Lepršave kratke suknje, RECEPT ZA SVRGAVANJE DIKTATORA Buena Vista i Manu Chao

E, otići ći ću zauvek u te zemlje trećeg sveta Latinske Amerike, ili na Kubu. U tu sirotinju i isto političko sranje kao kod nas. Jeste slušali nekad Buena Vista Social Club ili  MANU CHAO .... Clandestino, Tijuana? 

 Ja to slušam s vremena na vreme, u poslednje vreme sve češće, pogotovu dok pišem za komjuterom kod kuće. Tad nabijem slušalice da me ne dekoncentrišu mamine detektivske serije ili odvratni glasovi youtubera za kojima „otkidaju“ moja deca. Naravno svi smo u dve sobe. Mogu ja i na sprat, da u miru pišem, al ću da se smrznem ko ..... Sprat se naravno zimi ne greje( Zima je meni sve što nije leto)

A što bih išla u taj treći svet, pored svih lepih mogućnosti koje su mi na raspoalaganju u „Beć u Nemaćku“, u Slovačkoj, Mađarskoj ili malo manje na raspolaganju u SAD?,  pita se svako normalan ko ovo čita.

E, pa baš zato, jer ako treba da se maltretiram negde bez izgleda da će u pristojnom vremenskom periodu od 5-7 godina biti bolje, i za mene i za sve oko mene, bar neka bude toplo, da lepršave kratke suknje i haljine budu najdeblje što ću ikad obući i neka se sluša dobra muzika. Kako oni  u toj njihovoj muzici znaju da spoje veslo, tužno, brzo, sporo, romantično senzualno, i intelektualnu provokaciju.

I zato što tamo nikog lepo ne bih poznavala pa se ne bi’ jedila što mi ponavljači i plagijatori vode prestonicu, ministarstvo unutrašnjih poslova i sve ostalo. Što nepismene golje iz „pržogrnaca“ naprasno postaju direktori obaveštajnih službi ili cenjeni tajkuni, orobljavanjem budžetskih sredstava, ili što kurve, oh oprostite „starlete“ vedre i oblače kancelarjama u vladi. Što ministar inostranih poslova peva umesto da ozbiljno vodi spoljnu politiku.

I te zemlje trećeg sveta Latinske  Amerike recimo imaju, ili su imale, prave diktature, a ne kao ovo kod nas. Jeste diktatura, nije diktatura nikako javnost da se odluči. Kad je već diktatura bar da bude u originalu, a ne neka prikrivena, kaobajagi. Lepo odem naučim kako se živi u diktatorskom sistemu ( al je bar vrućina). Tamo gde su svrgnute diktature naučim kako su to svrgavanje izveli pa ću vam poslati pismo sa receptima.

RECEPT ZA SVRGAVANJE DIKTATORA

Potrebni sastojci:

- žilav beskrupulozan diktator,

- žustro protresena  javnost, koja ne čeka da joj savršena opozicija padne s neba nego radi s onom koju ima,

- bar jedan - dva sveže oprana objektivna medija,

- intelektualci sveže skinuti sa oblaka i konzervirani u stvarnosti, spremni da konačno javno iznesu svoje mišljenje

- Uvek zapaljivi  vatreni studenti, ovog puta oni koji zbog slavske sarme ne prave pauze na protestu

Način pripreme: Sve smućkaš i čekaš da eksplodira jer gore biti ne može

Posebno me živcira što smo mi ovde u Evropi ko najgori. Siromašni, zatucani, prljavi, korumpirani, kavgadžije... I ma šata uradili to se sve skoro neće promeniti. Jer koliko god mi otišli napred sa naprednjacima, ostali odu još više, a i da budemo pošteni brže, jače bolje idemo unazad, a ne unapred: po standardu, obrazovnom sistemu, slobodi medija...A tamo lepo u toj Latinskoj Americi svi podjednake  golje. 

U tim zemljama su pretežno katolički sveštenici ili potpuno u službi naroda, jednako siromašni kao i ostali stanvnici, ili su  diktatorski zadrti klero-fašistički manipulanti bez osećaja za ono što im je prava funkcija. U svakom slučaju poštuju ih zbog humanitarnog rada ili iz straha i duboko ukorenjenih verskih lekcija iz porodice. I stvarno bi mi prijalo da ne slušam šta je bahato poručio bilo koji  nepoštovani sveštenik narodu koji ni u crkvu ne ide, a kamoli da poštuje sveštenstvo, u sekularnoj državi, o tome koliko i kada žene treba da rađaju, u zemlji u kojoj je sveštenstvo najpoznatije po impozantnom voznom parku, ratnom huškanju, potpunom otsustvu humanitarnog pristupa sveštenikovanju, neplaćanju poreza i neodmerenim izjavama.

I da rezimiram: Odem lepo tamo sa sve porodicom. Uštedimo na zimskoj garderobi. Slušamo dobru  muziku, a ne Grandove, Pinkove, Dugina posela, Ace Lukase, Cece i ostala umetnička dela. Ako i ima rijalitija i žute štampe, ništa ne razumem pa se ne potresam nad prostačenjem i debilizmima i time što manipilišu glasačkim latinoameričkim telom zaglupljujući ga do krajnjih granica.

I tamo bismo bili bez para, stanova i besnih automobila isto kao i ovde, ali kome je još novac sreću doneo. To vam je kao u onom vicu kad je lekar pomešao lekove pa umesto za proliv Lali dao lek za smirenje, pa kad je Lala došao na kontrolu pita ga doktor jel mu bolje. Kaže Lala: Jeste i sad se userem al se više ne jedim.

Nego jel nam za tamo treba viza?

Tekst obavezno čitati uz jednu od ove dve muzičke podloge

https://youtu.be/TqXMQVNiedQ

https://youtu.be/JNYOVEXJBBM 

PS

I nemoj da mi neko piše kako je Manu Chao iz Francuske, a ne iz Latinske Amerike imam i ja Gugl i Wikipediju

 

Kad su vas već osiromašili ne dozvolite da vam slome i kičmu tako što će ubiti vaš ponos i samopoštovnje

Mislim da se većina nas našala u nekom kraćem, ili dužem životnom periodu u situaciji da raspolaže sa izuzetno malom količinom novca, koju pri tome dobija od nekog kao platu, ili džeparac, ili nešto slično.

Ta situacija i najokorelije NEmaterijaliste posle nekog vremena dovodi u specifičan začarani krug. 

U ovu grupu se ne ubrajaju mladi do 25. Njima uglavnom, sem ako nisu već zasnovali porodicu, situacija u kojoj su uglavnom švorc ne lomi duh. Računaju da je vreme pred njima i da će se situacija već na neki način izmeniti.

Ostali su nažalost osuđeni na kolo začaranog kruga.

Nedostatak novca dovoljnog  za pristojan život, zarađenog sopstvenim znanjem i sposobnostima ostavlja najveće posledice na psihu. 

Osoba koja ima nesreću da se nađe u takvoj situaciji najpre pokušava da je prihvati sa kolikim - tolikim optimizmom nadajući se da će se sve to brzo završiti i vratiti na staro, kad nisu postojali takvi problemi.

Sledeći korak je da krivi druge zbog okolnosti u kojima se našla, što nije toliko pogubno za psihu, pogotovu ako stvarno postoji spoljni faktor koji je doprineo da se nađe u takvoj situaciji, kao što je loša privatizacija preduzeća u koj je osoba radila, opšte siromaštvo u državi i društvu, propadanje firme u kojoj je zaposlena.....

Najgora faza je kada neko ko se našao u takvoj situaciji hroničnog nedostatka novca počinje da sumnja u sebe i svoje kvalitete. Preispituje se da li je možda njegova nesposobnost, nedovoljni kvaliteti, ili nepreduzimljivost dovela do toga što mu se dešava. Što se više preispituje i sumnja u sebe sve više tupi njegova oštrica gneva na one koji su možda upravo i doveli do toga da se nađe u takvom stanju. 

To što je manje gnevan na one koji su se ogrešili o njega, manje mu možda šteti od sve veće pasivnosti u koju ulazi zbog  gubitka samopoštovanja.

Gubitak samopoštovanja vodi ka tome da se osoba u takvoj situaciji boji i da pokuša da popravi svoje finansijsko stanje tako što će pronaći novi posao, jer se boji novog neuspeha koji iz te perspektive izgleda kao izvestan.

Ulazeći u začarani krug siromaštva i pasivnosti čovek sve više počinje da dovodi u pitanje i svoje ljudske kvalitete, što opet dovodi do toga da pomisli kako je zaslužio da se neko neprijatno odnosi prema njemu, da je zaslužio da ga bračni partner, država, poslodavac, šalterski službenik ili policijski inspektor potcenjuju, nepoštuju ili maltertiraju.

A to nije tako. Svako zaslužuje poštovanje. 

To što vas poslodavci, država i razni njeni službenici sistematski kradu, osiromašuju i dovode u stanje beznađa ne znači da vi niste kavlitetan čovek, već da oni ne znaju dobro da vode ekonomiju.

To što na jednom poslu ne uspevate da zaradite dovoljno da bi zadovoljili osnovne potrebe vas i vaše porodice nije razlog da ne probate nešto što će promeniti situaciju.

Kad su vas već osiromašili ne dozvolite da vam slome i kičmu tako što će ubiti vaš ponos i samopoštovnje. To vam niko ne može oduzeti, a iz svake situacije postoji izlaz samo malo hrabrosti,istrajnosti  i mudrosti  i neće vam slomiti kičmu, a još manje duh.

Pisati u vreme nepismenih, ludila, beznađa i prostakluka. E, to treba moći

Koju god temu da načnem pitam se: „ Da li je uopšte potrebno pisati o njoj u ovo vreme. „ Vreme kad je osnovni i najteži problem našeg društva siromaštvo. Vreme kad  žene ubijaju ispred centara za socijalni rad bar jednom nedeljno. Vreme kad nam i mladi i oni srednjih godina beže glavom bez obzira iz zemlje, sa skoro sigurnim ishodom ostanka na mestu gde su našli bolja zaposlenja.  Vreme kad nikad bezobzirnije nije potcenjivano stvarno obrazovanje, a olako se prelazi preko lažnih škola i diploma. Vreme kad se radnici u Srbiji dovode u status robova, bez prava na pristojan život i vešaju se po fabrikama

  
Septembra će biti godinu dana kako nisam ništa pisala. Ne baš ništa. Pisala sam statuse na Twitteru i Fejsbuku, politička saopštenja i nekoliko tekstova za novine. Većina svega napisanog imala je dobru reakciju publike, neki twettovi i objave na FB čak izvanrednu. I zašto se onda osećam kao da nisam ništa pisala?

Ne znam. Možda ta kratka forma izražavanja ne ispunjava moju potrebu za kvalitetom komunikacije sa svetom. Sve je u stvari stvar unutrašnjeg osećanja, a ja se iznutra ne osećam kao da su stvari koje sam pisala dovoljno dobre.

A možda je bavljenje dnevnom politikom toliko naudilo mom osećaju i potrebi za pisanjem, jer koju god temu da načnem pitam se: „ Da li je uopšte potrebno pisati o njoj u ovo vreme. „ Vreme kad je osnovni i najteži problem našeg društva siromaštvo. Vreme kad  žene ubijaju ispred centara za socijalni rad bar jednom nedeljno. Vreme kad nam i mladi i oni srednjih godina beže glavom bez obzira iz zemlje, sa skoro sigurnim ishodom ostanka na mestu gde su našli bolja zaposlenja.  Vreme kad nikad bezobzirnije nije potcenjivano stvarno obrazovanje, a olako se prelazi preko lažnih škola i diploma. Vreme kad se radnici u Srbiji dovode u status robova, bez prava na pristojan život i vešaju se po fabrikama

Kako bilo šta normalno napisati svestan da pišeš u takvoj zemlji, ljudima koji tako u njoj žive.

Jer oni koji tako ne žive i ne dotiču ih ove nevesele teme, ili su deo dobro plaćenog  establišmenta i njihovih familija, pa svakako i ne čitaju ništa, jer se to ne uklapa u njihov način življenja, ili su deo familija koje su stekle svoj društveni i finansijski status prvobitnom akumulacijom kapitala, čitaj neobičnim privatizacijama i  mutnim poslovima od 90-ih pa nadalje.

Pored estradnih zvezda i još nekih slučajno obogaćenih srećnika, koji su bili u pravo vreme na pravom mestu i znali da iskoriste svoju pamet i sposobnost, ostatak Srbije je uglavnom u istom sranju. Razlika između plate doktora nauka, običnog fizičkog radanika, ili visko školovanog stručnjaka ionako nije ni velika, ni bitna. Svakako im plate nisu dovoljne za pristojan život.

I šta onda pisati ljudima kojima je jedina briga da prežive, prehrane svoju porodicu i ne ostanu bez posla?

Da im pišem o tome što i sami vide: „Kako je ovde sve naopako. Kako se krade, kako nesposobni i nepismeni vode zemlju i sve institucije u njoj“ ili „Kako se i u malim mestima otvaraju isturena odeljenja privatnih fakulteta, koja uglavnom popunjavaju nepismeni kadrovi vladajuće partije, a opštine im plaćaju školovanje iz svojih budžeta, ili ih palćaju sami, sitne pare i za kratko vreme dobijaju diplome i kako će zbog toga dokrajčiti i ovako urušen sistem kojim će upravljati neznalice“

O tome neću da pišem. Svako normalan to i sam vidi. Ove druge i ne zanima.

A možda u svom tom ludilu, beznađu i prostakluku treba pisti o nekim lepim, jednostavnim stvarima.

Možda je to način da se ludilo, beznađe i prostakluk teraju milimetar po milimetar, dok ne budu iskorenjeni i pristojnost se vrati u naš život.

Možda.

KAD JE ŽIVOT LASLU ŠURANJIJU DAO LIMUN ON JE NAPRAVIO LIMUNADU, POPIO JE I OTIŠAO DA OSVOJI ZLATNU MEDALJU U RIJU

 Upoznala sam Lasla pre 6-7 godina u opštini na prijemu organizovanom njemu u čast. Povod je bio jedan od njegovih mnogobrojnih izuzetnih uspeha u streljaštvu. Skromnost i odlučnost kojom je zračio i u toj prilici opredelila me je da saznam nešto više o njegovom putu ka uspehu.

Da li zbog mog objašnjenja zašto mi je to važno, ili zbog nekih drugih razloga, iako malo nevoljno, pristao je da napravimo reportažu o njegovom životnom i sportskom putu.

A zašto mi je bilo važno da napravim priču o laslu i limunu.

Laslo Šuranji je spletom nesretnih okolnosti skačući u Tisu zadobio povrede kičme, koje su mu od tog trenutka promenile život i postavile ga u invalidska kolica. Mogao je da se preda samosažaljenju. Da bude ljut na svoju sudbinu i prepusti se depresiji i očajanju, ali nije. Suprotno.

Odlučio je da se ne predaje i da da svom životu novi smisao i u tome je uspeo. Uporno je trenirao. Dva puta dnevno, svaki dan u inprovizovanoj streljani koju mu je otac izgradio u neposrednoj blizini kuće. I na 40 stepeni i na – 10 Laslo je na sebe navlačio prilično tešku opremu za streljaštvo i trenirao. I kad mu je bilo nesnosno toplo i kada se smrzavao nije odustajao. Uspesi su počeli da se nižu.    

A to je ono čime me je čitava priča impresionirala. Upoznala sam veliki broj onih kojima je i najmanja sitnica dovoljna da se predaju, da odustanu da se ne bore. Nravno da ima puno onih koji sa razlogom ponekad pokleknu, ali nema odustajanja, nema predaje. Kao što dobro poznata izreka kaže : „ Kad ti život da limun napravi limunadu“.

Druga stvar koja me je oduševila kod Lasla Šuranjija je ta što se nije ustručavao da kad mu treba, zatraži pomoć. Radio je to kao i sve u životu skromno, odlučno, dostojanstveno. Kada se na kratko administrativno zakomplikovala isplata njegove opštinske stipendije nije se ustručavao da vrlo pristojno i sa puno obzira pita kako da rešimo taj problem i ubrzo smo ga rešili. Kada su ga na prijemu pitali šta mu treba da nastavi da niže uspehe, nije se ustručavao da kaže da je to nova puška, jer je ona koju je u tom trenutku posedovao bila neodgovarajuća. Dodao je da je prilično skupa i da on i njegovi roditelji  ne mogu da je finansiraju. Nedugo zatim, sasvim zasluženo, stigla je i dugo željena puška. I u nizu sličnih stvari pokazao je pristojnost i rešenost da sve dobije najbolju dimenziju, a to je vrlo retko u današnje vreme kada su ljudi vrlo često gramzivi, beskrupulozni, bezobzirni i egoistični ili sa druge strane potpuno nesposobni, neodlučni i apatični da urade nešto za sebe. Ta dimenzija odmerenosti i odlučnosti je nešto što bi mnogi ne samo naši sugrađani u Novom Bečeju nego i šire mogli da nauče od Lasla.

Zlatna medalja na paraolimpijskim igrama je ogromna stvar. Biti prvi na svetu u ma čemu je fantastičan uspeh, ali ono što je mnogo vrednije i od te zlatne medalje je način na koji ju je Šuranji osvojio i životna lekcija koju bi mnogi od njega trebali da nauče.

Zato: „ HVALA TI LASLO ŠURANJI I ČAST MI JE ŠTO TE POZNAJEM  I SA MEDALJOM I BEZ MEDALJE TI SI ZA MENE BIO I OSTAO HEROJ“

KAD KRENU OD OTIMANJA FB STRANICA I FESTIVALA OTIMAĆE SVE

 Evo bilo je to ovako: Zove me Marko da vidim spot, koji je pun entuzijazma pravio za Konekt žurku. Nedeljama pre toga u trku mi je pričao šta sve rade i planiraju, dok je sa Dejom sređivao svu administraciju oko  prijave udruženja za promovisanje elektronske muzike. Spot naravno odličan. Pravi. Farbaju platno za DJ pult kod nas u dvorištu radija. Prave  binu - sistem : štap i kanap. Marko mi kuka da će ga se odreći porodica koliko je svojih para uložio, ali uz osmeh.

I tako se ređaju Konekt žurke. Prva, druga, treća... Srećni su. Ljudi dolaze. Promocija dobro ide. Gledam ga svaki dan kako pravi nove spotove. Piše mejlove. Telefonira. Ponekad negodujem, kad zapostavi svoje redovne obaveze na radiju i TV, ali na kraju stigne da uradi i jedno i drugo. Zaglavimo često i po dva radna vremena. Ja radeći svoje, oni svoje.

A onda su dobili  i besplatan prostor za zimske varijante.  I dalje im je pogonsko gorivo-entuzijazam, energija i kreativnost. Najveći i uglavnom jedini profit - zadovoljstvo da su uspeli da realizuju ono što im je bila želja - dobre žurke za koje se čulo i van granica naše bliže okoline. E, to je ono što sam ja  skoro svaki dan u to vreme u dužem periodu gledala.

Onda možete, na osnovu te slike, shvatiti moj  ozbiljan revolt kad mi je saopštio da im je FB stranicu Konekta i mejl preuzeo momak koji je bio njegov deo i jedan od administratora, blokirao ih i promenio ime.

O dotičnom ne znam mnogo, osim toga da ga nisam često viđala kad se ozbiljno radilo i da je svoje ozvučenje nepokolebljivo naplaćivao i kada žurka za koju ga je iznajmio nije održavana, a pogotovu kad jeste. I još nekoliko sličnih bisera, koji ga ne prikazuju baš u najboljem svetlu i govore dosta o tome na čemu se zasnivao njegov entuzijazam.

Svoje mišljenje i sve što sam videla i čula zadržala bih za sebe, da mi se nije smučilo kad sam videla kako je javno bez razloga popljuvao bivše saradnike, a moje drugove, partiju kojoj pripadam i ljude sa kojima sam radila i dalje radim. O njegovom moralnom integritetu govori i to što je počeo saradnju sa sadašnjom vladajućom strukturom u opštini, pod rukovodstvom SNS-a i naglo zaboravio da je javno pre samo koju nedelju, opljuvao članove istog tog SNS iz organizacionog odbora drugog festivala.

 Razmišljala sam dugo šta je razlog takvoj  gramzivosti, licemerju, nekulturi, bezobzirnosti i bezobrazluku. 

Ako je hteo da se odvoji i pravi svoje udruženje mogao je to i bez krađe FB profila i pljuvanja bivših kolega I SVIH OSTALIH KOJE JE USPUT UPLJUVAO. Jeste, ali onda treba ponovo krenuti od nula članova na FB profilu. 

Drugo: Napad je najbolja odbrana - otmeš ljudima nešto i još ih isprozivaš, da se ne dosete da si im nešto ukrao. 

I treće: brze promene mišljenja o partijama i podrška trenutno dominirajućoj, vladajućoj  su vrlo lako objašnjive njegovim najvećim motivacionim faktorom u celoj priči (koji smo već pominjali, da se ne ponavljamo) koji mu je verovatno obećan, i za kojim kuka od prvog vagona, ne shvatajući da toga u ovakvim pričama uglavnom nema.

I što sam ja sve ovo pisala? Zato što mogu jer imam svoj blog i mogu da pišem šta hoću.

-  ZATO ŠTO ME NERVIRA BESKRUPULOZNOST OTIMAČA SVEGA. 

- ZATO ŠTO KAD KRENU OD OTIMANJA FB STRANICA I FESTIVALA STIĆIĆE BRZO I DO OTIMANJA PLATA I PENZIJA (au, čekaj, to su već počeli da uzimaju)

- ZATO ŠTO NE MOŽE SVAKA BUDALA DA SE IŽIVLJAVA NAD DRUGIMA I DA OČEKUJE DA NA TO NEĆE BITI REAKCIJE. TOGA MI JE DOSTA

- ZATO ŠTO NEGDE MORA DA SE POVUČE CRTA PREKO KOJE DALJE NE DAMO

UPUTSTVO: Čitati uz AC DC mega mix                                      https ://www.youtube.com/playlist?list=PL1z-GMlijJafEHDMomXf6XOZGI5t1F5MW

Kad sam se rodila da ispravljam krive Drine - o strahovima, ovnovima i govnima

Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti? - Meša Selimović

Potpuno mi je razumljivo da ima ljudi koji se plaše raznih racionalnih i iracionalnih stvari. Kad sam bila mala često sam gledala partizanske filmove i moram priznati da sam se bojala Nemaca i često sanjala kako me jure. Bojala sam se i zmija, pa noću kada sam ih sanjala često sam se od straha budila i tražila da me mama i tata prime da spavam između njih do jutra. Tu sam se osećala sigurno. Ovi dečiji strahovi su sa godinama nestali. Od zmija i danas malo zazirem, ali ne mogu reći da ih se naročito bojim. Novi strahovi se u međuvremenu nisu javljali, pa iako to možda nije naročito razborito nema baš mnogo stvari, ili pojava koje mi ulivaju strah. Šta ću? Tako sam rođena ili odgojena.

 Kasnije tokom svog života prolazeći kroz različite situacije opet se ispostavljalo da mi strah ne ulivaju ni autoriteti, koji bi po difoltu trebalo malo i da zastraše, kao naprimer učiteljica, natavnici, profesori, poslodavci, bombardovanja, ratovi i slične pošasti koje su nas snalazile.

Ustvari sam se osećala potpuno komotno u svim vanrednim situacijama. 

Tokom studiranja na Fakultetu političkih nauka svi su se prilično bojali profesora Ivana Radosavljevića, koji je predavao najteži predmet na fakultetu - Metodologiju  političkih nauka. On je bio istaknuti član SPS-a, i član čuvene Republičke izborne komisije, koja je tokom izbora 1996. napravila kuršlus sa rezultatima kada su u skoro svim gradovima u Srbiji predstavnici opozicije došli na vlast, a SPS prvi put posle deset  godine izgubio. Naravno da je Republička komisija te rezultate pokušala da ospori, ali nije uspela jer su pored ostalog nastupili čuveni protesti 96/97. Tada sam, bez obzira na posledice koje sam mogla očekivati, kako su mi kolege govorile, odgovarajući me od učešća, sa velikim zadovoljstvom učestvovala u studentskim protestima usmerenim pored ostalog na smenjivanje režima Slobodana Miloševića. S obzirom na to da je fakultet na kome sam studirala važio za izrazito režimski, SPS-ovski, sa već pomenutim profesorom Radosavljevićem koji je u to vreme bio prodekan za nastavu i predavač najtežeg predmeta na fakultetu, kolege su mi govorile da nije baš pametno to što pišem tekstove i uređujem novinu studenata koji protestuju. Rekli su mi da verovatno nikad neću položiti famoznu metodologiju ni završiti fakultet i pitali me šta mi sve to treba. Kad su videli da ne odustajem i koliko je energije i dobrih ideja u celoj priči većina se pridružila. Naravno, ne zbog mene, ni novina koje sam pravila, jednostavno nas je sve ponela ta revolucionarna, buntovnička atmosfera i potreba da ispravimo nepravdu i vratimo ukradene glasove.

Nismo tada srušili ni Slobu ni SPS, ali je u gradovima ipak opozicija ostala na vlasti, a i u Beogradu smo izvojevali priznavanje rezultata.

Nakon samo 2-3 godine počeo  je novi OTPOR. Svi koje imalo zanima politika i istorija znaju kako je sve to išlo. Nije se znalo da li će ovog puta ishod pobune biti konačan. Elem, nekoliko meseci pre konačnog rušenja tadašnjeg režima 5. oktobra 2000. na dodeli nagrada za najbolji novinski članak i televizijski scenario, na fakultetu na kome je i dalje pomenuti profesor i njegov predmet, pred velikim brojem novinara, koji su došli da snime događaj zahvaljujući se na dodeljenoj nagradi rekla sam sledeće: " Ne bih želela da medijske kuće koje prate današnju ceremoniju dodele nagrade dovedem u nezgodan položaj, da plate najveće kazne od kada je stupio na snagu drakonski, radikalski zakon o informisanju, zato neću ništa reći samo ću sve pozdraviti" pozdravila sam ih zaštitnim znakom otpora - podignutom pesnicom. Blicevi su sevali, a bogami nekoliko novina je čak sve i objavilo što sam sačuvala u svojoj arhivi. 

I šta?

Bez obzira na sve položila sam Metodologiju, koja je, uzgred budi rečeno, zaista izuzetno težak predmet. Učila sam je mesecima, ne sećam se da li sam je položila iz drugog ili trećeg puta, ali jesam. Završila sam fakultet, a ostala sam dosledna svojim težnjama i političkim afinitetima. Pokušaj ulivanja strahova da se to neće desiti nije urodio plodom ni tada, ni u svim ostalim situacijama.

Tokom bombardovanja bila sam takođe u Beogradu i radila kao novinar, iako su mi svi govorili da se vratim u Novi Bečej, da je tamo sigurnije. Nije mi, naravno, tako nešto padalo na pamet, jer je nenormalno da bežiš u "mišiju rupu" ako si odabrao profesiju koja od tebe zahteva da uvek budeš u prvim redovima kada se nešto događa. Nisam se pokajala. Videla sam mnogo onog što ne može da se vidi ni doživi gledanjem na TV ili čitanjem o tome. Upoznala fantastične, ljude od kojih su neki zaista bili jako uplašeni, što razumem, ali i one slične sebi koji su sve to doživeli kao stvar koja jednom mora proći.

Neki su to okarakterisali kao neobjektivno sagledavanje situacije, a moj jedini odgovor je bio da se ponašam samo u skladu sa onim što osećam.

A onda sam se posle različitih događaja u političkom i ličnom životu vratila u Novi Bečej i uključila u lokalni politički život. E, pa svi oni koji misle da su u Pokrajini i Republici veći okršaji i animoziteti grdno se varaju, jer sam upoznala sve nivoe političkog delovanja izveštavajući od 1996. o njima.  Rat "na lokalu" je višestruko krvaviji, bezobzirniji i pogubniji od pokrajinskog i republičkog. Tu su u pitanju egzistencije, porodice, zaposlenja, ugled, odbacivanje od zajednice, što je u mnogo manjoj meri zastupljeno na višim nivoima, ili bar ne tako očigledno i brutalno.  

Teško se mnogi učesnici lokalnog političkog života oslobode strahova koje nosi prethodno pomenute posledice. Oni koji to uspeju stvarno su jaki u svakom smislu. Reći svoje mišljenje i zastupati svoje stavove, koji nisu u skladu sa većinski proklamovanim od onih koji su trenutno na vlasti, jeste velika stvar i jeste hrabrost.

Ali kako reče Mešo Selimović: Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti?

Sva sreća pa znam da nisam plašljiva.