KAD KRENU OD OTIMANJA FB STRANICA I FESTIVALA OTIMAĆE SVE

 Evo bilo je to ovako: Zove me Marko da vidim spot, koji je pun entuzijazma pravio za Konekt žurku. Nedeljama pre toga u trku mi je pričao šta sve rade i planiraju, dok je sa Dejom sređivao svu administraciju oko  prijave udruženja za promovisanje elektronske muzike. Spot naravno odličan. Pravi. Farbaju platno za DJ pult kod nas u dvorištu radija. Prave  binu - sistem : štap i kanap. Marko mi kuka da će ga se odreći porodica koliko je svojih para uložio, ali uz osmeh.

I tako se ređaju Konekt žurke. Prva, druga, treća... Srećni su. Ljudi dolaze. Promocija dobro ide. Gledam ga svaki dan kako pravi nove spotove. Piše mejlove. Telefonira. Ponekad negodujem, kad zapostavi svoje redovne obaveze na radiju i TV, ali na kraju stigne da uradi i jedno i drugo. Zaglavimo često i po dva radna vremena. Ja radeći svoje, oni svoje.

A onda su dobili  i besplatan prostor za zimske varijante.  I dalje im je pogonsko gorivo-entuzijazam, energija i kreativnost. Najveći i uglavnom jedini profit - zadovoljstvo da su uspeli da realizuju ono što im je bila želja - dobre žurke za koje se čulo i van granica naše bliže okoline. E, to je ono što sam ja  skoro svaki dan u to vreme u dužem periodu gledala.

Onda možete, na osnovu te slike, shvatiti moj  ozbiljan revolt kad mi je saopštio da im je FB stranicu Konekta i mejl preuzeo momak koji je bio njegov deo i jedan od administratora, blokirao ih i promenio ime.

O dotičnom ne znam mnogo, osim toga da ga nisam često viđala kad se ozbiljno radilo i da je svoje ozvučenje nepokolebljivo naplaćivao i kada žurka za koju ga je iznajmio nije održavana, a pogotovu kad jeste. I još nekoliko sličnih bisera, koji ga ne prikazuju baš u najboljem svetlu i govore dosta o tome na čemu se zasnivao njegov entuzijazam.

Svoje mišljenje i sve što sam videla i čula zadržala bih za sebe, da mi se nije smučilo kad sam videla kako je javno bez razloga popljuvao bivše saradnike, a moje drugove, partiju kojoj pripadam i ljude sa kojima sam radila i dalje radim. O njegovom moralnom integritetu govori i to što je počeo saradnju sa sadašnjom vladajućom strukturom u opštini, pod rukovodstvom SNS-a i naglo zaboravio da je javno pre samo koju nedelju, opljuvao članove istog tog SNS iz organizacionog odbora drugog festivala.

 Razmišljala sam dugo šta je razlog takvoj  gramzivosti, licemerju, nekulturi, bezobzirnosti i bezobrazluku. 

Ako je hteo da se odvoji i pravi svoje udruženje mogao je to i bez krađe FB profila i pljuvanja bivših kolega I SVIH OSTALIH KOJE JE USPUT UPLJUVAO. Jeste, ali onda treba ponovo krenuti od nula članova na FB profilu. 

Drugo: Napad je najbolja odbrana - otmeš ljudima nešto i još ih isprozivaš, da se ne dosete da si im nešto ukrao. 

I treće: brze promene mišljenja o partijama i podrška trenutno dominirajućoj, vladajućoj  su vrlo lako objašnjive njegovim najvećim motivacionim faktorom u celoj priči (koji smo već pominjali, da se ne ponavljamo) koji mu je verovatno obećan, i za kojim kuka od prvog vagona, ne shvatajući da toga u ovakvim pričama uglavnom nema.

I što sam ja sve ovo pisala? Zato što mogu jer imam svoj blog i mogu da pišem šta hoću.

-  ZATO ŠTO ME NERVIRA BESKRUPULOZNOST OTIMAČA SVEGA. 

- ZATO ŠTO KAD KRENU OD OTIMANJA FB STRANICA I FESTIVALA STIĆIĆE BRZO I DO OTIMANJA PLATA I PENZIJA (au, čekaj, to su već počeli da uzimaju)

- ZATO ŠTO NE MOŽE SVAKA BUDALA DA SE IŽIVLJAVA NAD DRUGIMA I DA OČEKUJE DA NA TO NEĆE BITI REAKCIJE. TOGA MI JE DOSTA

- ZATO ŠTO NEGDE MORA DA SE POVUČE CRTA PREKO KOJE DALJE NE DAMO

UPUTSTVO: Čitati uz AC DC mega mix                                      https ://www.youtube.com/playlist?list=PL1z-GMlijJafEHDMomXf6XOZGI5t1F5MW

Kad sam se rodila da ispravljam krive Drine - o strahovima, ovnovima i govnima

Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti? - Meša Selimović

Potpuno mi je razumljivo da ima ljudi koji se plaše raznih racionalnih i iracionalnih stvari. Kad sam bila mala često sam gledala partizanske filmove i moram priznati da sam se bojala Nemaca i često sanjala kako me jure. Bojala sam se i zmija, pa noću kada sam ih sanjala često sam se od straha budila i tražila da me mama i tata prime da spavam između njih do jutra. Tu sam se osećala sigurno. Ovi dečiji strahovi su sa godinama nestali. Od zmija i danas malo zazirem, ali ne mogu reći da ih se naročito bojim. Novi strahovi se u međuvremenu nisu javljali, pa iako to možda nije naročito razborito nema baš mnogo stvari, ili pojava koje mi ulivaju strah. Šta ću? Tako sam rođena ili odgojena.

 Kasnije tokom svog života prolazeći kroz različite situacije opet se ispostavljalo da mi strah ne ulivaju ni autoriteti, koji bi po difoltu trebalo malo i da zastraše, kao naprimer učiteljica, natavnici, profesori, poslodavci, bombardovanja, ratovi i slične pošasti koje su nas snalazile.

Ustvari sam se osećala potpuno komotno u svim vanrednim situacijama. 

Tokom studiranja na Fakultetu političkih nauka svi su se prilično bojali profesora Ivana Radosavljevića, koji je predavao najteži predmet na fakultetu - Metodologiju  političkih nauka. On je bio istaknuti član SPS-a, i član čuvene Republičke izborne komisije, koja je tokom izbora 1996. napravila kuršlus sa rezultatima kada su u skoro svim gradovima u Srbiji predstavnici opozicije došli na vlast, a SPS prvi put posle deset  godine izgubio. Naravno da je Republička komisija te rezultate pokušala da ospori, ali nije uspela jer su pored ostalog nastupili čuveni protesti 96/97. Tada sam, bez obzira na posledice koje sam mogla očekivati, kako su mi kolege govorile, odgovarajući me od učešća, sa velikim zadovoljstvom učestvovala u studentskim protestima usmerenim pored ostalog na smenjivanje režima Slobodana Miloševića. S obzirom na to da je fakultet na kome sam studirala važio za izrazito režimski, SPS-ovski, sa već pomenutim profesorom Radosavljevićem koji je u to vreme bio prodekan za nastavu i predavač najtežeg predmeta na fakultetu, kolege su mi govorile da nije baš pametno to što pišem tekstove i uređujem novinu studenata koji protestuju. Rekli su mi da verovatno nikad neću položiti famoznu metodologiju ni završiti fakultet i pitali me šta mi sve to treba. Kad su videli da ne odustajem i koliko je energije i dobrih ideja u celoj priči većina se pridružila. Naravno, ne zbog mene, ni novina koje sam pravila, jednostavno nas je sve ponela ta revolucionarna, buntovnička atmosfera i potreba da ispravimo nepravdu i vratimo ukradene glasove.

Nismo tada srušili ni Slobu ni SPS, ali je u gradovima ipak opozicija ostala na vlasti, a i u Beogradu smo izvojevali priznavanje rezultata.

Nakon samo 2-3 godine počeo  je novi OTPOR. Svi koje imalo zanima politika i istorija znaju kako je sve to išlo. Nije se znalo da li će ovog puta ishod pobune biti konačan. Elem, nekoliko meseci pre konačnog rušenja tadašnjeg režima 5. oktobra 2000. na dodeli nagrada za najbolji novinski članak i televizijski scenario, na fakultetu na kome je i dalje pomenuti profesor i njegov predmet, pred velikim brojem novinara, koji su došli da snime događaj zahvaljujući se na dodeljenoj nagradi rekla sam sledeće: " Ne bih želela da medijske kuće koje prate današnju ceremoniju dodele nagrade dovedem u nezgodan položaj, da plate najveće kazne od kada je stupio na snagu drakonski, radikalski zakon o informisanju, zato neću ništa reći samo ću sve pozdraviti" pozdravila sam ih zaštitnim znakom otpora - podignutom pesnicom. Blicevi su sevali, a bogami nekoliko novina je čak sve i objavilo što sam sačuvala u svojoj arhivi. 

I šta?

Bez obzira na sve položila sam Metodologiju, koja je, uzgred budi rečeno, zaista izuzetno težak predmet. Učila sam je mesecima, ne sećam se da li sam je položila iz drugog ili trećeg puta, ali jesam. Završila sam fakultet, a ostala sam dosledna svojim težnjama i političkim afinitetima. Pokušaj ulivanja strahova da se to neće desiti nije urodio plodom ni tada, ni u svim ostalim situacijama.

Tokom bombardovanja bila sam takođe u Beogradu i radila kao novinar, iako su mi svi govorili da se vratim u Novi Bečej, da je tamo sigurnije. Nije mi, naravno, tako nešto padalo na pamet, jer je nenormalno da bežiš u "mišiju rupu" ako si odabrao profesiju koja od tebe zahteva da uvek budeš u prvim redovima kada se nešto događa. Nisam se pokajala. Videla sam mnogo onog što ne može da se vidi ni doživi gledanjem na TV ili čitanjem o tome. Upoznala fantastične, ljude od kojih su neki zaista bili jako uplašeni, što razumem, ali i one slične sebi koji su sve to doživeli kao stvar koja jednom mora proći.

Neki su to okarakterisali kao neobjektivno sagledavanje situacije, a moj jedini odgovor je bio da se ponašam samo u skladu sa onim što osećam.

A onda sam se posle različitih događaja u političkom i ličnom životu vratila u Novi Bečej i uključila u lokalni politički život. E, pa svi oni koji misle da su u Pokrajini i Republici veći okršaji i animoziteti grdno se varaju, jer sam upoznala sve nivoe političkog delovanja izveštavajući od 1996. o njima.  Rat "na lokalu" je višestruko krvaviji, bezobzirniji i pogubniji od pokrajinskog i republičkog. Tu su u pitanju egzistencije, porodice, zaposlenja, ugled, odbacivanje od zajednice, što je u mnogo manjoj meri zastupljeno na višim nivoima, ili bar ne tako očigledno i brutalno.  

Teško se mnogi učesnici lokalnog političkog života oslobode strahova koje nosi prethodno pomenute posledice. Oni koji to uspeju stvarno su jaki u svakom smislu. Reći svoje mišljenje i zastupati svoje stavove, koji nisu u skladu sa većinski proklamovanim od onih koji su trenutno na vlasti, jeste velika stvar i jeste hrabrost.

Ali kako reče Mešo Selimović: Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti?

Sva sreća pa znam da nisam plašljiva.

ODOSMO SVI U P…. M……. ZBOG BALADA I SEVDAHA - DA LI SMO MI SRBI STVARNO TAKO EMOTIVNI, ILI SMO SAMO MAZOHISTIČKI NASTROJENI

Možda smo stvarno genetski romantičan narod. Možda imamo mazohističku crtu i uživamo u tome da se osćamo kao paćenici. Ili jednostavno mnogo bolje zvuči biti nesrećan zbog neke, bilo kakve, prave ili kvazi, veze koja ne uspeva, nego priznati sebi da si nesrećan zato što ti se ne sviđa sve oko tebe.

Da se ne osvrćem previše na izbornu kampanju, koja me je potpuno iscrpla i ispraznila i emotivno i energetski. Posle perioda u kome sam samo automatski obavljala dnevne obaveze, bez motiva i ideje da napišem bilo šta, danas se vraćam među “žive”. Ako potreba da stavim na ” papir” deo zapažanja znači da sam delimično napunila baterija onda me to raduje, iako još uvek ne stičem taj utisak.

Ustvari se više osećam kao u nekom polubudnom stanju. S vremena na vreme sam potpuno odsutna, a povremeno ipak reagujem na spoljašnje događaje.

S obzirom na to kako stoje stvari kod nas u Srbiji možda ne bi bilo loše da tako i ostane jer moje hiperaktivno ponašanje, uvek spremno na reakciju, nije primereno sadašnjem trenutku, a izgleda ni geografskom prostoru.

Ali to ustvari nije prava tema o kojoj sam htela da pišem, još uvek je rano za analize političkih kretanja i izbora. Htela sam da pišem o nečem sasvim desetom.

Sticajem okolnosti juče sam sama u autu provela nekoliko sati na putu. Kao svaki normalan vozač prekraćivala sam vreme slušajući različite radio stanice. Već posle prvog sata sam se setila opaski koje sam i ranije imala na temu muzike koja se sluša kod nas. Posle drugog sata sam potpuno učvrstila svoje mišljenje o tome da mi još i super prolazimo s obzirom na to šta slušamo. A posle trećeg sata sam se zapitala ko će preteći od slušalaca, jer na osnovu  tekstova i melodija koje dominiraju našim najpopularnijim radio stanicama zaključujem da smo još malo pa spremni za kolektivno samoubistvo, ili bar za ritualno razbijanje čaša golim rukama ili čelom, kao u flimu “Otac na službenom putu”, pa šta  nam bude - ako iskrvraimo-iskrvarili smo.

S obzirom na to da ove prilično ozbiljne radio stanice rade učestala istraživanja, izbor muzike nije proizvoljan nego proizvod onog što slušaoci žele da slušaju.

 Zato se pitam:

DA LI SMO MI SRBI STVARNO TAKO EMOTIVNI, ILI SMO SAMO MAZOHISTIČKI NASTROJENI

“Dok u znoju bilo koju noćas negde maziš ,ja bih opet bila tepih po kojem ti gaziš”

 ili recimo: “Znala sam o tebi, znala sve, pala ti na grudi ledene, tamo samo kamen kuca, tu gde ljubiš, koža puca, Znala sve i na sve pristala, samo jednom sam zablistala nije ljubav sve što vidiš,zato pazi kome zavidiš”

ili  Čuvena Tonijeva :Blago onom ko te ima, ko te ljubi, dok ja lutam nocima,blago onom ko te ljubi neka bude, bolji covjek nego ja

 I rok klasika- Mala nuzda jedan, a velika dva, Pogledom ga sasekoh k'o macem, - Izvinite, molim - Pitao sam ja, - Kol'ko kosta kad unutra placem?

I sad da ne nabrajam sve srceparajuće stihove kroz istoriju pop i folk muzike, ima toga koliko god hoćeš po 24h na svim radio stanicama.

Prosto neverovatno: Ceca pristaje na sve da joj se tip vrati makar mu bila i 100-ta, Breni bilo dosadno pa odlučila da skine frajera nekoj ribi, kad se zacopala đavo joj bio kriv što je otišao kod treće, Toni ostavio ribu, pa sad kuka što je našla drugog i tako unedogled. Kukaju, plaču, mole obećavaju da će biti dobri samo da im se  momci i devojke vrate, pa makar ih i gazili kao tepih.

Slušam i ne verujem. Stvarno smo vrhunski mazohisti. Ne bi te pesme nastale niti imale toliku popularnost da to nije preovaladavajući pogled na život, ljubav, veze i ostalo. I slušam i dalje i pitam se odakle potreba za tolikim prepuštanjima tugama, agonijama, patnjama.

Možda smo stvarno geneski romantičan narod. Možda imamo mazohističku crtu i uživamo u tome da se osćamo kao paćenici. Ili jednostavno mnogo bolje zvuči biti nesrećan zbog neke, bilo kakve prave ili kvazi, veze koja ne uspeva nego priznati sebi da si nesrećan zato što ti se ne sviđa sve oko tebe. Recimo to mu dođe kao neka efikasna anestezija da zaboraviš da još nemaš stalan posao, ili nisi rešio stambeno pitanje ili vratio kredit, ili…..

Kako god okreneš, tolika kuknjava ljudi nije normalna ni zdrava. Ja mislim da bi trebalo predložiti rukovodiocima naše države da zabrane ovako tužne pesme. Šta ćemo ako svi masovno padnu u depresiju. Ko će da radi? Ko će da stvara nacionalna bogtstva za trgovinu sa svetom i okolinom.

Odosmo svi u p…. m…….  zbog balada i sevdaha, nego da lepo okrenemo na veselije teme i melodije, a kome je do tugovanja nek to radi sam kod kuće, a ne na nacionalnim frekvencijama. SAMO VESELO.

P.S

Bili Holidej, Dženis Džoplin i ostale strane pevaljke roka i bluza mogu da prođu jer ionako prosečni Srbin ne razume o čemu one kukaju tako da predlažem urednicima muzičkih programa da ih zadrže bez obzira na tugaljive melodije.

https://youtu.be/eDIaDS9HhMw

Odoh sad da slušam  nešto veselo - "Šta me sad pitaš  šta mi je "

https://youtu.be/QW1fgHmjWOA

Zašto ne odustajem iako je osuda neizbežna ili "POSLE EBENJE NEMA KAENJE"

Evo sedim i lomim se da li da idem da se naspavam ili da svoje intenzivne utiske prenesem čitaocima bloga. Iako svi argumenti staju na stranu odlaska na spavanje pobeđuje moj egzibicinističko stvaralački duh. Nikad gori trenutak za pisanje, a još gori za objavljivanje - izborna kampanja.

Na društvenim mrežama potpuna dominacija nepresušne pljuvačine. Na ulicama borba plakatima, u poštanskim sandučićima malo-malo pa neki običan ili pljuvački flajer. Najistaknutijim akterima političke borbe na lokalu prišivaju najgore etikete. Evo već nekoliko minuta pokušavam da nađem najadekvatniji izraz da objedinim sliku situacije, a da ne upotrebim reč: pomije, bljuvotine, najgori glib.....I ne uspevam.

Ako ste u celoj toj igranci još i osoba ženskog pola sa porodicom kuku vama!

Kao što sam u jednom postu na FB napisala Klara Cetkin i Roza Lukseburg bi bile zaprepašćene da se kojim slučajem dignu iz groba i vide kakav je današnji položaj žene u politici. Pri tome mislim da to nije ekskluzivno pravo Srbije, nego da je sa manje ili više uspeha isti recept primenjen na globalnom nivou. Hilari Klinton ne računam, Ona je ionako pokazala davnih dana ko nosi pantalone u porodici, pa zatim i u političkom angažmanu.

E, sad šta je to što mi toliko smeta u celokupnoj situaciji sa ženama u politici.

Zbog ženinog,društvenim normama određenog, položaja u porodici i društvu, opšte je prihvaćena činjenica da je u podeli zaduženja njoj dodeljen  sektor brige o kući i porodici. Naravno to ne isključuje obavezu dopunjavanja kućnog budžeta radnim angažmanom u nekoj firmi koja čak i plaća i takođe ne isključuje ni preuzimanje obaveza koje su u podeli pripale jačem polu, kada se jači pol jače napije ili odluči da se negde zabavi. Samim tim raspoloživo vreme za politički angažman sveden je na minimum. One koje se drznu da ne prihvate ovakva pravila i pokušaju da usklade porodične, poslovne i političke obaveze, dajući, u pojedinim retkim trenutcima, prioritet političkim ili poslovnim ne moraju uopšte da se pitaju da li će doživeti osudu: porodice, prijatelja, uže zajednice (širu boli uvo).

To je jedini sigurna stvar u političkom angažmanu žene u Srbiji - OSUDA JE NEIZBEŽNA.

Sa druge strane i najjača i najsposobnija političarka u  čak i u svojoj partiji duplo teže će doći do položaja i uvažavanja od jednako sposobnog muškarca. Razlozi za to leže u pomenutoj podeli društvenih uluga, koje nas nekad i nesvesno opredeljuju u odlukama. Postoje izuzetci koji potvrđuju pravilo, ali su samo izuzetci i to vrlo retki.

Zbog ukorenjenih predrasuda  žene se teško odlučuju da se upuste u avanturu zvanu "uključivanje u politički život zajednice", Kada se i uključe mnogo su lakše mete. Osporavaju joj se: majčinstvo, poštenje, briga o skladnom porodičnom životu.  Broj pogrdnih etiketa raste obrnuto proporcionalno približavanju izbornoj kampanji. Orkestrirane sa svih strana ovakve konstatacije često utiču da i same žene posumnjaju u sebe i ispravnost onog čime su odlučile da se bave.

U svemu je najvažnija podrška porodice. Ako ona postoji sve ostalo se nekako prevazilazi, samo što nažalost ona često izostaje ili čak prelazi u ismavanje opravdanosti ovakve odluke žene.

Nego da skratim priču: Baš zbog svega toga i zbog urođenog inata, ni zbog pljuvanja na fejsu, ni zbog skaradnih anonimnih sms poruka upućenih mom suprugu - NE ODUSTAJEM. Čak suprotno. Sve to zajedno me je utvrdilo u odluci da se do krajnjih granica angažujem da  opcija za koju se zalažem pobedi i to će mi biti dovoljna satisfakcija za sve što sam prošla tokom ove naporne i ružne kampanje. A posle dalje u nove radne i političke pobede. Za one malobrojne koji nisu upućeni i koji se pitaju koja partija je zaslužila takvu vrstu moje istrajnosti mogu reći da je to Liga socijaldemokrata Vojvodine. Ne samo zbog programa, koji mi se bay the way izuzetno dopada i poklapa sa mojim životnim stavovima, nego prvenstveno zbog tima ljudi okupljenih oko nje. Pametni, vredni, sposobni, kreativni energični. Znaju da se zezaju kad treba, a još više da "zapnu" kad treba. I ono što mi se još posebno dopada ima dosta žena. Sviđa mi se  podrška i razumevanje "centrale" i ostalih političkih kolega iz cele Vojvodine. A kad vidim ostale lokalne partije kojima većina nabrojanih osobina fali potpuno sam sigurna da radim pravu stvar. Zamisli da, ne daj bože, oni pobede na lokalnim izborima pa nas svojim apatičnim, nekretaivnim i nesposobnim vođenjem vrate opet 10 godina u nazad, Da nas uspavaju kao u bajci o trnovoj ružici. Dok se mi rasanimo ode svet dalje. ETO ZATO ULAŽEM SVO SVOJE ZNANJE I SPOSOBNOSTI DA LSV POBEDI, A VI AKO SAM VAS UBEDILA BAR DONEKLE ZAOKRUŽITE BR 2  - LIGA SOCIJALDEMOKRATA VOJVODINE, JER KAKO KAŽU U MAKEDONSKOJ REKLAMI "POSLE EBENJE NEMA KAENJE"

https://youtu.be/CfUbM5cAEAE

Suze su OK - politika, Holandija i zemlja

Moja rođena sestra Milana, šokirala me je kad mi je saopštila  prošle nedelje da bi  posle 11 godina života u Holandiji želela da se vrati u Srbiju u Novi Bečej.

Zabezeknuto sam je pitala jel ona baš sigurna u to što priča. Jel ona zna šta je ovde  u Srbiji čeka. Kaže zna.

Pitam je jel zna da je ovde u našoj zemlji sve naopako. Da su pametni i obrazovani prepustili da sve vode neobrazovani i bahati. Da su lenji i nesposobni oterali vredne i sposobne. Da su se pošteni povukli zgroženi pred otimačinom nepoštenih.

„Pa sve znam”, kaže mi moja sestra, “ali ti mi stalno govoriš da u Novom Bečeju nije tako.”

E, baš zbog toga da u Novom Bečeju nikad ne bude tako ja ću da uradim koliko najviše mogu. Za svoje dve ćerke, da ne moraju da idu u neke Holandije, za svoje drage komšije, da ih ne pratim kao porodicu Belić zauvek u Ameriku, za moju mamu i tetku, da im ne smanjuju penzije kad i kako hoće, za sebe da nemoram da se izvinjavam što imam dve diplome, onima koji nemaju ni jednu. Za naše vredne paore: strica Đuru, komšiju Dragana, čika Dragu, koje ucenjuju i šikaniraju kako stignu, prodaju im zemlju, smanjuju subvencije, protežiraju nelojalnu konkurenciju iz inostranstva, pa domaćim poljoprivrednicima obaraju cenu, teškom mukom odgajenih proizvoda.

Eto, ja sam tako rešila, računam, valjda je i vama ostalima dosadilo da vam sudbinu kroje gori od vas, pa ćemo se nekako zajedno izboriti da sami sebi krojimo sudbinu.

A kuću za sestru smo već juče ošacovale. Prava vojvođanska, malo oronula ali može da se dotera, veliko lepo dvorište sa širokim orasima. I bićemo svoji na svome baš u inat.

Dragi Deda Mraze, nisam bila dobra pa ti vidi šta ćeš

Dragi Deda Mraze,

kao i svih ranijih godina ni ove godine nisam bila dobra. Nisam na vreme plaćala račune, kasnila sam na skoro sva mesta gde sam išla, puštala sam decu da igraju igrice na komjuteru i telefonu više nego što bi trebalo, a nisam ni provodila dovoljno vremena sa njima. Nisam se odrekla cigareta, Nisam uglavnom imala previše strpljenja ni za želje i zahteve svojih roditelja. Često nisam imala vremena da pričam ni sa sestrom u Holandiji.

Nekoliko puta sam slušala novokomponovanu muziku prilično lošeg kvaliteta. Često slušam pop muziku sumnjivog kvaliteta, takozvane "ljige". Pročitala sam samo 1 knjigu tokom cele godine. Nekoliko puta sam se neopravdano "istresla" na novinare u redakciji. Poklone za dečije paketiće nisam kupila u Deksiku nego kod Kineza.

Nemam ništa da kažem u svoju odbranu i neću da ti obećam da ću sledeće godine biti bolja, jer sigurno neću. Ako može malo da "ispegla" stvar:

- Napravila sam oko 6 kilograma ruske salate (sve sam skuvala i iseckala,)
- Visila sam na merdevinama i drvetu oko sat vremena dok sam postavila sve svetleće rekvizite na kuću i  u sobu

- Okitila sam dve jelke i napravila jednu tortu















- Vodila sam drugarice juče na dve odlične prednovogodišnje žurke.

Ne mešam šareni i beli veš. Ne gubim mužu po jednu čarapu posle svakog pranja. Idem na roditeljske sastanke, Vozim decu na sve treninge, i kad mi se spava i kad sam mrtva umorna. Često slušam klasiku, najčešće kvalitetan rokenrol. Ne čitam Kurir ni Informer, Ne gledam Pink i ni jedan rijaliti.

 Uzdržavam se od epskih i lirskih opisa onog što bih imala da kažem na račun Vlade i premijera.

Eto, to ti je ukratko ono što sam imala da ti kažem, mada ionako sve ti to znaš i više od onog što sam napisala. Ti ako hoćeš sredi  mi ono što sam tražila, ako nećeš, šta da ti kažem, snaći ću se ja i sama.

Sabiranje, oduzimanje, smrti i revolucije

Kad si u četrdesetim i desi se da ostaneš bez nekadašnje dobre drugarice iz razreda možeš: da se sabereš, oduzmeš ili rešiš da napraviš revoluciju u preostalom delu svog života, suočen sa njegovom evidentnom i nepredvidivom prolaznošću.

Po mojoj slobodnoj proceni većina njih se u takvoj prilici pomalo oduzme, ali od alkohola, i nastavi da živi kao i do tada bez nekih naročitih analiza i presabiaranja. Jedan manji deo se sabere i prestane da se opterećuje nevažnim detaljima shvatajući da ima mnogo važnijih stvari od toga što nema poslednji model cipela, i što su  prljave čarape umesto u korpi za veš pored troseda.

Najređi su oni koje gupitak generacijskih drugara motiviše na revolucionarne promene u životu.

A na kraju kad bolje razmislim, šta je uopšte revolucionarna životna promena?

Promena mesta prebivališta, promena posla ili načina na koji provodiš slobodno vreme, ili se odnosiš prema drugima.

I da umalo da zaboravim. Postoje i oni koji se prvo oduzmu, pa se saberu i onda se odluče na revolucionarne životne promene.

Ne znam u koju od pomenutih grupa bih svrstala sebe, jer nije proteklo dovoljno vremena za neku ozbiljniju analizu. Znam samo da sam posle šest godina konačno prihvatila činjenicu da život u Novom Bečeju može biti jednako zanimljiv, prijatan i izazovan kao i u Beogradu. Da sam se pomirila sa činjenicom da moraš da tolerišeš konstantne analize, komentare i sugestije, koji se odnose na tvoj privatni i poslovni život, od ljudi koje skoro i ne poznaješ. Da sam prestala da obraćam pažnju da li je društveno prihvatljivo da se provodi vreme sa decom u parku, igraonici ili na gradskoj plaži iako nema skoro nikog. Da ozbiljniji šoping ne može da se obavi ovde, ali da Beograd ili Novi Sad nisu preko sveta i da je čak i vožnja do njih, ako hoćeš, lepo iskustvo.

Ustvari se nekako bolje osećam u sopstvenoj koži, što je prijatan povratak na staro jer sam se ceo život u njoj dobro osećala, sa izuzetkom nekoliko poslednjih godina. 

Da li sam samo u životnoj gužvi dobila nazad svoje roze naočare, koje je neko slučajno zamenio crnim, ili  su crne igrom slučaja ispale i ostale na groblju pokazaće mi vreme. Do tada udobno u svojoj L veličini kože, ako se skupi ili raširi smisliću novu strategiju.