pijemo, a ono sve pačija govna, al nema veze. Mi smo pili.“ Pokušavao je da unese notu veselosti i vedrine u sve o čemu je pričao, ali je onom ko je dobro slušao bilo jasno koliko su sve to teški i stresni momenti bili. Kako se glava gubila za sitnicu. Kako se gladovalo. Pričao nam je deda i kako su ih posle iz logora premeštali u seljačka domaćinstva da pomažu. Eto, jednom da se i to što si seljak isplati. Kako su sa đubrišta sakupljali ljuske od krompira da skuvaju da jedu i još mnogo toga ubacujući po koju rečenicu na nemačkom.

Nikad mi nije palo na pamet da fašizam može biti bilo kome prihvatljiv, čak su ga se i Nemci sa gnušanjem odrekli, samo isfrustrirani, neostvareni ološi mogu takvu ideologiju prihvatiti kao svoju.

I za sve antifašiste koji čitaju ovaj tekst sa odobravanjem klimajući glavom: „ Baš lepo što ne podržavate fašizama, ali đšta ste uradili da pokažete da ste antifašisti, jeste posetili spomenik ili grblje ratnih heroja čije su ploče toliko izbledele da im se ni imena ne vide “

Zahvalnost prema herojima koji su nas odbranili od sulude ideje više rase i nadmoći jedne nacije  pokazali smo i tako što su nam skoro sva groblja posvećena njima zapuštena, zarasla u travu, imena na pločama potpuno izbledela nečitka. Bar je tako u mom rodnom Novom Bečeju. Ploču deda Đuri nisam uspela da nađem. Sutra ću odvesti mamu da mi pokaže, a onda ću podebljati njegovo ime kao što su to uradili još neki zahvalni potomci na grobovima svojih rođenih.

Baba Olga i Stefanija nisu mnogo pričale o tome kako im je bilo i koliko je sve too bilo strašno, ali se sve to čitalo sa njihovih lica. Mama ponekad pomene neke od detalja iz svog detinjstva i kako je to bilo biti ratno siroče, a ja sam danas svoji ćerkama objasnila zašto smo na groblju palih heroja i fotografišemo zapuštene spomenike, ali već kod prve rečenice su me prekinule i rekle da se sećaju od prošlog puta kad sam im to pričala. Toliko od mene protiv fašizma, a šta ćete vi?

Šta donosi preispitivanje nakaradnog zakupa državne zemlje

Ispravljanje nepravde u dugoročnom zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta najavio je ministar Branislav Nedimović, ali je pravi problem, nakaradnu politiku burazerske dodele, probao da zamaskira sukobom ratara i stočara kao i potrebama restitucije.

Ministar poljoprivrede Nedimović je ovih dana odlučio da Vojvođanima otkrije epohalni podatak da  poljoprivredno zemljište predstavlja jedno od najznačajnijih resursa kojim Srbija raspolaže, naročito kada je reč o državnom poljoprivrednom zemljištu. Vojvođani samo što nisu popadali u nesvest od tolikog prosvetljavanja.

 Gostujući u Bečeju, rodnom mestu kolege pokrajinskog  sekretara  za poljoprivredu Vuka Radojevića, koji ga je tu i doveo, Nedimović je još rekao da je ostvaren napredak u pogledu upravljanja državnim poljoprivrednim zemljištem, ali da će zakon o njemu morati da bude menjan, jer se ovako guraju u sukob ratari i stočari, a pojavljuje se problem i sa restitucijom.

Kad onako izdaleka pogledate ove izjave, ne vidi se ništa naročito sporno. Ali jako izdaleka.

Ono što je  krucijalno u celoj priči pa ipak namerno  izostavljeno, a bečejski poljoprivrednici nisu pitali, ili mediji nisu njihova pitanja preneli, je sledeće: „ Zašto se problemom restitucije ili kvazi sukobom oko dostupnosti površina zemlje ratarima i stočarima, prikriva osnovni problem, a to je neracionalno i burazersko deljenje državne zemlje na 30 godina inostranim i domaćim tajkunima, kao i zaslužnimi partijskim poslušnicima“.

Osim Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja redovno postavlja to pitanje,  nikog i ne zanima zašto se sprema nova dodela od oko 5000ha zemlje nemačkoj kompaniji „Tenis“.  Nikog,  pa ni ministra, ne zanima da li je tačno da je ta kompanija, nakon što je letos i jesenas dobila preko pet hiljada hektara zemlje u Kikindi i Zrenjaninu u dugoročni zakup na 30 godina, odložila investiciju za iduću godinu i sa kojim obrazloženjem.  

A poljoprivrednici sa područja Kikinde i Zrenjanina, koji su uskraćeni za ovu zemlju, pitaju se kako je moguće da se nekome odobri zakup zemlje na tri decenije, a da on onda odlaže planiranu investiciju, bez koje tu zemlju ne bi ni dobio.

 

Republička i pokrajinska vlast mogu pokazati svoje dobre namere i ozbiljnost na slučaju „Tenisa“, ako ne dozvole pravo dugoročnog zakupa zemlje još pet hiljada hektara u Plandištu, Vršcu i Sečnju, dok ne budu poznati svi uslovi pod kojima ta kompanija namerava da podiže farme u Vojvodini i dok ne ispuni prethodno dogovorene obaveze.

Poljoprivrednici su do sada bili u mogućnosti da iznajmljuju državnu zemlju, ali samo na godinu dana. Svakom ko se iole razume u poljoprivredu jasno je koliko je to loše rešenje, pogotovu ako se uzme u obzir da prethodno navedeni strani investitori, tajkuni, partijski drugari tu istu zemlju po drugom zakonu dobijaju na 30godina, i još pri tome imaju prava prvi da odvoje sebi parcele, a domaćim paorima šta ostane.

Da li je ministarstvo zaista rešilo da unese neke pravednije uslove za sve zainteresovane za državnu zemlju, ili će ovo biti samo dodatno raščišćavanje prostora za one „drugare“ koji u prvom navratu nisu uspeli da se domognu hiljada hektara zemlje, kao oni već pominjani u Gakovu, Zrenjaninu, Kikindi, Novom Bečeju.....pokazaće situacija na terenu ili na traktorskim barikadama.

(hvala kolegi Robertu Viziju kome sam ukrala nekoliko rečenica o Tenisu, častim sladoled da se odužim)